Преносимо: Сведени на Туђманов постотак

Увјерен сам да нас има мање од 201.631 колико показује посљедњи попис, односно да смо сведени на границе које је одредио Фрањо Туђман у својој политици етничког чишћења: свести Србе у Хрватској између 3-4 посто, каже политолог проф. Јован Мирић.

Нови попис становништва Хрватске, који ће бити одржан у априлу 2011. године, за српску заједницу имат ће знатно веће значење од статистичког, будући да ће кроз наредних десет година представљати темељ за остваривање права из Уставног закона о националним мањинама. Према Уставном закону, о резултатима тог пописа овисит ће заступљеност припадника мањина у тијелима регионалне и локалне самоуправе, равноправна употреба језика и писма те других права, чија је обавезна примјена везана уз удио националне мањине у становништву одређеног подручја.

Попис из 1991. године дочарао је задњу, предратну слику тадашње Југославије и с временом постао основни параметар за будућа истраживања демографских процеса на тлу некадашње државе, док је попис из 2001. године садржавао резултате политика деведесетих, егзодуса и ратних збивања. Сљедећи попис, осим темеља за остваривање наведених права, представљат ће стање демократске Хрватске послије 3. јануара 2000. године. Бит ће и индикатор тренда повратка српског становништва, а послужит ће и као одговор на питање о томе колико смо у данашњем друштву слободни да јавно искажемо своју националну припадност.

256.000 Срба иселило, 200.000 Хрвата доселило из БиХ

Квалитетна демографска анализа која би као основу узела резултате пописа становништва 1991. године, морала би утврдити у којој су мјери након овог пописа наступили нерегуларни утјецаји на демографски развој Хрватске и њезиних дијелова.
– Након пописа 1991. наступиле су ове значајне демографске чињенице: ратних губитака било је 20.000; догађало се прво неповратно исељавање хрватске популације; па неповратно, знатно бројније исељавање српске популације (њих око 256.000). Затим је услиједио долазак избјегличког становништва из Србије (око 80.000 особа); а догодили су се трајно настањење прогнаних Хрвата из БиХ (око 200.000 људи) и редистрибуција хрватских држављана унутар Хрватске – истиче демограф Иван Лајић.

„Редукција“ на 3-4 посто

Политолог Јован Мирић сматра да не можемо са сигурношћу рећи колико Срба у Хрватској има.
– Нема егзактних показатеља, немамо документацијског центра који би нам пружио те податке, а сљедећи попис што год да покаже, неће представљати реалну слику. Уколико појединци током пописа допутују у завичај, неће се одлучити свој живот наставити у Хрватској. Увјерен сам да нас има мање од 201.631 колико показује посљедњи попис, односно да смо сведени на границе које је одредио Фрањо Туђман у својој политици етничког чишћења: свести Србе у Хрватској на број између 3 – 4 посто становништва – говори Мирић и наглашава да је од самих бројки индикативнија и трагичнија добна структура заједнице.

Подручја од посебне државне скрби су и надаље депопулирајућа. Њихова демографска структура великим дијелом је поремећена ратним збивањима. Нема виталне, потенцијалне аутохтоне демографске обнове. У дугорочној перспективи, уколико не дође до радикалних имиграцијских заокрета, ова ће подручја великим дијелом изумријети, и то не само рурални дио већ и градови којима ова сеоска насеља гравитирају – скептичан је демограф Иван Лајић из Института за миграције и народности, који напомиње да су у успоредби с претходним међупописним раздобљем, сувремени миграцијски токови били знатно мањег интензитета од очекиваног.

Демограф Анђелко Акрап с Економског факултета сматра и да су миграције прије деведесетих биле већином национално, а не економски обојене.
– Срби из Босне и Херцеговине и Хрватске мигрирали су према Србији или према великим градовима у Хрватској, док су у Хрватску усељавали Хрвати из БиХ и Војводине те ју тако у одређеној мјери ревитализирали. Из Лике и унутрашњости Далмације „бјежали“ су сви: Хрвати и Срби. Међутим, сада ни једни ни други не могу више рачунати на усељавања из својих традиционалних усељеничких подручја, што води до забрињавајућих демографских трендова. Потребно је водити политику која ће подупирати остајање. Добри политички односи између Хрватске и Србије један су од важних увјета за стабилизацију и за ревитализацију српске заједнице у Хрватској – поручује Акрап.

Несразмјер између православаца и припадника СПЦ: 4 напрама 1

Колико је у неким сегментима била лоша методологија пописа 2001. године, показује то да, у двије понуђене рубрике, број оних који су се изјаснили само „припадницима православне цркве“ износи 196.000, док је оних који се сматрају „припадницима Српске православне цркве“ 40.400.
Унаточ очитоме несразмјеру, број од 40.400 припадника СПЦ се користи у службеним документима Републике Хрватске.
Тако је у Карловачкој жупанији само 88 особа заведено под припаднике СПЦ-а, а чак њих 14.643 изразило је „припадност православној цркви“.
У појединим опћинама у којима је превладавајуће становништво православне вјере, ова лажна статистика показује сљедеће: у Крњаку од укупно 1.306 православаца само њих 13 припада СПЦ-у, у Плашком од 1.045 православних вјерника, само 4 становника забиљежена су у рубрици „СПЦ“. У Граду Загребу од 15.634 оних који су се декларирали припадницима православне вјере, само је 129 заведено под припаднике СПЦ-а.
У Вуковарско-сремској жупанији споразумијевање између пописивача и грађана било је мало успјешније – од 31.564 припадника православне цркве, 18.166 изјаснило се припадницима Српске православне цркве.
Очигледно је да вјерницима српске православне цркве није било добро објашњено питање, или је некима чак погрешно уписан одговор.

Политика и биологија

Јован Мирић сматра да Хрватска наставља политику етничког чишћења те да је таква политика нормална за хрватске демографе „који нису изразили чак ни жаљење што су многи хрватски крајеви опустјели и што су настали демографски губици“.

– Оно што није направила политика, направит ће биологија. Читави крајишки простори су нестали, они који су остали као да их нема јер немају комуникацију с остатком свијета, а с расељеном родбином покидане су им везе. Дом није само објект и домовина није само топус. Чак демографским мајсторима није успјело механичко насељавање опустјелог простора, јер су једнако несретни они који су отишли и они који су ушли у туђе – напомиње Мирић, чије су ријечи потврђене и искуствима с терена.

Како каже Мирко Рашковић, замјеник жупана Книнско-шибенске жупаније, на том подручју интензивнијег повратка након посљедњег пописа није било. Демографска структура повратничког живља знатно је нарушена, јер сваки дан сахрањују умрле.
– У већини села, током ових девет година није рођено ни једно дијете. Старији повратници умиру сваки дан, док је повратак у стагнацији – каже Рашковић.

Већи број припадника српске мањине очекују на подручју сусједне Задарске жупаније, гдје је забиљежен интензивнији повратак, посебно у Бенковцу и Задру, што је дјеломице резултат стамбеног збрињавања. На другом крају Хрватске, у Источној Славонији, гдје је на посљедњем попису била највећа концентрација српске мањине, очекују извјесне промјене, јер је у међувремену дошло до вала исељавања у треће земље, а један број људи се вратио у унутрашњост Хрватске.
– Догодит ће се пад броја становника, јер одлазили су Срби и Хрвати, а значајнијих досељавања није било – истиче Драган Црногорац, предсједник Заједничког већа општина.

Мијењати методологију

Како би се добила што точнија бројка становништва, потребно је на основу искуства од прије девет година мијењати методологију и организацију пописа, сматрају у Српском народном вијећу, које је уложило примједбе на сам процес пописа из 2001. године, а његове резултате није признало.
– Државни завод за статистику није уважио попис од 40.000 имена Срба из Хрватске који су се у то вријеме још увијек налазили у избјеглиштву, него су ту документацију узели као архивски материјал – истиче предсједник СНВ-а Милорад Пуповац, који додаје да се што прије морају покренути опсежне припреме у које би се заједничким снагама требале укључити државне институције, Српска православна црква, вијећа српске националне мањине и СДСС.

На бројне пропусте и недостатке претходног пописа, упозорава и Драган Црногорац истичући да су пописивачи самовољно мијењали податке, постављали двосмислена питања или чак потицали особе да се не морају изјашњавати по народности и вјероисповијести.
– Проблеми проузроковани лошим пописом били су видљиви посебно на изборима за мањинска вијећа гдје људи нису имали право гласати јер нису били заведени као Срби, а да то сами нису ни знали. Да се то опет не би догодило, морамо се правоваљано припремити. Ипак, страхујем да ће попис бити контролиран од стране државе како број Срба не би прешао „разумне“ границе – истиче Црногорац.
– Укоико се понове методе с претходног пописа тада неће бити обухваћене полуизбјеглице и избјеглице, посебно оне у прихватним центрима, чиме се ствара непотпуна слика у Хрватској и нарушава основа за остваривање мањинских права. Методологију и организацију сљедећег пописа треба обавити на основу методе коју користи Еуростат – објашњава Милорад Пуповац и упозорава да је потребно обавити активну кампању да Срби из Хрватске тих дана буду доступни пописивачима.
– Потребно је створити климу која би омогућила слободно изјашњавање народности. То на прошлим парламентарним изборима није било осигурано, што доказује и број од 89.130 неизјашњених и 17.975 особа непознате народности – истиче Пуповац.

Бијег из идентитета

Међутим, социолог Иван Шибер с Факултета политичких знаности поставља питање колико су промјене 2001. године уопће резултат физичког мијењања броја Срба у Хрватској, а у којој мјери „бијега из идентитета“.
– Петнаест година након формалног завршетка рата страсти су се смириле, ситуација је нормализирана, али је велико питање хоће ли се они који су прије десет година „побјегли из идентитета“ поново у њега вратити – наводи Шибер.

Психолог Деан Ајдуковић с Филозофског факултета не вјерује да ће припадници било које мањинске заједнице затајити своју етничку припадност у окружењу властитог дома.
– Ту праксу људи примјењују само у изразито тешким и опасним ситуацијама. Мислим да тако изразито ризична ситуација у Хрватској не постоји – оптимистичан је Ајдуковић.

Но Гордан Босанац из Центра за мировне студије истиче да у свом раду и даље примјећује како људи нису у стању јавно стати иза свог етницитета. То мишљење дијели и Јован Мирић који сматра да се велик број Срба, посебно из градова, већ навикао на ново обиљежје и тешко ће се јавно вратити етничким коријенима.
– Јер у протеклих десет година, створена је само уставна одредба по којој се можемо слободно изјашњавати, али у животу обичних људи и у борби за опстанак, ситуација је знатно другачија – закључује Мирић.

Паулина Арбутина