Пресуда судији Илићу

Зликовац Љубо Милош издвојио и стрељао Владу Илића. Личани изведени из строја и пред логорашима сви поклани

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 15. маја  2016. године.

ЧИТАВА села и крајеви настањени Србима отргнути су са прадедовских огњишта и сви до последњег, и стари и млади, мушко и женско, допремани у Концентрациони логор Јасеновац и Стару Градишку. Уколико нису одмах упућивани на стратиште – Циглану, Уштице или преко Саве у Градину, били су осуђени на помор од зиме или жеге, жеђи, глади и болести. Сви они којима је у специјалном картону писало да се упућују на присилан боравак у трајању од три године били су углавном одмах или врло брзо ликвидирани на Гранику маљевима или поклани ножевима. Но, и они који су распоређивани на рад касније су убијени или спаљени у циглани тзв. Пичилијевој пећи, или су помрли од изнемоглости, покошени заразним болестима и, најзад, побијени у повременим масовним масакрима ради смањивања броја заточеника.

Неке заточенике усташе су препуштале Немачкој окупационој управи НДХ, која их је транспортовала на рад и у логоре у Немачкој и Пољској.

У односу на број уморених, број заточеника који су преживели (отпуштени или замењени за усташе и заробљене Немце) или који су се спасили бекством врло је мали. У ствари, тај „радни логор“ је био мучилиште и стратиште највећих размера и најсрамнија институција коју су створиле усташке вође под покровитељством немачких нациста.

По начину како су жртве мучене и зверски убијане, народ је Јасеновац и Стару Градишку називао логорима смрти. Чак ни такво име ни приближно не даје праву слику патњи стотина хиљада невиних мученика.

Усташе су свакодневно убијале заточенике појединачно, затим у мањим или већим групама и масовно. Масакр је обављан на више начина: убијањем из пушака, аутомата, митраљеза и револвера, клањем ножевима, камама, бајонетима, секирама, брадвама и бодежима, дрвеним маљевима, гвозденим шипкама, чекићима, кочевима и корбачима. Уморства су чињена и вешањем, спаљивањем у Пичилијевом крематоријуму, паљењем делова тела, гажењем ногама и дављењем у води.

Тешко је замислити шта су подносили логораши – ограђени жицом, без иједне зграде, шупе или надстрешнице, изложени мећави и температури до минус тридесет степени, прегладнели и обучени у дроњке. Ништа није било боље ни у летњим месецима, када су заточеници били без воде за пиће, данима на врућини подносили страховиту жеђ, све док не попадају од сунчанице. Уз то, ваши, буве и паразити испијали су последњу снагу тих мученика и преносили пегавац и друге заразне болести.

Без икаквог хлада или заклона, осим сенке најближег крај себе, залазак сунца и ноћ дочекивали су као олакшање. Али, тада је долазила нова невоља. На подводном и мочварном подручју харали су ројеви комараца. Зато се није знало да ли је страшнија зима или лето, да ли је тежи дан или ноћ, да ли глад или жеђ, или грозница и температура тифусара и маларичара, или пак смрт кад их затворе у ћелије Куле, па отворе тек после 15-20 дана.

О тој људској трагедији сведочи мали број преживелих.

НЕМА ИЗЛАЗА ИЗ ПАКЛА

ИЗ пакла логора се није излазило, иако су усташке власти истицале да „Јасеновац није лечилиште, али није ни мучилиште“. Та њихова тврдња била је цинична као и она да политичке заточенике лече од свих отровних идеологија, да су Срби и Јевреји само интернирци, а да се Роми први пут у својој номадској историји приводе конструктивном раду.

„Најзад су нас утерали у теретни вагон и воз је кренуо за Јасеновац. У Јасеновац смо стигли 24. децембра 1941. око 4 сата после подне“, прича Лазар Орозовић. „Ту су нас држали затворене у теретном вагону до 10 сати наредног дана.

У Бачићевој циглани пред усташком канцеларијом постројили су нас у дворед. Усташки поручник Лјубо Милош дочекао нас је срдито и повикао: ’Што баш ја морам све Србе побити, има још логора у Хрватској!’ После тога усташе су нас темељито претресле и одузеле нам новац, прстење, сатове, духан и све остале ствари које су код нас нашле. После претреса запитао је да ли је неко од нас правник.

Јавио се судија Владо Илић. Онда га је Милош запитао колико је Хрвата осудио на смрт. Судија Илић му је одговорио да није ниједнога, јер је он судио код среског суда, који по закону није овлашћен да осуђује на смрт. За Лјубу Милоша те речи нису вределе, рекао је: ’Јеси, јеси неколико стотина Хрвата си осудио на смрт’. Затим је узео карабин, позвао судију Илића на страну, наредио му да скине са себе зимски капут, поставио га уз једну наслагу цигле и опалио у њега три метка. Судија се срушио мртав.

После тога усташе су наредиле да се јаве Личани. Нјих су извели из строја и све до једног пред нашим очима заклали. Жртве су стајале, а поручник Љубо и његови помоћници замахивали су дугим ножевима према вратовима жртава и резали гркљане. Како су коме резали гркљан, тако се обливен крвљу рушио на земљу. Ми остали морали смо стајати мирно у строју и гледати ово оргијање.

Усташе које нису клале проматрале су нас и онога који није могао да гледа то зверство издвајале су из строја и предавале поручнику Лјуби. Међу таквима био је и Јоцо Дивјак. Ваљда да би се спасао, он је рекао да је његов рођак неки поджупан. На то је поручник Лјубо одговорио да он баш такве треба. Затим му је наредио да легне на већ заклане Србе. Дивјак је то учинио. Поручник Лјубо је тада сео Дивјаку на ноге, а један од усташа на главу, док су друга двојица клекли крај њега, сваки са по једне стране, и ножевима му живом извадили срце!“

„Много сам ужаса доживео у Јасеновцу“, каже Реља Милановић. „Неколико пута сам за длаку измакао смрти, па ни данас не могу да се снађем и схватим како сам остао жив и како нисам полудео“.

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!

Јасеновац – живе српске ране (2): Три Будакова фронта!

Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља

Јасеновац – живе српске ране (6): Часни фратар – сотона

Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!

Јасеновац – живе српске ране (9): Фуртули свитања нема!

Јасеновац – живе српске ране (10): Звер уморна од клања!

Јасеновац – живе српске ране (11): Злодела Анте Врбана!

Јасеновац – живе српске ране (12): Неко мора да преживи!

Јасеновац – живе српске ране (13): Бег из усташког пакла

Јасеновац – живе српске ране (14): Масакр на обали Саве

Јасеновац – живе српске ране (15): Шакићи крвавих руку

Јасеновац – живе српске ране (16): Усташка фабрика смрти

Јасеновац – живе српске ране (17): Жртве нису избројане