Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу. Ако Бог да, сабраћемо се 19. јуна 2021. код Шаранове јаме.

 

Преминуо Грк, последњи сведок страдања српске војске кроз Албанију!

Датум објаве: недеља, 23 новембра, 2014
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

Томо Дима умро jе у Фиру у 108. години. Козма Дима, унук: Написаћу књигу како jе деда упамтио поносне српске воjнике

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tomo_dima.jpg

СТИЗАЛИ су, jедан по jедан. Једва су ходали. Кост и кожа. Сенке од људи. Бледи и болних очиjу. Без гласа. Повремено сам чуо да су дозивали неког, по имену. Сигурно неког свог. Наjмилиjег. Тако сам упамтио ваше воjнике.

Овако нам jе, у лето протекле године, сведочио стари Грк Томо Дима, последњи живи сведок српских збегова на дугом путу страдања кроз Албаниjу.

А пре два дана, Томов унук Козма, професор српског, jавио нам jе из Фира:

– Умро jе моj деда Тома. Пожелео сам, заправо, обећао сам себи, али и њему, да ћу написати књигу о томе како jе он упамтио поносне српске воjнике и њихово страдање.

Фир, jугозапад Албаниjе. Град у коме су се прекоброjни српски мученици из транспорта у лукама Љеш и Драч зауставили. Одавде су наставили пешке, према Валони, после четири месеца голготе кроз беспућа туђе земље, далеко од отаџбине, завичаjа и огњишта.

У Фиру, код грчког становништва, нашли су уточиште. Видали ране од исцрпљуjућег пешачења, глади.

– Свака наша кућа примила jе српске воjнике – узбуђено jе говорио стари Грк и у нашем правцу пружао руке да нас додирне, па се окретао према унуку. Као да му се захваљуjе за таj сусрет, понавља: “Где их нађе, где их нађе…”.

Томин унук Козма нас jе и довео у дом ове породице на два километра од центра Фира, док смо у сусрет стогодишњици од почетка Великог рата трагали Албаниjом за гробовима jунака. Белезима. Записима. Сећањима. А jедино, живо, наjдрагоцениjе, било jе сећање Диме.

Врата његове куће широм отворена. Испред, Томина жена Игора (94) и снаха Софиjа пребирале су тек обрани пасуљ. Под надстрешницом сушило се грожђе и смокве. Бака Игора jе била у црнини.

– Три ране носимо моj муж и jа. Три смо сина сахранили… А ми… Ми живи – говорила jе тада.

У соби, лево, на кревету, испод икона Богородице и Светог Томе, заштитника куће, и старих породичних фотографиjа, седео jе стари Грк. Сићушан, у белоj кошуљи и црним панталонама.

– Из Сербиjе сте, кажете… – скинуо jе качкет и пружио руку у правцу гласова. – Ех, Сербиjа… Намучени сербски народ… И у наjвећоj муци ваши воjници чували су понос и своjу веру. Зато смо их поштовали. И помогли им, као своjоj браћи. Као своjима.

Ум… Бистар! Мисао… Јасна! Ко би рекао да jе старина, одавно, превалио стоту. На моменте се предавао емоциjама. У причу о страдању српског народа, уплитао jе и секвенце из страдања његове породице и његовог народа. Пред нама jе листао књигу коjу jе исписала историjа.

– Ја сам Грк, али ми то комунистичка, албанска држава никад ниjе признала. Или Албанац, или патња. Јесмо патили, али смо се држали наше вере. Она нам jе била вредниjа од крви.

Имао jе Томо Дима осам година када су у Фир, краjем зиме 1915. године, стигли српски збегови.

Смењивале су се слике из памћења.

– И наша кућа jе примила сербског воjника. И друге куће, по jедног, и више. Колико jе ко могао. Отац моj Александар, говорио jе овако: “Ви без хлеба можете, а они више не могу”. Памтим те очеве речи… Ми смо имали пекару… Нико од тих воjника ниjе затражио ни кору хлеба. А напатила их jе и глад. Напатила и жеђ. Из пекаре смо носили хлеб и у друге куће, коjе га нису имале довољно. И сушене смокве, грожђе, маслиново уље… Ми, деца, нисмо се бунили због обавеза. А нисмо ни смели. Слушали смо оца. Причао jе како сербски воjници чуваjу своjе пушке, коjе су пренели преко планина. У зиму. Памтим да jе с поштовањем све то причао.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/srpska_vojska.jpg

Питао нас, успут, стари Томо Дима, са ватром коjу нису угасиле ни године, ни заборав:

– Јесте ли то, и ви, дошли тим путем… преко Скадра, Љеша и Драча…

И одмах jе наставио причу састављену од сопствених сећања, надограђених очевим казивањима, али и успоменама коjе jе чувао грчки народ у Фиру.

– Воjник коjи jе био у нашоj кући, био jе добровољац. Не сећам се, тачно, одакле jе. Из кога jе места Сербиjе. Само се добро сећам да су му ноге биле у ранама, од пешачења. Његова униформа била jе дотраjала и поцепана. Он, као авет. Али се ни на шта ниjе жалио. Понаjвише jе ћутао. Сећам се и да jе стално држао руку на прсима. Као да се правдао. А ниjе био на сметњи. Сад могу да кажем, а то сам говорио и деци, нашоj кући jе била част што смо му помогли.

Присећао се и жалио што ниjе било тумача да преведе разговор између породице Дима и српског воjника.

– Таj воjник, писао jе на хартиjи, нешто што нисмо разумели. Потписивао се са четири слова… Серб! Показивао jе иконицу и стару фотографиjу. Говорио нам: “Маjка, маjка. Серб”. Серб, Сербиjа и маjка су три ваше речи коjе сам давно научио.

Мене jе отац слао и до болнице. Била jе тамо, на краjу вароши. И тамо сам носио хлеб, и осушено воће, козjе млеко. Болница jе била пуна ваших воjника, жена и деце. Прави костури. О њима су се бринуле часне сестре, наши лекари. У ходницима jе било много умрлих. Где су их сахрањивали? Свуда. Тамо сам стално виђао доктора. Још му памтим име. Звао се Константин Калођери! Стално jе он тамо дежурао. Једном сам га затекао, спустио овако главу у шаке… Плакао jе и говорио: “Какав диван народ, какав народ, да оволико страда”.

Поново удар емоциjа. Старом Грку су се затресла рамена. Говорио jе:

– Било jе ваших људи, и ту, у нашем манастиру Светог Козме. Опорављени су били на молитви. Стаjали. Наш свештеник Кристан Петан служио jе на грчком. С њим, ваш свештеник, на старословенском. Ми, деца, донели смо босиљак. Свештеник jе рекао: “Сваком сербском воjнику да дате по jедан струк”. И ми смо боjажљиво пружали босиљак. Они су нас љубили у косу и стављали стручак у кошуљу. Игуман Козма Лима им jе, после, делио комадиће црквеног хлеба, и сваком по парче сушене рибе. Касниjе ми jе отац рекао да су се двоjица Срба замонашили у нашем манастиру Арденица.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/tomo_dima_1.jpg

Томо Дима са породицом, Фото Игор Маринковић

Српски воjници из збега, после непун месец, кренули су ка Валони. Поново пешице, до луке из коjе ће се отиснути према Крфу.

Томо нам jе jош испричао:

– Пуно нашег народа изашло jе да их испрати. Свештеници, лекари, деца. Сви. Они су одлазили, махали нам, захваљивали. Ми смо плакали.

ПЕВАЛИ И БОЛЕСНИ НА ПОСТЕЉИ

НЕКИ ваши воjници су говорили да су комите, причали о отаџбини. Још памтим ваше сербске песме. Наjлепше и наjтужниjе песме. “Српска ми труба трубаше” и “Не ли те jе жао за твоjата маjка”, jош живе у мени. Певали су и болесни на постељи – сећао се стари Грк, а преводио унук Козма.

На наш зачуђени и упитни поглед, откуд jе упамтио стихове, Томин унук Козма jе уз осмех одговорио:

– Упамтио jе он и балканске ратове, само ниjе упамтио, ове, последње децениjе.

МИ СЕ НЕ РАЗДВАЈАМО

СЕЋАМ се, кад сам jедном, рано, дошао у цркву да свештенику оставим уље са лековитом травом за Србе, jедан ваш воjник jе седео уз цркву и плакао. Довео jе до Фира трогодишње дете, своjу кћерку. Обjаснио jе свештенику да му jе жена умрла пред пропаст земље. Дете ниjе желео да остави, а све што jе имао, потрошио jе да га прехрани. Револвер jе сачувао да себи пресуди. Свештеник jе позвао мог оца, питао: “Можеш ли ти да примиш ово дете?” “Могу”, одговорио jе отац и рекао воjнику: “Остави дете, чуваћемо га…, а, ако хоћеш, нека остане у манастиру”. Воjник jе одговорио: “Не… не раздваjамо се нас двоjе. Само ми помозите да jе гладну на пут не водим”.

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести:

Наjмлађи воjник у Првом светском рату био Србин – Jadovno 1941.

Гуслао у паклу борби

Српска жртва 1914, кратак поглед из 2014.

Овековечена српска страдања од Егеjа до Дунава – Jadovno 1941.

Велики рат 1914. -1918. – поруке човечанству – Jadovno 1941.

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top