Преносимо: Та неизговорива ријеч геноцид

Појам геноцида прихваћен је само пригодно

Према ријечима повјесничарке Зорице Стипетић, бивше предсједнице Савјета Спомен-подручја Јасеновац, у Хрватској је у протеклих 20 година на дјелу ревалоризација, па и ревизија повијести, посебно сувремене. Повијесна објашњења усклађују се с политиком, па се повијесна истина прилагођава.

– Данас се као симбол геноцида – симбол који није радо прихваћен – доживљава концентрациони логор Јасеновац, премда материјални докази указују да су најстрашније ликвидације биле на кућним праговима и у логорима Јадовно. Тај је геноцид припреман дуго и идеолошки и политички програмиран још прије рата, а и за првих дана НДХ, па ипак је најстрашнији вал народ затекао неспреман. Данас је појам геноцида прихваћен само пригодно. У вријеме док сам предсједала Савјетом Меморијалног подручја Јасеновац, требало је много инзистирања да се појам геноцида над Србима и Ромима прихвати уз појам холокауста над Жидовима, па и тада, у том ритуалном једногодишњем догађању, једва да се спомене. У јавном се дискурсу геноцид над Србима уопће не спомиње. Умјесто тога, Јасеновац се веже уз Блајбург, иако су оба страшни злочини, али заправо су опречни, и у тој крвавој повијести лакше их је разумјети као узрок и посљедицу. Такођер, данас се прешућује и српски удио у антифашистичком рату. Мислим да ће се тешко признати геноцид над Србима, јер он руши новоизграђену слику узрока и посљедица најновије повијести и Домовинског рата, као и илузорну тежњу да се и у овом рату, препуном злочина и мрачних тежњи неких српских снага за стварањем Велике Србије на рачун хрватских територија, конструира оптужба за геноцид Срба над Хрватима – каже Зорица Стипетић.

– Однос хрватских, точније усташких власти према Србима био је геноцид и у то нема никакве сумње. Он је, на срећу, само дјеломично проведен, али то је био покушај потпуног геноцида. У Хрватској су на дјелу игнорирање и шутња о тим злочинима, па и њихово ублажавање. Потребно нам је отворено суочавање с прошлошћу – каже Голдштајн.

Као примјер односа великог дијела хрватских повјесничара према злочинима у НДХ и геноциду над Србима, он истиче Хрватски институт за повијест, у којем сматрају како нема потребе о томе говорити јер је већ све речено, те да се треба окренути комунистичким злочинима, о којима се шутјело.

Када се говори о Другом свјетском рату, ријеч „геноцид“ тешко прелази преко уста повјесничара, а поготово политичара. Најбољи примјер је Јасеновац. На посљедњој комеморацији тамо су говорили предсједник Иво Јосиповић, предсједница Владе Јадранка Косор и предсједник Сабора Лука Бебић. У њиховим говорима било је пуно ријечи о жртвама и злочинцима, али геноцид није споменут. Некако је тај појам тешко превалити преко уста, чак и у Јасеновцу, гдје је побијено 20.000 дјеце млађе од 14 година.

Такођер, годинама траје ревизија чињеница о народном устанку 1941. у Србу. „Хрватски лист“ у свом задњем броју тај устанак проглашава „побуном четника, комуниста и талијанских фашиста против Хрвата и Хрватске“. Текст потписује Златко Бегоња из Завода за повијесне знаности у Задру.

У Хрватској постоје закони против ширења вјерске, националне и расне мржње, али их нитко не примјењује. На питање упућено Крунославу Боровцу, начелнику МУП-ова Одјела за односе с јавношћу, зашто полиција не затвори продаваоницу која насупрот загребачке катедрале продаје усташко знаковље као туристичке сувенире и зашто власника не ухапси због ширења мржње, Боровец одговара да у законима нигдје не пише да је то знаковље забрањено. У том срамотно циничном одговору огледа се прави однос хрватског друштва према овом проблему.

Примјер Њемачке

Изокренута тумачења повијесних догађаја нису само специфичност Хрватске. И друге државе у регији пате од сличних болести. Тако се у Србији четнички покрет у посљедњих 20 година уздиже на пиједестал антифашистичке борбе, док је у Босни и Херцеговини, највећој жртви посљедњих ратова, ситуација још гора. Тамо се и партизански покрет подијелио по националном кључу, па они који су на Сутјесци гинули заједно, данас обљетнице обиљежавају раздвојено. У БиХ су регистрирана бројна четничка удружења, Мостар и друга хрватска мјеста пуна су улица с именима усташких кољача, а негирање геноцида у Сребреници догађа се у Републици Српској готово свакодневно.

Да може и другачије свједочи примјер Њемачке, гдје постоје закони којима се кажњава негирање геноцида, па би Миљак, Бегоња и слични тамо дошли под удар правосуђа. Нијемци иду толико далеко да предлажу одузимање дјеце родитељима који их одгајају у нацистичком духу. „Када идеолошки утјецај досегне такву разину да пријети дјететовој добробити, држава и јавне институције морају пронаћи рјешење ситуације“, тврди Гинтер Хофман, стручњак за права дјеце.

Наравно, тешко је повјеровати да ће се ова идеја провести у дјело, али је исто тако тешко не упитати се у какве ће људе израсти она дјеца коју годинама виђамо с мамом и татом у усташким униформама на блајбуршким комеморацијама.  

Пише: Саша Косановић