Pred majkom u stavu mirno

Čačak – Kad su u rodnome selu čuli pozivara kako se glasi koliko ga grlo nosi – „E – hej, narode, počela mobilizacija, javljajte se vojsci” – sva četvorica Gredeljevića spremiše se dok dlanom o dlan. Oca ne imadijahu više, no se pozdraviše s majkom, pa zbogom.

– Te 1912. niko nije bio posebno pozivan i niko izostao, svi su čuli onu zapovest s ćuvika, te i braća s mesta kretoše iz zavičajnih Stragara kod Užica, u vojnu, u boj. Jovan, Tiosav, Sava i Mijat. Prva trojica zagrliše dečicu, četvrti i najmlađi tek se bejaše oženio – pripoveda za „Politiku” Antonije Đurić, književnik iz Čačka.

On je pre ravno četiri decenije pribeležio ispoved Mijata Gredeljevića o onim danima, i još pamti skoro svaku reč ratnikovu, a uneo ih je sve i u svoju povesnicu „Solunci govore”. Ovako je besedio Mijat…

„Stadosmo pred majku Zlatu, poljubismo joj ruku. Stegla nam se srca, ali vidimo njeno odlučno lice, bez suza, čekamo šta će nam kazati. A, ona: ’Moji sinovi, moji sokolovi, oca nemate da vas isprati, ali ne mari. Vi idete u boj sa Turcima. Sa mrtvog ništa ne uzimajte, tuđe ne dirajte. Nemojte da čujem ružnu reč o vama, ne dolazite mi pokunjena čela. O kući i svojim ženama ne brinite, ja sam tu, vodiću računa o njima’…

Bio sam u prvoj haubičkoj bateriji Drinske divizije, kretali smo se uvek uz Četvrti pešadijski puk i prošli sve staze i bogaze kao i naši pešaci. Tiosav i Sava među njima, dok je Jovan zapao u brdsku artiljeriju. U ratu s Turcima viđali smo se često, i posle s Bugarima, pa i sa Austrougarima. Ali, dok smo se povlačili preko Albanije, nismo znali jedan za drugoga…

Ispred Drača sretnem jednog vojnika iz pešadije, nekim poslom zaostao je za jedinicom. Reče mi da su moja braća prošla i raspituju se, veli, da li sam živ. Dobro je, mislim, živi su i oni…

Nosim u sebi tužnu sliku sa mostova na Drimu: preko njih smo jedva prešli, klizavica a narod navalio. Neki puze, kotrljaju se po ledu, izmešali se vojska i izbeglice. Pričali su mi usput da se poneko odatle otisnuo u vodu…

Na obalu dođoše dve lađe, ne znam čije. Istovarili su hleb i okrepu narodu i vojsci koja se jedva vuče, rasturena po obali. Nama mlađima i zdravijima rekoše da u lađe ukrcamo izbegle, žene i decu. Taman dovršismo zadatak, eto aviona. Bacaju bombe, nasta panika, vrišti nejač zapomažu majke. Ali, bombe padaju sve bliže pa pustismo narod da beži s lađe i krije se po nekom kamenjaru. Da li smo to pred vratima pakla…

Avioni okretoše i odoše, pa opet ukrcasmo narod. Posle tri dana stiže još jedna lađa s hranom, izbegli se malo osnažiše te nagrnu na lađu. Hoće silom da se ukrcaju, misle da će tako izbeći druge nevolje i muku. Niko više ne može da zavede red. Jedan oficir opali nekoliko metaka uvis, zapovedajući narodu da se iskrca na obalu. Ako se neko usprotivi, reče, ubiće ga. Ali, narod kao da je ogluveo, ništa ne može da ga urazumi…

Tu sam proveo nekoliko dana i najzad smo se i mi ukrcali pa stigli na Krf. Uhvatila me glad, ali sam još bio na nogama, najvažnije da me one nose. Srećan je ko može da vodi računa o sebi…

Kad smo se malčice dohvatili snage, odmorili i ojačali, uspostavljen je red, opet smo bili vojska. Ali, kad sam se najmanje nadao razboleh se, lečili su me u bolnici u Veterkopu, a odatle pravo u bitku za Kajmakčalan. Tu mi putem čudnovatim stiže pismo od kuće. Ovako…

Odem da obiđem topove, noć, sneg. Polako prilazim šumi, na oprez, neprijatelj je samo na nekoliko stotina metara, u rovovima. Najedared, spazim dvojicu Bugara, od oružja imam samo bombe. Naši pešaci su se povukli, a da su tu pohvatali bi ove. Bojim se da će neki lom da naprave, priđem im na tri-četiri koraka, dignem bombu uvis i dreknem – ’Predajte se!’ Oni zakukaše: ’Ne bratko, ne tepaj nas.’ Osmotrih: mladi su, mogao bih bombom da ih iskomadam, ali nisu oni krivi za ovaj rat. I njih su mobilisali i gurnuli na front, kao i sve nas. Dobro, kažem ja, neću da vas ubijem, ali bacite odmah puške. Pobacaše. Pokupio sam oružje, a njih dvojicu predao lično komandiru Svetomiru Mirčiću…

Nisam pogrešio što sam im oprostio živote. Dobro se dobrim vraća, nadao sam se, i već sledeće večeri uverio. Opet sam obišao top i beše sve u redu, kad s druge strane žice, na dvesta metara, čujem glas Bugarinov. Neko pita za mene, baš po imenu i prezimenu. Otkud me zna, nije mi jasno. Možda je čuo od vojnika, ali neće biti da je to. ’Nemoj da pucaš’ – reče mi on – ’pa ću ti dati pismo, javljaju se tvoji od kuće.’ Kopka me da li je zamka, a Bugarin dovikuje da su zaplenili našu poštu i da je kod njih mnogo pisama za naše vojnike. Mesečina je, sve se lepo vidi. Kažem mu – ’Neću, ne treba mi pismo’ – a u sebi mislim: ’Bože, da li je istina?’ ’Nemoj da tepaš naše vojnike’ – nastavlja Bugarin – ’pa ću ti baciti pismo, evo ga’…

Podignem se iz rova i krenem, ako mi je sudbina da poginem neka bude. Dođem na petnaestak metara od žice, a Bugarin mi pokaza koverat, načini grudvu i baci je. Mislim: ’Gotov sam, bomba je, sad će da eksplodira!’ Ništa. Uzmem u šake, polako odvajam sneg, kad ono stvarno pismo. Od majke Zlate. Išlo je iz Ženeve, preko Crvenog krsta. Bugari su, jasno mi je sad, presreli našu poštu. Mahnuh njihovom vojniku i blagodarih. Hvala mu po sto puta. To bejahu prve vesti od kuće, baš mi se dobro dobrim vratilo…

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Dva brata odužiše dug prema otadžbini

Jecaj na očevom grobu

ČUJTE, SRBI: Đura Perović, vitez slobode