Presahle nam suze za ubijenim sinovima

Tragedije srpskih porodica koje su izgubile po troje dece tokom troipogodišnjih krvavih sukoba u Bosni i Hercegovini

NIKO ne zna šta je rat dok ne izgubi sina. A ja sam izgubio dva… dva sina i ćerku. Govori ovako očiju presahlih od suza Milenko Bjelica, ratni invalid i otac stradalih Janka, Dragana i Radmile.

Decu je Milenko izgubio u poslednjem ratu u BiH, i jedan je od 18 Srba koji su u trenu ostali bez troje dece. Sinovi su mi poginuli u leto 1992. Janko u mestu Šestaljevo nadomak rodnog sela Trnova, a Dragan je ubijen na planinskom prevoju Rogoj.

– Moja ćerka Radmila krenula je u rat da osveti braću i poginula na Igmanu, oktobra 1994. godine. I danas plačem za njima. Moj treći sin Zoran je u ratu teško ranjen, ali je ostao živ – otkriva zrno svog zadovoljstva Milenko.

O sudbini Bjelica, ali i njihovih sapatnika, snimljen je dokumentarni film “Djeca”. Premijerno je prikazan pre tri večeri u Beogradu i predstavlja strašno svedočanstvo o 54 ubijena srpska vojnika u krvavom ratu u BiH.

– To je priča o zaboravljenim herojima, o trojkama koje su poginule za slobodu srpskog naroda tokom devedesetih godina u BiH. Osamnaest srpskih porodica je izgubilo po troje dece, što je istorijska tragedija posebne vrste. Oni su branili jedino što su imali i jedino što vredi u životu svakog čoveka, svoje roditelje, svoje sestre i braću, svoj rodni prag i svoju decu – kaže režiser filma Denis Bojić.

Milenko Bjelica nam otkriva da je prvo troje dece dobio sa suprugom Slavojkom početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Radio je kao vatrogasac i školovao decu. Danas ima 71 godinu i invalidsku penziju. Janko i Dragan su završili zanatsku školu, a Radmila je bila frizerka i medicinska sestra. Imala je samo dvadeset godina kada je poginula.

– Kad su joj braća stradala, Radmila je stalno govorila da će u rat. Ja sam je odgovarao od toga, ali sam konačno popustio i sredio da bude vezista u komandi našeg mesta Trnovo. Jedan Hrvat je, međutim, mimo mog znanja prekomandovao Radmilu na Igman, u komandu Vojske RS. Radila je kao bolničarka. Ubijena je u napadu Armije BiH na zaštićenu zonu UN i Vojsku RS. Rat smo preživeli ja i moj treći sin Zoran, koji je hvala bogu, oženjen i ima četvovro dece. Moj unik Vasilije je čuvar porodičnog imena. Zahvaljujući njemu, živeće Bjelice i dalje u Trnovu – priča danas deda Milenko.

Mileva Župić na grobu sinova Stevana, Živka i Veljka

Porodica Marka i Mileve Župić iz sela Gustovare nadomak Mrkonjić Grada izgubila je tri sina u jednom danu. Stevan, Živko i Veljko Župić poginuli su 10. oktobra 1995. od ustaških kuršuma prilikom okupacije Mrkonjić Grada. Njihova tela su ekshumirana iz masovne grobnice i preneta na seosko groblje 1. aprila 1996. godine. Majka Mileva, koja danas ima 81 godinu, živi sama sa svojom tugom već dve decenije.

– Moj muž Marko je umro mlad, pa sam decu sama podizala, naša tri sina. Rođeni su od 1967. do 1971. godine. Radili su kao šumari u Šumskom gazdinstvu. Živeli smo do rata od prodaje šumske građe i drva za ogrev, ali i od poljoprivrendih radova na imanju, a onda se dogodio rat – govori kroz suze Mileva.

Sva trojica, Stevan, Živko i Veljko Župić hteli su u odbranu svog sela, svog roda… Govorili su majci da njima nema života u kući u Gustovaru ako njihova zemlja i narod nisu slobodni.

– Molila sam ih da barem jedan od njih ostane sa mnom, da ne budem sama, da ima na kome kuća da stoji. Nekako sam ubedila sina Veljka da ostane kod kuće. Bio je samo jedan dan sa mnom, jer je u našu kuću došla vojna policija i odvela ga pod izgovorom da se nije odazvao na mobilizaciju. Nijedan od njih mi se nije vratio živ – priča i plače Mileva.

Nadgrobni spomenici dece Milenka Bjelice – Janka, Radmile i Dragana

Braća Župići imali su 25, 27 i 29 godina. Nijedan od njih nije bio oženjen i nije ostavio majci potomke. Milevi je od bola “prepuklo” srce. Preživela je tri infarkta. O njoj danas brinu sestra Bosa Gvero i njen sin Dušan.

Joka Milovanović iz sela Miroslavci kod Lopara imala je sedmoricu sinova. I svi su bili na ratištu. Izgubila je trojicu. Tripun i Miodrag Lazarević su poginuli 31. maja 1992. godine na majevičkom ratištu. Treći, Đojo, poginuo je 9. oktobra 1995. u Podrašnici pored Mrkonjić Grada. Njegovo telo je nađeno tek 11. aprila 1996.

DVA PUTA UBIJENI

– OD 18 porodica, njih 16 je izgubilo u ratu po tri sina, a dve porodice su izgubile po dva sina i ćerku. Svi su bili punoletni i svi su bili vojnici VRS. Međutim, pored toga što su izgubili decu, i time ubijeni prvi put, roditelji su stradali i drugi put. Od svih 18 porodica samo četiri su danas žive. Ostale su se iselile iz svog zavičaja ili ugasile, jer su roditelji pomrli, a naslednika nije bilo – opisuje svu tragediju Denis Bojić, režiser potresnog filma “Djeca”.

UBIJENI ISTOG DANA

MILEVA Lazarević, iz sela Šadić kod Vlasenice, izgubila je sinove Bora, Savu i Stanka tokom 1992. godine. Boro je ubijen ispred svoje kuće u leto 1992. Braća Savo i Stanko likvidirani su iz zasede u mestu Cikotska Rijeka istog dana, 23. decembra 1992. godine. Zbog tuge za braćom, njihova sestra je izvršila samoubistvo.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

U Beogradu premijerno prikazan film „Djeca“

Dokumentarni film „Djeca“ čeka premijeru

Premijera dokumentarnog filma “Djeca“ – autora Denisa Bojića