Preminuo Grk, poslednji svedok stradanja srpske vojske kroz Albaniju!

Tomo Dima umro je u Firu u 108. godini. Kozma Dima, unuk: Napisaću knjigu kako je deda upamtio ponosne srpske vojnike

STIZALI su, jedan po jedan. Jedva su hodali. Kost i koža. Senke od ljudi. Bledi i bolnih očiju. Bez glasa. Povremeno sam čuo da su dozivali nekog, po imenu. Sigurno nekog svog. Najmilijeg. Tako sam upamtio vaše vojnike.

Ovako nam je, u leto protekle godine, svedočio stari Grk Tomo Dima, poslednji živi svedok srpskih zbegova na dugom putu stradanja kroz Albaniju.

A pre dva dana, Tomov unuk Kozma, profesor srpskog, javio nam je iz Fira:

– Umro je moj deda Toma. Poželeo sam, zapravo, obećao sam sebi, ali i njemu, da ću napisati knjigu o tome kako je on upamtio ponosne srpske vojnike i njihovo stradanje.

Fir, jugozapad Albanije. Grad u kome su se prekobrojni srpski mučenici iz transporta u lukama Lješ i Drač zaustavili. Odavde su nastavili peške, prema Valoni, posle četiri meseca golgote kroz bespuća tuđe zemlje, daleko od otadžbine, zavičaja i ognjišta.

U Firu, kod grčkog stanovništva, našli su utočište. Vidali rane od iscrpljujućeg pešačenja, gladi.

– Svaka naša kuća primila je srpske vojnike – uzbuđeno je govorio stari Grk i u našem pravcu pružao ruke da nas dodirne, pa se okretao prema unuku. Kao da mu se zahvaljuje za taj susret, ponavlja: „Gde ih nađe, gde ih nađe…“.

Tomin unuk Kozma nas je i doveo u dom ove porodice na dva kilometra od centra Fira, dok smo u susret stogodišnjici od početka Velikog rata tragali Albanijom za grobovima junaka. Belezima. Zapisima. Sećanjima. A jedino, živo, najdragocenije, bilo je sećanje Dime.

Vrata njegove kuće širom otvorena. Ispred, Tomina žena Igora (94) i snaha Sofija prebirale su tek obrani pasulj. Pod nadstrešnicom sušilo se grožđe i smokve. Baka Igora je bila u crnini.

– Tri rane nosimo moj muž i ja. Tri smo sina sahranili… A mi… Mi živi – govorila je tada.

U sobi, levo, na krevetu, ispod ikona Bogorodice i Svetog Tome, zaštitnika kuće, i starih porodičnih fotografija, sedeo je stari Grk. Sićušan, u beloj košulji i crnim pantalonama.

– Iz Serbije ste, kažete… – skinuo je kačket i pružio ruku u pravcu glasova. – Eh, Serbija… Namučeni serbski narod… I u najvećoj muci vaši vojnici čuvali su ponos i svoju veru. Zato smo ih poštovali. I pomogli im, kao svojoj braći. Kao svojima.

Um… Bistar! Misao… Jasna! Ko bi rekao da je starina, odavno, prevalio stotu. Na momente se predavao emocijama. U priču o stradanju srpskog naroda, uplitao je i sekvence iz stradanja njegove porodice i njegovog naroda. Pred nama je listao knjigu koju je ispisala istorija.

– Ja sam Grk, ali mi to komunistička, albanska država nikad nije priznala. Ili Albanac, ili patnja. Jesmo patili, ali smo se držali naše vere. Ona nam je bila vrednija od krvi.

Imao je Tomo Dima osam godina kada su u Fir, krajem zime 1915. godine, stigli srpski zbegovi.

Smenjivale su se slike iz pamćenja.

– I naša kuća je primila serbskog vojnika. I druge kuće, po jednog, i više. Koliko je ko mogao. Otac moj Aleksandar, govorio je ovako: „Vi bez hleba možete, a oni više ne mogu“. Pamtim te očeve reči… Mi smo imali pekaru… Niko od tih vojnika nije zatražio ni koru hleba. A napatila ih je i glad. Napatila i žeđ. Iz pekare smo nosili hleb i u druge kuće, koje ga nisu imale dovoljno. I sušene smokve, grožđe, maslinovo ulje… Mi, deca, nismo se bunili zbog obaveza. A nismo ni smeli. Slušali smo oca. Pričao je kako serbski vojnici čuvaju svoje puške, koje su preneli preko planina. U zimu. Pamtim da je s poštovanjem sve to pričao.

Pitao nas, usput, stari Tomo Dima, sa vatrom koju nisu ugasile ni godine, ni zaborav:

– Jeste li to, i vi, došli tim putem… preko Skadra, Lješa i Drača…

I odmah je nastavio priču sastavljenu od sopstvenih sećanja, nadograđenih očevim kazivanjima, ali i uspomenama koje je čuvao grčki narod u Firu.

– Vojnik koji je bio u našoj kući, bio je dobrovoljac. Ne sećam se, tačno, odakle je. Iz koga je mesta Serbije. Samo se dobro sećam da su mu noge bile u ranama, od pešačenja. Njegova uniforma bila je dotrajala i pocepana. On, kao avet. Ali se ni na šta nije žalio. Ponajviše je ćutao. Sećam se i da je stalno držao ruku na prsima. Kao da se pravdao. A nije bio na smetnji. Sad mogu da kažem, a to sam govorio i deci, našoj kući je bila čast što smo mu pomogli.

Prisećao se i žalio što nije bilo tumača da prevede razgovor između porodice Dima i srpskog vojnika.

– Taj vojnik, pisao je na hartiji, nešto što nismo razumeli. Potpisivao se sa četiri slova… Serb! Pokazivao je ikonicu i staru fotografiju. Govorio nam: „Majka, majka. Serb“. Serb, Serbija i majka su tri vaše reči koje sam davno naučio.

Mene je otac slao i do bolnice. Bila je tamo, na kraju varoši. I tamo sam nosio hleb, i osušeno voće, kozje mleko. Bolnica je bila puna vaših vojnika, žena i dece. Pravi kosturi. O njima su se brinule časne sestre, naši lekari. U hodnicima je bilo mnogo umrlih. Gde su ih sahranjivali? Svuda. Tamo sam stalno viđao doktora. Još mu pamtim ime. Zvao se Konstantin Kalođeri! Stalno je on tamo dežurao. Jednom sam ga zatekao, spustio ovako glavu u šake… Plakao je i govorio: „Kakav divan narod, kakav narod, da ovoliko strada“.

Ponovo udar emocija. Starom Grku su se zatresla ramena. Govorio je:

– Bilo je vaših ljudi, i tu, u našem manastiru Svetog Kozme. Oporavljeni su bili na molitvi. Stajali. Naš sveštenik Kristan Petan služio je na grčkom. S njim, vaš sveštenik, na staroslovenskom. Mi, deca, doneli smo bosiljak. Sveštenik je rekao: „Svakom serbskom vojniku da date po jedan struk“. I mi smo bojažljivo pružali bosiljak. Oni su nas ljubili u kosu i stavljali stručak u košulju. Iguman Kozma Lima im je, posle, delio komadiće crkvenog hleba, i svakom po parče sušene ribe. Kasnije mi je otac rekao da su se dvojica Srba zamonašili u našem manastiru Ardenica.

Tomo Dima sa porodicom, Foto Igor Marinković

Srpski vojnici iz zbega, posle nepun mesec, krenuli su ka Valoni. Ponovo pešice, do luke iz koje će se otisnuti prema Krfu.

Tomo nam je još ispričao:

– Puno našeg naroda izašlo je da ih isprati. Sveštenici, lekari, deca. Svi. Oni su odlazili, mahali nam, zahvaljivali. Mi smo plakali.

PEVALI I BOLESNI NA POSTELjI

NEKI vaši vojnici su govorili da su komite, pričali o otadžbini. Još pamtim vaše serbske pesme. Najlepše i najtužnije pesme. „Srpska mi truba trubaše“ i „Ne li te je žao za tvojata majka“, još žive u meni. Pevali su i bolesni na postelji – sećao se stari Grk, a prevodio unuk Kozma.

Na naš začuđeni i upitni pogled, otkud je upamtio stihove, Tomin unuk Kozma je uz osmeh odgovorio:

– Upamtio je on i balkanske ratove, samo nije upamtio, ove, poslednje decenije.

MI SE NE RAZDVAJAMO

SEĆAM se, kad sam jednom, rano, došao u crkvu da svešteniku ostavim ulje sa lekovitom travom za Srbe, jedan vaš vojnik je sedeo uz crkvu i plakao. Doveo je do Fira trogodišnje dete, svoju kćerku. Objasnio je svešteniku da mu je žena umrla pred propast zemlje. Dete nije želeo da ostavi, a sve što je imao, potrošio je da ga prehrani. Revolver je sačuvao da sebi presudi. Sveštenik je pozvao mog oca, pitao: „Možeš li ti da primiš ovo dete?“ „Mogu“, odgovorio je otac i rekao vojniku: „Ostavi dete, čuvaćemo ga…, a, ako hoćeš, neka ostane u manastiru“. Vojnik je odgovorio: „Ne… ne razdvajamo se nas dvoje. Samo mi pomozite da je gladnu na put ne vodim“.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Najmlađi vojnik u Prvom svetskom ratu bio Srbin – Jadovno 1941.

Guslao u paklu borbi

Srpska žrtva 1914, kratak pogled iz 2014.

Ovekovečena srpska stradanja od Egeja do Dunava – Jadovno 1941.

Veliki rat 1914. -1918. – poruke čovečanstvu – Jadovno 1941.