PRENOSIMO: PEČAT U HRVATSKOJ: Ni Kosova ni Jadovna

Jun 30, 2010. –  20:00 – Piše Nataša Jovanović

Ubijanje Srba i Jevreja u Jadovnu trajalo je samo 132 dana. Više od pola veka kasnije, obračun sa preostalim Srbima pretvoren je u Domovinski. Nad Šaranovom jamom prošle nedelje  reporteri „Pečata“ prisustvovali su prvom zvaničnom pomenu nad žrtvama posle 69 godina. Jesu li se vremena promenila ili je pristup drukčiji? Šta bi bilo da žrtve ustanu sa dna velebitskih jama ili prohodaju kroz kamenu pustinju na ostrvu Pagu?

Da je Jadovno jedno tužno mesto, potvrđuje i samo njegovo ime. Danas je to selo u Hrvatskoj pusto, i ima samo dva stanovnika. Zovu se Katarina i Antun Novačić. Oni su jedini stanovnici Jadovna nad zemljom. Pod zemljom je drukčije. Tu leže kosti oko 40.000 Srba i Jevreja zverski mučenih i pobijenih na vrhuncu ustaškog ludila tokom Drugog svetskog rata. Prvi put posle 69 godina masovni zločin počinjen u Jadovnu prestao je da bude predmet opšte negacije i lakog zaborava. Potomci i poštovaoci postradalih Srba i Jevreja 26. juna 2010. na pomen žrtvama možda su prvi put mogli doći bez prethodnog lutanja po velebitskim šumama kroz koje nije vodio nijedan putokaz koji bi upućivao da su na tom mestu, kroz uske zidove neke od postojećih jama nekada vezani lancima, po stotinak u koloni, strmoglavce leteli njihovi bližnji.

JAMA JE GUTALA

Budak, Trnovac, Ličko lešće, Gvozdena planina samo su neki od naziva mesta kroz koje put vodi do konačnog ishodišta našeg puta i izvorištva bezumlja tolikih razmera kakve ljudski razum teško može da pojmi. Milorad Milošević naš vođa na putu kroz Hrvatsku, rodom iz okoline Gospića, podseća: „S leve strane još uvek neočišćeno minsko polje“, s desne srušena pravoslavna crkva, iza onih brda rodno mesto Nikole Tesle sa razbijenim spomenikom, ovde ubijeno 200 ljudi, tamo nestale čitave porodice…“ Zlokobna toponimija starija od zločina izvršenih na ovim prostorima kao da svedoči da se stradanje koje se može meriti samo s onim starozavetnim, mitskim, moglo prepoznati. Ali ni danas, približavajući se tim podzemnim gradovima zaklanih, teško, a bez prethodnog saznanja, možete naslutiti zlo koje je nekada, te 1941. godine klijalo iz ove pitome zemlje. I posle još jednom,1991. Gospić- Jadovno. Prvo obeležavanje nastradalih Srba i Jevreja u kompleksu NDH logora Jadovno 1941. godine. U svom obraćanju prisutnima Dušan Bastašić, predsednik potomaka i poštovalaca kompleksa ustaških logora Jadovno 1941, rekao je da je ovo mesto za tihovanje, pominjanje i opraštanje. Istovremeno, za potomke onih koji su ovde činili zločine 1941. godine, ali i one koji su skidanjem obeležja 71. i 91. ponovo ubijali žrtve, ovo je mesto za stid, kajanje i militvu za spas duša. Jadovno, kao što samo ime kaže, govori o jadu, čemeru i tuzi pregolemoj.
Na kamenom platou sa koga su odavno odnesena spomen obeležja, iz svih krajeva bivše Jugoslavije i inostranstva pristizali su rođaci, potomci i poštovaoci srpskog stradanja. Nekima od njih ovo je bila prva poseta Hrvatskoj nakon završenog poslednjeg rata. Mnogi su,pak, bili sprečeni da dođu na najveće srpsko stratište. I to neće moći sve dok god se njihova imena nalaze na hrvatskim potražnicama. Nasuprot ovoj činjenici, na nekadašnjoj novčanici od 1000 kuna nalazi se slika kompleksa logora Jadovno. I samo tu. O njemu se inače ćutalo. I tako godinama. A na prostoru bivše NDH gotovo da nema ni jedne srpske porodice čiji srodnik nije nevino nastradao u Jadovnu. Ovaj kompleks je pomno planiran od strane Pavelićevih ljudi NDH, a mesto pažljivo odabrano još pred početak rata. Maj 1941. godine na Velebitu, proplanku u Čačić dolu na 1200 metara nadmorske visine, duboko u šumi, pod vedrim nebom, dužine 50 i širine 25 metara osnovan je logor „Jadovno“. Na ulasku u logor stajala je slika Ante Pavelića sa natpisom:Spremni za dom. S obe strane dežurali su po jedan ustaša i jedan domobran. Planina Velebit puna kraških bezdanih jama, morske dubine velebitskog kanala, kamena pustinja Slane sa nešto zemlje na podnožju, bila je idealno mesto za masovnu i brzu likvidaciju. Ta stratišta teško je bilo naći i još teže istražiti. U marvenim vagonima te 1941. godine sa natpisom „pokvareno voće“ iz celog područja NDH dopremani su u Gospić muškarci, žene, deca, trudnice. Mnogi do logora nisu stigli. Pobijeni su usput u jamama ili rasporenih stomaka, da ne isplivavaju, sa kamenjem oko vrata, bacani u more. Zavojiti put kroz šumu vodi do zloglasne Šaranove jame.

Miran kao sveštenik, hrvatski predsednik opevao je sve žrtve u Hrvatskoj, od Blajburga do Jadovna

CRNI GOSPIĆ

Usmenim predanjem ostala je, zahvaljujući nekoliko preživelih Srba, priča da je prilazeći jami, jedna četvorogodišnja Srpkinja pitala ustaškog čuvara: Čiko, ima li života posle smrti?
„Kada bih ja pričao šta sam video onaj grad dole se ne bi zvao Gospić, nego Crni Gosić. A, jama pred vama, tajna je koja krije najmonstruoznije zločine koje je samo ruka kasnije proglašenog blaženopošeg Alojzija Stepinca mogla da blagosilja. I niko više i nigde više na belom svetu. Ležali smo omeđeni žicama, osuđeni na najstrašniju smrt samo zato što smo pravoslavni. Pod vedrim nebom, gladni, nastradali čekali smo bez straha. Iz ovog logora, ali i Gospića nekoliko puta dnevno kretale su kolone ljudi vezanih žicom, dvoje po dvoje. Kada bi se primakli jami, dežurni ustaša je, gledao sam, zabadao nož u srce prvima u redu, gurajući ih u ponornicu. Vezani, za njima su leteli živi ljudi. Jama je gutala. Jao, ima scena kada bih sve pričao pao bih u nesvest. Dugačak auto, ispod cerade u majicama i gaćama ljudi. Oni koje će za dan dva, kundacima i noževima izbiti i baciti u ovu bezdušnicu, jamu goru od svakog pakla. A nama, mlađima, na koje je jama tek čekala naređeno je da brišemo krv sa kamenja oko jame. Mazali smo rukama i sećam se krv, pomešana sa peskom lepila se po dlanovima. Sve se noću dešavalo, jao…“, priča nam suznih očiju jedini preživeli, 88-godišnji Ličanin, koji je uspeo da pobegne iz Jadovna.
Na prvom zajedničkom, srpsko hrvatskom pomenu žrtvama Jadovna, pojavili su se predstavnici takozvane zvanične Hrvatske i uvek nezvanični Srbi sa svih strana. Jednima je bilo stalo da pokažu kako su prošli (ili upravo prolaze) kroz katarzu, te da pokažu Evropi kako im je antifašizam dugovečniji, mada manje negovan od fašizma. Drugima je više od pola veka ćutanja o Jadovnu bilo previše pa su došli na ovo stratište uprkos mučnom „protokolu“. . Prisutnima su se obratili predsednik SNV Milorad Pupovac i predsednik Koordinacije jevrejskih opština Ognjen Kraus. Pupovac je kazao da nam ovi logori moraju biti pouka da nikada ne smemo dozvoliti da se stvaraju države i društva u kojima će deo njihovih stanovnika biti proglašavan neljudima. Kraus je naglasio da se svaki zločin mora osuditi, ali da se zločini ne mogu izjednačavati. Mnogi nisu ni dočekali ovu 2010. godinu da čuju kako hrvatski predsednik nad jezivim stratištem pretvara nepravdu u pravdu i povezuje dva vremena u jedno vreme govoreći da su “…Hrvatski antifašizam i borba partizana temelj hrvatske državnosti, a ta se borba pretvorila i u pravedni i obrambeni Domovinski rat koji je doveo do samostalne i demokratske Hrvatske…“.

Nad jezivim stratištem potomci onih pod zemljom odali su počast nevinim žrtvama domovinske ideje

DOMOVINSKA IDEJA

Ubijanje Srba i Jevreja u Jadovnu trajalo je samo 132 dana. Više od pola veka kasnije, obračun sa preostalim Srbima pretvoren je u Domovinski rat o kome hrvatski predsednik govori nad jamom prepunom nevinih žrtava te iste “domovinske ideje”. Jesu li se vremena promenila ili je pristup drukčiji? Šta bi bilo da žrtve ustanu sa dna velebitskih jama ili prohodaju kroz kamenu pustinju na ostrvu Pagu?
Pored jame hrvatski oficiri, protokolarno razmešteni, čekaju dolazak zvaničnika. Opasan sabljom, u uniformi kroja identičnog onom NDH- ovih vojnika, očito nadređeni, lupka cokulama. Crne cokule poređane u nizu, valjda pred stravičnim saznanjem da su slične tapkale i one 1941. tera okupljeni narod da se tiska u stranu. U mukloj tišini krckanje grančica pod nogama zvuči kao lomljava. Neko plače…Granica između njih i nas nije stvar istorijskog pomirenja.
Dolazi vladika gornjekarlovački Gerasim sa sveštenstvom. Počinje opelo.
U Šaranovoj jami 1941. godine smrt je zadesila i 73 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, većinom iz gornjokarlovačke episkopije, episkopa Savu Gornjokarlovačkog i Mitropolita Sarajevskog i Dabro-bosanskog Petra Zimonića.
Više od pola veka zatirani su tragovi strašnog zločina. Betonirane su jame, leteli su spomenici u vazduh, vladao je zakon ćutanja. Kad je konačno neko progovorio da se najveći srpski grad pod zemljom nalazi u Hrvatskoj, u Jasenovcu, počeo jer lov na „srbočetnička čudovišta“. Svaki je Srbin u Hrvatskoj postao meta. Onda su i Srbi odgovorili. Počeo je još jedan rat u kome je Hrvatska dobila divnu priliku da namiri svoju kolektivnu savest i nastavi progon i ubijanje Srba sa mandatom takozvanih savezničkih snaga.
Pred Šaranovom jamom stajali su i momci udruženja Obraz obučeni u majice sa na leđima odštampanim nazivom SrbIN. Na grudima slika Vukašina iz Klapaca u Hercegovini. To je navelo prisutne da se prisete starog seljaka kome je ustaški vojnik u pokušaju da ga natera da za njim ponovi poklič „Živio Poglavnik“ sekao deo po deo tela. Kada je progovorio starac Vukašin je samo rekao: Samo ti dete radi svoj posao. „Pogledajte naše mučenike koji su ginuli sa verom. Zato mi ovde danas s ponosom iako su naši mrtvi po tuđim zemljama od Kosova do Jadovna kažemo da znamo svoje poreklo. Zbog Vukašina i ostalih stradalnika mi čuvamo pravoslavlje“, kaže Milomir Ćopić, Srbin koji je u prethodnom ratu ostao trajni invalid“ . Pre nekoliko godina Srpska Pravoslavna Crkva proglasila je Vukašina iz Klepaca za mučenika i svetitelja.

LjUDI OD JADOVNA

Ali, ne treba zaboraviti: Jadovno je bilo uvod u Jasenovac. Njegov preteča. Praizvedba ustaškoga noža. Zato je 26. jun 2010. godine bio važan datum u nadi da će krug zla biti zauvek zatvoren mada ne i pamćenje. Na stablu pored Šaranove jame stoji urezano „U ponovo u jame, 2005. godina“.

Devojka iz Obraza Aleksandra Milovanović uhapšena je u Jadovnu zbog iznošenja srpskih obeležja iz autobusa

Devojka koja je doputovala sa nama iz Beograda, a koja je na mesto sada devastiranog komemorativnog centra došla sa srpskom šajkačom i zastavom nije mogla prisustvovati odavanju pošte nastradalima. Ona je, kako je to kasnije saopštila policija Ličko-senjske županije budući akter „incidenta“, privedena jer se „slikala sa zastavom i kapom na kojoj se nalazio grb Srbije, dvoglavi orao. Članovi asocijacije izbegličkih udruženja kao suorganizatori odlaska iz Beograda na komemoraciju, zapitali su se da li Srbi u Hrvatskoj prema Konvenciji o ljudskim pravima i slobodama i drugim pozitivnim zakonima Hrvatske imaju pravo na svoja obeležja i znamenje. Da li na takvim mestima na kojima prisustvuju izaslanici predsednika države moraju biti obeležja onih radi kojih se održavaju ovakvi komemorativni skupovi.
Na ovom mestu toga nije bilo. Iznad nekadašnjeg komemorativnog centra, nad glavama govornika vijorila se samo hrvatska zastava sa šahovnicom, onom istom u čije ime je nastradalo još stotine hiljada Srba.

Jadovno 2010. godine nije video srpski predsednik Tadić kome je deda po majci tu ubijen. Umesto njega bila je njegova mama, Nevenka. Neko se setio da je i američki predsednik Džimi Karter na Titovu sahranu poslao svoju majku, ali to su bili drukčiji razlozi…Zato je hrvatski predsednik, miran kao sveštenik, opevao sve žrtve u Hrvatskoj, od Blajburga do Jadovna. Poklonio se i partizanima i ustašama, i domobranima i domoljubima. Zlobni komentar u dnevnom listu „Slobodna Dalmacija“ dodao je da se sad čeka podizanje spomenika četničkom vojvodi Momčilu Đujiću i obilazak četničkih žrtava. Ali, šta god ko mislio o njemu, Ivo Josipović, hrvatski predsednik, levičar i sin bivšeg izvršnog sekretara CK SK Hrvatske, odlično kohabitira sa HDZ vladom. Slično i Tadić radi u Srbiji, samo što on priča o Kosovu a Kosova nema, pominje Jadovno a Jadovna nema…

Ostali su oni „od Jadovna“ da pričaju što su im pričali, onima kojih takvih priča „nije preko glave“ i tamo gde ih, u duhu savremene srpske politike, neće proceniti kao klerofašiste. Na teritoriji Hrvatske oni su mogli da provedu tačno unapred dogovoren broj sati. Na granici, pri povratku, svaki pasoš je pregledan, a broj onih koji su ušli i koji sada izlaze morao je biti podudaran.

Ostala je priča kako su ove jame ječale danima nakon što su Hrvati pod pritiskom Italijana zatvorili logor Jadovno. Kada se primakneš glavu zemlji, čuješ kako iz njene utrobe zapomažu preživeli. Branko Cetina jedan od preživelih, pričao je kako je iz zemlje dopirao glas „Adonaj, adonaj“, „elo him, elo him“. Kasnije posle rata čuo je da to na jevrejskom znači. „Bože spasi me, Bože pomozi mi“. Iako do danas ne postoji zvaničan podatak o tačnom broju nastradalih u Šaranovoj jami, engleski spaleolozi su još 70-ih godina prilikom prvog ulaska jamu procenili da unutra leži pet metara sabijenih ljudskih kostiju. Po kubnom metru, izračunali su, tu bi trebalo da je nastradalo preko 40.000 ljudi.
Ali, kako Hrvatska živi posttuđmanovsku „povijesnu zbilju“, tako se i desilo da je istog dana u kome je trajao pomen žrtvama Jadovna, organizovana komemoracija u Pakracu povodom godišnjice smrti prvog pripadnika takozvanog Zbora narodne garde na početku ratova iz devedesetih. Ta jedina žrtva pakračkog obračuna sa Srbima 1991. Godine, bila je vest dana u hrvatskim medijima isto kao i onih 40.000 u Jadovnu.

Prikrivanje istine o Jadovnu, rekao je okupljenima Bastašić, omalovažavanje žrtava i ponižavanje njihovih potomaka traje u kontinuitetu do današnjih dana. Nisu samo zločinci uklanjali tragove za sobom. I stanovništvo nastanjeno u blizini masovnih grobnica je doprinelo da se istina ne sazna, krijući od zainteresovanih gde se nalaze mesta zločina, tako da su ona neminovnim promenama u prirodi, novim gustim rastinjem, toliko obrasla da je mnogima zametnut svaki trag. Da se istina o Jadovnu i danas ne sakriva, ne bi potomci žrtava nedavno lutali Velebitskim „parkom prirode“ tragajući sa dr Đurom Zatezalaom, bez čije potpune posvećenosti temi Jadovno skoro da se ništa bi znalo,za mestom samog logora, tumarali po kamenoj pustinji Slane tražeći mesto razbijene Spomen ploče i „svijećom“ u Metajni tražili nekoga ko je voljan pokazati mesto bivšeg logora za žene i decu. „Pogledate li oko sebe to će vam biti potpuno jasno“.

Istina je: veća mizerija od rata je cinizam prema žrtvama u miru.

Nataša Jovanović

Izvor: PEČAT