Предговор у књизи Харон и судбине аутора Анте Земљара

Садржај и теме књиге »ХАРОН И СУДБИНЕ« спадају у повијесну литературу о Другом свјетском рату кога су потакле националистичко-фашистичке идеје у чијим основама доминира уз ослобађање свога и поробљавање других народа, геноцид те отуђивање посједа и имовине. Обрађујући логор на отоку Пагу, којег је основала усташка власт тзв. Независне државе Хрватске, књига биљежи само провођење фашистичких усташких идеја над животима Жидова и Срба у првим мјесецима прогона.

Садржај књиге не биљежи свеукупност тих прогона на територију којег је обухватила ратна творевина НДХ него само ниже детаље око логора Слана на Пагу.

Аутор је називом књиге најавио и њен садржај. У ХАРОН-у, из старогрчке Митологије, имену и особи лађара који је превозио мртве преко ријеке Стикс, нашао је 1941. стварност пријевоза житеља обиљежених само знаком друге вјере или идеје, затвореника и логораша усташких затвора и логора, са копна на оток, на путу из прошлости живота у будућу смрт.

Харон је давно превозио мртваце. Но, СУДБИНА ових крајева одредила је нацистичко-усташким »Законским одредбама НДХ« прогоне и изгоне становништва с роднога тла, те смрт у преодгоју и тиме учинила мртвацима и живе наше комшије и сусједе, суграђане и сусељане. И ту се други дио наслова веже с првим, а Земљар, то све у описима што садрже ти појмови, обликују књигом која тек тако обликована даје дио повијесних збивања у 1941. години.

Професор Анте Земљар, књижевник пише текстове у описима једноставним ријечима чак литерарним реченицама и стилом и тако приближава али не ублажује све страхоте садржаја и збивања тих тмурних дана ових неколико мјесеци 1941. у предјелу Слана на Пагу.

Читајући предочени материјал, узимајући у обзир како поједина описивања збивања и догађаје, људске судбине, тако и тематске цјелине повијесне и географске описе и опћи садржај тражио сам и нашао потребу да се то објави у име хуманости, а ради што истинитије и вјеродостојније реконструкције потресних догађаја, да се недјела људске изопачености у идеји живљења и људскости никад не понове, да увијек опомињу и да се у својим зачецима спријече.

Анте Земљар је, као познавалац и свједок неких догађаја започео стручно-повијесни рад на опису реконструкције свих догађаја о збивањима око и у логору Слана и нашао и проналазио већ давно дане изјаве које су када их је покушао објединити или описивати већ описано и знано или, тко зна из којих побуда, прешућивале знано и остављале празнине у континуитету. Он се тражећи даље, што читаоцу открива, сукобио са »зидом шутње« или »обмана« те напокон са уништењем документације коју су уништавајући људе-логораше и логорске настамбе започели његови оснивачи још коловоза или рујна 1941, а наставили саучесници у дјелу и недјелима до данашњег дана. Умјесто да стане, задовољи се начас као и други прије њега са прикупљеним, написаним и даним изјавама од 1946. на даље које свједоче о злу, односно прикривају нешто, скривају или обмањују – он наставља да тражи, пише у књизи како тражи, сумња, провјерава и истражује у безброју и бездану невоља, злочин и невољу коју због истине треба обзнанити. И вријеме које је већ прошло и злочин који је учињен и скоро заборављен и срамота која је виђена, испричана и доживљена и друго што се од зла брани стоји на путевима истраживачког рада. Свега тога аутор је свјестан јер о свему томе пише, али наставља проналазити људе и документе, добити нове изјаве, наћи нове повијесне изворе.

Кад схваћа да нема што више и гдје тражити саставља текстове, придодаје описе и ствара књигу – докуменат о логору Слана на Пагу. Концепција и стварни садржај књиге је документ истраге над изјавама, новинским чланцима, документима и починиоцима зла, који даје потицаје за нова истраживања. Ствари и догађаји око збивања у логору Слана сада се налазе пред читаоцима и улазе у повијесни ток.

Пред читаоцима се редају географски описи мјеста, први договори у самом Пагу око избора мјеста логора (да буде далеко од очију а под што већом контролом!), плаћања пријевоза са копна на оток, из мјеста у логор, транспорт логораша, логоровање прогнаних и обесправљених људи, могућности и немогућнсти изградње и битисања прогнаних, приче и легенде о људима и женама логора, прве смрти и прва спашавања.

Помен је то прогнаним и погинулим у рату.

Говорећи о логору и логорашима аутор прича и о географским елементима и економским факторима у мјесту Пагу, али одваја злочин од домаћих људи и краја коме је усташка власт дала и наметнула логор. Оточани Пага убрзо су схватили што то усташка власт жели постићи декларирраним радовима – чије темеље својим тијелима граде логораши на пустом предјелу кога народ назива Слана. Ни Пажани који су гледали усташки логор, ни њихови сусједи Рабљани који гледају изградњу талијанских логора ни Малочани на чијем територију је такођер био логор, нису никада прихватили те нацистичке власти као своје. Гледали су увијек даље према будућности коју су им претсказивали напредни људи тих отока, која није имала у свом »начелу« подјелу људи, него јединство, братство и једнакост.

Даље се описују начини настанка до данас заостале документације у изјавама живих учесника и документације као изворника за опис повијести.

Сјећања преживјелих Анте Земљар успоређује са пронађеном документацијом по архивима или давно даним и написаним сјећањима. Ту ће, дакле, читалац, у овом »документу истраге« наћи описе записане и написане давно, а објављене недавно (1985.) по новинама у вези објављивања фељтона о логору Слана, те изјаву написану у намјери своје обране. Земљар слаже повијесни мозаик од свих тих изјава, чланака, описа. Контрира их пред читаоцем и успоређује и из тога супротстављања стварних и описиваних чињеница Земљар извлачи истину или одустаје од закључака јер га је спријечила празнина континуитета збивања или »зид шутње«.

Диљем садржаја књиге зато се осјећају два дијела, први хисторијски утврђен и онај дио описа којим се долази до хисторијских чињеница и истине.

О литератури о усташким логорима која је написана и објављена у нас а можда и у свијету, нема сличног рада, па се и по томе издваја ова књига о рату. Чита се као роман, да доживљава данас као сан из неког другог свијета људи и збивања. Све је потресно, но најпотреснији су документи које су у логору Слана написали и сачували талијански окупатори.

Штета што су ти документи начињени онда када више у логору није било људи. Окупатор, његова комисија прегледава, фотографира остатке и описује злочине усташа, своје браће и другова у оружју, на територији Слана. На Рабу, у исто вријеме постоји талијански логор за Жидовце и Словенце. Хоћемо ли икада наћи те описе и да ли су усташе описивали њихове злочине?

Земљар је у свом трагању нашао забиљешку у талијанским архивима о фото-снимкама уништеног логора, пронашао те фотографије у нелегендираној музејској архиви фотографија.

Он и њих придодаје својој књизи као документ истине, али, јер уз сваку онда снимљену додаје и данашњу фотографију тог истог мјеста или дијела земље у Сланој, па показује и уништење логора фотографијом као што прича и доказује о уништењу и људи и докумената.

У садржај књиге А. Земљар уноси још двије умјетничке творевине: пјесму посвећену прогнанима и умјетничку слику као визију истине о злу.

Најјаснији је Земљаров закључак, да страница ни с овом књигом неће бити завршена о логору Слано. Остаје још пуно трагова и празнина. Ова ће књига иницирати даљња истраживања, јер побјеђује интерес, она ће покренути иницијативе да се на помен реконструира оно што се још може реконструирати, да се успореди оно што се успоредити може, да се напокон осуди оно што осудити треба.

Руда Полшак, професор

                                        САДРЖАЈ                 Бура под Велебитом