Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
U PREBILOVCIMA, poslednjem srpskom selu u dolini Neretve, natopljenom krvlju i bolom, u subotu je održano bogosluženje namenjeno svetiteljima za hiljade srpskih novomučenika koje su ustaše žive bacali u jame 1941. godine. Po drugi put osveštan je i kamen temeljac crkve u koju
će biti položeni posmrtni ostaci 4.000 Srba koji su skončavali u 12 bezdanih jama oko Prebilovaca. Prvi put crkva je na ovom mestu podignuta 1991. godine, a osveštao ju je patrtijarh Pavle. Samo godinu dana kasnije, 1992. godine, hrvatska vojska pod komandom Janka Bobetka, u kojoj su bili potomci dželata iz Drugog svetskog rata, minirala je hram sa kosturnicom srpskih žrtava.
Genocid u Zahumlju, započet u Drugom svetskom ratu bacanjem Srba u jame, okončan je devedesetih miniranjem njihovih moštiju.
Simobolično, u subotu je služba novomučenicima održana u – jami, ostatku temelja crkve podignute 1991. U njenu kosturnicu je bilo smešteno 156 sanduka s ostacima Srba, civila, koji su posle poluvekovnog sramnog ćutanja, tek 1990. izvađeni iz jama zabetoniranih po nalogu komunističkih vlasti.
PLAČ ISPOD PLOČA
PORODICE koje su podnele najveće žrtve u Prebilovcima su Buluti, sa 142 ubijena i Ekmečići kojih je 79 bačeno u jame. Vlado Bulut, koji je preživeo ubijanje svoje dece, decenijama je pričao da čuje ispod betonskih ploča glasove mališana – „Tata pusti nas, hoćemo napolje“. Tek 1990. razbijeni su betonski okovi i beogradski i trebinjski spelolozi spustili su se u Šurmaničku jamu. Za njima su sišli i sveštenici i održali jedinstveno opelo trideset metara ispod zemlje. Nije došao nijedan katolički sveštenik ni hodočasnik iz Međugorja koje se nalazi u neposrednoj bliini. – Došli su stručnjaci sudske medicine, iskusni ljudi koji su videli svakakve strahote. I oni su zadrhtali u Prebilovcima gledajući dečje sklete. Ježili su se i pričali su da jama odiše stravom – kaže Milenko Jahura.
– Ko bi i pomislio da ih izvadi ili da dovede sveštenika da služi opelo nad jamom, Udba bi ga odmah uhapsila – seća se Lazar Draško, jedan od inicijatora ekshumacije devedesetih. – Ustaške jame i njihove žrtve su bile zabranjena tema. Komunističke vlasti tvrdile su da bi sahrana srpskih mučenika ugrozila bratstvo i jedinstvo. Pravi razlog je bilo skrivanje zločina, a gotovo niko nije odgovarao za ovo nedelo.
Tek 1991. kosti su izvađene iz jama i uz prisustvo više hiljada ljudi sahranjene u kripti crkve u Prebilovcima. Ovo mesto odabrano je kao simbol stradanja, a u njemu su ustaše iz Međugorske župe 6. avgusta 1941. oko 850 prebilovačke dece i žena posle najstrašnijeg iživljavanja, bacili žive u jamu Šurlanci duboku 30 metara.
– Zločinci iz 1991, godine misli su da će, ako unište kosti, izbrisati i uspomenu na njih, ali i na zločin predaka. Pobili su ili proterali ne samo sve žive Srbe iz doline Neretve, već su i na mrtve nasrnuli. Ipak, u Prebilovce se vratilo oko 30 porodica i ponovo dižemo hram. Sećanje nisu mogli minirati – priča Milenko Jahura, predsednik Upravnog odbora Udruženja „Prebilovci“, hodočasnicima iz Beograda koji su došli na poklonjenje moštima. Među njima je bilo mnogo mladih ljudi koji nisu poreklom iz Prebilovaca.
– Moja porodica vodi poreklo iz zapadnih srpskih krajeva u kojima Srba više nema. Zato svako srpsko stratište osećam kao porodično groblje – rekao je Milan, student.
Oni su stajali po nesnosnoj hercegovačkoj žegi u kršu zajedno sa potomcima Prebilovčana razvejanih širom sveta, koji se jednom godišnje okupe da odaju počast precima.
Nekoliko kilometra dalje u gradiću Čapljini, u kome žive Hrvati, i čije ulice nose imena ustaških zločinaca, kretala se šarena karnevalska povorka.
– Počeli su da organizuju karneval na ovaj dan tek kad su Srbi 2006. počeli ponovo da se okupljaju i odaju poštu prebilovačkim mučenicima. Uveli su i novi praznik, „lipanjske zore“, baš na dan kad je minirana prebilovačka crkva sa kosturnicom. Ali to nije najstrašnije. Više boli što je japanski dnevni list „Asahi Šinbun“ Prebilovce uvrstio pored Nagasakija u mesta čije su tragedije obeležile 20. vek, a Srbi ga zaboravljaju – s uzdahom je izustio Jahura.
On tužno konstatuje da i to malo moštiju što je ostalo nakon miniranja 1991. godine, još nemaju gde da sahrane, jer sredstva za crkvu slabo pristižu.
– Ironijom sudbine, ostaci prebilovačke dece stoje u staroj školi, gde su ih ustaše klale – kaže Jahura.
SNIMCI ŠOKIRALI JUGOSLAVIJU
SNIMCI vađenja kostiju iz jama oko Prebilovaca šokirali su tadašnju Jugoslaviju. Muslimanski i hrvatski političari su kritikovali Srbe iz doline Neretve da su ekstremni nacionalisti zato što su želeli da dostojno sahrane svoje mrtve. Na podvožnjaku ispod koga su prolazili kamioni puni dečjih skleta preko noći se pojavio zlokoban i ciničan natpis „dođite nam opet“.
Ipak Srbi s leve obale Neretve nisu verovali da može da se ponovi 1941, ali zlo se devedesetih vratilo.
– Janko Bobetko, general hrvatske vojske i zapovednik etničkog čišćenja 1992, zapisao je u memoarima pesmu svojih vojnika: „Prebiloci selo na lošemu glasu, sad po tebi divlje svinje pasu“. Ta bestidnost je porazna. Ipak, Prebilovci žive. Vratilo se tridesetak porodica, ne napuštaju svoju svetu zemlju. Veruju da bi onaj ko bi prodao ijedan pedalj ostao zanavek proklet – kaže Jahura.
Izvor: VEČERNjE NOVOSTI
Vezane vijesti:
3.08.2013. – SJETIMO SE PREBILOVACA !
