Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Živimo u vremenu kad je omiljena disciplina kopanje po prošlosti, ali tuđoj, nikada i nikako po sopstvenoj
Definicija kaže da je principijelan onaj čovek koji se drži principa i kad mu isti ne idu u prilog. Takvog, istina, možemo nazvati časnim pa i moralnim čovekom, mada je ovo principijelan najtačnije. Postoji u srpskom društvu, politici pre svega, kategorija koja svoje delovanje brani visokim principima, pa se predstavljaju kao veliki zaštitnici svega i svačega, od prirodnih resursa, preko privrede, kulture, sporta do Srba na Kosovu. Pritom se, ovo je posebno interesantno, danas pozivaju na prošlost, ali isključivo tuđu. Pa drugome kažu: govorio si to i to, radio to i to, obećavao to i to. Hvataju ljude za reči, izgled, frizuru…
Oni, profesionalni političari, demokratskog prefiksa, „nezavisni novinari“, „intelektualni krem Srbije“ danas predbacuju režimu (Vučiću i Nikoliću, pre svega) ono što su sami radili, a posledica je urnisanje do gole ledine.
Ko je slomio četiri najveće srpske banke, da bi nesmetano mogao da privatizuje (pokrade i uništi) srpsku privredu, sve grane, pošto je srpska privreda – poslovanjem, kreditima – preko 90 odsto bila vezana za te banke? Ovi što danas traže regulisanje bankarskog sektora Srbije (jerbo nam, kažu, strane banke sve odnesoše), a gasili su srpske banke ili su aplaudirali dok se to radilo.
Ko je tražio hitnu, bezuslovnu, potpunu privatizaciju svega i svačega u Srbiji, ubeđujući narod da je to jedini spas? Ovi što sada glume levičare tvrde da je kapitalizam nehuman, a država nemilosrdna prema višku zaposlenih u državnoj administraciji. Te viškove, treba li reći, zapošljavali su oni, po stranačkoj i porodičnoj liniji.
Ko je „nezavisnim medijima“, nakon „oktobarske revolucije“, davao milione evra, za učinjene usluge u osvajanju vlasti, kao pomoć prijateljima, ili kupujući poslušnost? Ko je smenjivao neposlušne glavne urednike? Ovi što su danas najglasniji u osudi „kontrole medija“.
Ko je bio na vlasti u Beogradu kad je Kosovo proglasilo nezavisnost? Kakva je politika tada vođena? Da li je ta nezavisnost mogla da se spreči? Kako su se tada ponašali politički i medijski delatnici koji danas optužuju službeni Beograd da je u Briselu izdao Srbe na Kosovu? Kako ih je izdao? Šta je moglo da se uradi u potpuno izgubljenoj partiji? Šta bi velike sile uradile da je odbijen svaki razgovor i dogovor oko Kosova? Seća li se neko Krajine? Ko garantuje da isto tako ne bi prošli Srbi preostali na KiM?
Ko danas ne prestaje s pričom o uništenoj kulturi, primitivizmu rijaliti tipa? Upravo oni koji su, od oktobarskog prevrata naovamo, imali ekskluzivno pravo na budžetska sredstva, da snimaju umetnički bezvredne ili gotovo bezvredne filmove, postavljaju iste takve predstave, režiraju, uzimaju nezaslužene nagrade, sprovode ideološku čistku kadrova, putuju po svetu. Ko je u Srbiju doveo zlo zvano rijaliti TV program? Gospoda iz gore spomenutih kategorija, još pre devet godina. Danas tvrde da rijaliti programi postoje kako bi režim u Srbiji zaglupljivao narod. Sad se setili.
Ko je spomenuo principe?
Izvor: NOVOSTI
Vezane vijesti: Ratko Dmitrović
One Response
Bravo, gospodine Dmitrovicu, jedan ste od retkih principijelnih ljudi u viskom novinarstvu. Vase analize o hrvatsko-srpskim odnosima i drugosrbijanskoj kliki su dragoceno stivo nekim buducim istoricarima ove epohe. Svaka vam cast!