Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Пресахле нам сузе за убијеним синовима

Трагедије српских породица које су изгубиле по троје деце током троипогодишњих крвавих сукоба у Босни и Херцеговини

Погинула браћа Лазаревић - Бора, Саво и Станко
Погинула браћа Лазаревић – Бора, Саво и Станко

НИКО не зна шта је рат док не изгуби сина. А ја сам изгубио два… два сина и ћерку. Говори овако очију пресахлих од суза Миленко Бјелица, ратни инвалид и отац страдалих Јанка, Драгана и Радмиле.

Децу је Миленко изгубио у последњем рату у БиХ, и један је од 18 Срба који су у трену остали без троје деце. Синови су ми погинули у лето 1992. Јанко у месту Шестаљево надомак родног села Трнова, а Драган је убијен на планинском превоју Рогој.

– Моја ћерка Радмила кренула је у рат да освети браћу и погинула на Игману, октобра 1994. године. И данас плачем за њима. Мој трећи син Зоран је у рату тешко рањен, али је остао жив – открива зрно свог задовољства Миленко.

О судбини Бјелица, али и њихових сапатника, снимљен је документарни филм “Дјеца”. Премијерно је приказан пре три вечери у Београду и представља страшно сведочанство о 54 убијена српска војника у крвавом рату у БиХ.

– То је прича о заборављеним херојима, о тројкама које су погинуле за слободу српског народа током деведесетих година у БиХ. Осамнаест српских породица је изгубило по троје деце, што је историјска трагедија посебне врсте. Они су бранили једино што су имали и једино што вреди у животу сваког човека, своје родитеље, своје сестре и браћу, свој родни праг и своју децу – каже режисер филма Денис Бојић.

Миленко Бјелица нам открива да је прво троје деце добио са супругом Славојком почетком седамдесетих година прошлог века. Радио је као ватрогасац и школовао децу. Данас има 71 годину и инвалидску пензију. Јанко и Драган су завршили занатску школу, а Радмила је била фризерка и медицинска сестра. Имала је само двадесет година када је погинула.

– Кад су јој браћа страдала, Радмила је стално говорила да ће у рат. Ја сам је одговарао од тога, али сам коначно попустио и средио да буде везиста у команди нашег места Трново. Један Хрват је, међутим, мимо мог знања прекомандовао Радмилу на Игман, у команду Војске РС. Радила је као болничарка. Убијена је у нападу Армије БиХ на заштићену зону УН и Војску РС. Рат смо преживели ја и мој трећи син Зоран, који је хвала богу, ожењен и има четвовро деце. Мој уник Василије је чувар породичног имена. Захваљујући њему, живеће Бјелице и даље у Трнову – прича данас деда Миленко.

Милева Жупић
Милева Жупић

Милева Жупић на гробу синова Стевана, Живка и Вељка

Породица Марка и Милеве Жупић из села Густоваре надомак Мркоњић Града изгубила је три сина у једном дану. Стеван, Живко и Вељко Жупић погинули су 10. октобра 1995. од усташких куршума приликом окупације Мркоњић Града. Њихова тела су ексхумирана из масовне гробнице и пренета на сеоско гробље 1. априла 1996. године. Мајка Милева, која данас има 81 годину, живи сама са својом тугом већ две деценије.

– Мој муж Марко је умро млад, па сам децу сама подизала, наша три сина. Рођени су од 1967. до 1971. године. Радили су као шумари у Шумском газдинству. Живели смо до рата од продаје шумске грађе и дрва за огрев, али и од пољоприврендих радова на имању, а онда се догодио рат – говори кроз сузе Милева.

Сва тројица, Стеван, Живко и Вељко Жупић хтели су у одбрану свог села, свог рода… Говорили су мајци да њима нема живота у кући у Густовару ако њихова земља и народ нису слободни.

– Молила сам их да барем један од њих остане са мном, да не будем сама, да има на коме кућа да стоји. Некако сам убедила сина Вељка да остане код куће. Био је само један дан са мном, јер је у нашу кућу дошла војна полиција и одвела га под изговором да се није одазвао на мобилизацију. Ниједан од њих ми се није вратио жив – прича и плаче Милева.

Nadgrobni_spomenici_djece_Milenka_Bjelice

Надгробни споменици деце Миленка Бјелице – Јанка, Радмиле и Драгана

Браћа Жупићи имали су 25, 27 и 29 година. Ниједан од њих није био ожењен и није оставио мајци потомке. Милеви је од бола “препукло” срце. Преживела је три инфаркта. О њој данас брину сестра Боса Гверо и њен син Душан.

Јока Миловановић из села Мирославци код Лопара имала је седморицу синова. И сви су били на ратишту. Изгубила је тројицу. Трипун и Миодраг Лазаревић су погинули 31. маја 1992. године на мајевичком ратишту. Трећи, Ђојо, погинуо је 9. октобра 1995. у Подрашници поред Мркоњић Града. Његово тело је нађено тек 11. априла 1996.

ДВА ПУТА УБИЈЕНИ

– ОД 18 породица, њих 16 је изгубило у рату по три сина, а две породице су изгубиле по два сина и ћерку. Сви су били пунолетни и сви су били војници ВРС. Међутим, поред тога што су изгубили децу, и тиме убијени први пут, родитељи су страдали и други пут. Од свих 18 породица само четири су данас живе. Остале су се иселиле из свог завичаја или угасиле, јер су родитељи помрли, а наследника није било – описује сву трагедију Денис Бојић, режисер потресног филма “Дјеца”.

УБИЈЕНИ ИСТОГ ДАНА

МИЛЕВА Лазаревић, из села Шадић код Власенице, изгубила је синове Бора, Саву и Станка током 1992. године. Боро је убијен испред своје куће у лето 1992. Браћа Саво и Станко ликвидирани су из заседе у месту Цикотска Ријека истог дана, 23. децембра 1992. године. Због туге за браћом, њихова сестра је извршила самоубиство.

 

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

У Београду премијерно приказан филм „Дјеца“

Документарни филм „Дјеца“ чека премијеру

Премијера документарног филма “Дјеца“ – аутора Дениса Бојића

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: