PREBILOVAČKI DNEVNIK ILI PUTOVANjE DO PAKLA I NATRAG (2)

Kad su vezani Srbi tražili da im vrate kape koje su im pale s glava, ustaše su se rugale: „Šta će vam kape, kada vam idu glave!“

NIKOLA N. ŽIVKOVIĆ

Kad su vezani Srbi tražili da im vrate kape koje su im pale s glava, ustaše su se rugale: „Šta će vam kape, kada vam idu glave!“

Hrvatski monstrumi prikupljaju žene sa decom i zatvaraju ih u učionicu seoske škole. Oko 11 časova dotle prikupljene u koloni po četvoro, uz batinjane, sprovode nadomak mosta na reci Bregavi. Prethodno su ispred škole kundacima poubijali starice koje nisu mogle da pešače. One koji su stigli do mosta potrpali su u četiri kamiona i odvezli u žitni silos u susednim Tasovčićima, koji su tog leta bili sabirni logor čapljinskih Srba na putu za jame. Tu je, bez vode i hrane, ova grupa prebilovačkih nesrećnika prenoćila, uz stalno uznemiravanje ustaša koje su upadale sa baterijskim lampama tražeći lepše devojke za silovanje. Odavde je u svanuće, kada je ustaški stražar za kratko otvorio silos, uspela da pobegne Joka Ekmečić, udata Jahura, jedina od mnogih koje su ustaše povele ka Šurmanačkoj jami. Iz seoske škole spasile su se Mara Bulut, žena Gojka, i Jela Ekmečić, žena Marka, sa dve devojčice.

Popodne 4. i 5. avgusta ujutro hrvatski koljači po Prebilovcima hvataju i dovode u školu preostale žene i decu kojima govore da će ih preseliti u Srbiju. Jadan narod je u ovo poverovao pa su se oblačile u najlepše što su imali, noseći sa sobom zavežljaje. Ova grupa bila je izložena stravičnijem iživljavanju, posebno nad devojkama, dok su uhvaćeni muškarci, posle mučenja, ubijani u dolu ispod sela. Ispred škole, posle silovanja i mučenja, ubijene su Stana Arnaut, seoska učiteljica, i Slavica Bulut, Slovenka, ranije katolička časna sestra, koja nije htela da se odrekne muža Žarka.

Ova grupa je 5. avgusta poslepodne prvo pešice a zatim kamionima sprovedena pravo u centar Čapljine, na železničku stanicu, gde je potom dovezena i grupa iz silosa.

Bezdušno i sadistički, ova nejač, njih oko 500, pred očima hrvatskog i muslimanskog stanovništva koje im nije pružilo ni kap vode a kamoli pokušalo da ih spase, na temperaturi od oko 40 stepeni, potrpana je i zatvorena u šest stočnih, tzv. „G vagona“. Predveče su odvezeni sedam kilometara na sever, do Šurmanaca, gde su ostali na koloseku zaključani u vagonima do jutra 6. avgusta.

U njihovoj pratnji bila je velika grupa ustaša iz Čapljine i okoline, na čelu sa Andrijom Buljanom, monstruoznim tabornikom iz sela Dretelja. Sačekala ih je isto tako velika grupa zločinaca iz Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, na čelu sa zloglasnim Ivanom Jovanovićem Crnim, ustaškim glavarom sela Šurmanaca. Bilo ih je više stotina, a jedan od njih je posle rata na sudu rekao da ih je neposredno u zločinu učestvovalo 150.

Ovi zločinci, opremljeni drvenim kocima od dva metra, na koje su vezivani venci duvana za sušenje, isterala je iz vagona prebilovački narod i poterala ih uzbrdo. Zaustavili su ih na kilometar od jame Golubinke, gde su ih pretresli i opljačkali, a zatim podeljene u manje grupe, počeli voditi ka ponoru. U jamu su ih gurali kočevima, a manju decu su sadistički bacali uvis iznad ždrela jame, širokog oko četiri metra. One koji su se u očaju hvatali za kamene ivice udarali su kočevima po rukama i glavi, sve dok ne popuste i padnu u ponor, čiji je vertikalni pad 27 metara, da bi se posle spiralne strmine jama završila velikom galerijom, na dubini od 66 metara od otvora.

Samo iz Prebilovaca u ovu jamu živo je bačeno oko 500 žena, devojaka i dece. Vrhovni sud Bosne i Hercegovine pominje brojku od 570, ustaše jamari 520, a Okružni sud u Mostaru 470 žrtava iz Prebilovaca, stadalih u Šurmanačkoj jami. Većina njih je preživela pad, sa prelomima ili bez njih, kao i brdo kamenja koje su posle toga ustaše gurale u jamu. Naime, prebilovačka nejač je padala na gomilu leševa prethodno bačenih sarajevskih Srba, što je ublažavalo udar čije su posledice lakše preživljavala deca. Ivan Jovanović Crni je sutradan bacio dve bombe u jamu, verovatno da u okolnim kućama meštani ne bi slušali krike paćenika. Ovo je svakako bilo bez efekta, jer su se bombe morale rasprsnuti znatno pre pada na tlo jame, pa su se jauci iz nje čuli još sedam dana.

Prema podacima hrvatskog oružništva (žandarmerije), ustaše su u avgustu 1941. godine ubile 820 Srba iz Prebilovaca. Iz 51 porodice niko nije preživeo, a preživelo je ukupno njih 170, od čega su 15 žene, devojke i deca mlađa od 15 godina. Ustaše su trijumfalno pevale:

„Paveliću, šta ćemo od Srba?
Vež’ u lance, bacaj u Šurmance!“,

i

„Srpske su se pogasile svijeće,
Upalit’ se više nikad neće“.

Kako se jama nalazi stotinak metara od puta za Mostar, bacanje je vršeno noću, u manjim grupama. Zločinci-jamari bili su Hrvati, komšije, poznanici žrtava. Bacanje u jamu preživeli su Mirko Ijačić i Jovo Pelkić-Knez, pošto su pre bacanja uspeli da oslobode ruke i njima se zadrže za kamenje i korenje, pri otvoru jame. U jamu je dobrovoljno otišlo i nekoliko devojaka i žena, želeći da tako podele sudbinu sa braćom i očevima, odnosno sinovima i muževima.

Kao sadista istakao se don Ilija Tomas, župnik župe Srca Isusova u Klepcima, zakleti ustaša od 1937. godine i ustaški poverenik za Stolački srez. Narod je mirno čekao dan svog pogubljenja. Don Ilija i ostali iz ustaškog stana odlučili su da to bude ponedeljak, 11. avgusta, pošto prethodnog dana ovaj župnik-ustaša Srbe bude preveo u rimokatoličku crkvu. Plan je bio da se toga dana potpuno istrebe Srbi u Čapljinskoj opštini. Iz kuća su isterani u svanuće, a zatim u pratnji ustaša pešice odvedeni u silos u Tasovčićima. Starije žene koje nisu mogle da pešače, njih devet, ubijene su odmah u Klepcima, pa je svima postalo jasno šta ih čeka. Ustaše u silosu, pred očima majki, supruga i dece, vezuju žicom odrasle muškarce, sa rukama na leđima. To čini poznati krvolok Mato Andrun-Vuk iz Domanovića, uvrćući žicu dok se ne ureže u meso, a zatim je po žici i rukama udarao kleštima.

Kada su vezani Srbi tražili da im vrate kape, koje su im pale sa glava prilikom vezivanja, ustaše su počele da im se glasno smeju i podruguju: „Šta će vam kape, kada vam idu glave!“ Više ustaša krvnički je tuklo mladića Kostu Mandrapu iz Klepaca, pred pet njegovih sestara, koje su pokušavale da zaštite brata jedinca, te su bez straha nastrtale na ustaše. Kosta se junački držao, psujući ustaše, a slaveći Srbiju i Rusiju, pa mu je ustaša Ivan Borovac-Đondro kroz usta zario bajonet u grlo.

U jamu Golubinku kod Šurmanaca 6. avgusta 1941. godine od 7.30 do 14.30 časova ustaški zločinci su bacili oko 500 srpske nejači iz Prebilovaca: 237 djece i 233 žene, navodi književnik iz Istočnog Sarajeva Dušan Zurovac. „To je je jedan od najgnusnijih ustaških zločina nad srpskim ženama, djecom i starcima“, kaže Zurovac i napominje da se o ovom zločinu ni danas ne zna mnogo. „Zločin je zaboraviti zločin, pa se čovjek s pravom pita da li su saučesnici i oni koji su ga zaboravili – oni koji su više od 50 godina ćutali i još zabetonirali hercegovačke i velebitske jame ‘armiranim betonom zaborava’, sve u ime bratstva i jedinstva“, ističe Zurovac.

On, kao retke primere, navodi profesora Vladimira Ćorovića koji je napisao Crnu knjigu o austrougarskim zločinima u Prvom svetskom ratu, koja je bila utamničena 80-tih godina, kao i književnika Miroslava Toholja, koji je 2002. godine objavio svoju Crnu knjigu o zločinima nad srpskim civilima u posljednjem odbrambeno-otadžbinskom ratu.

I hrvatski profesor Viktor Novak napisao je 1948. godine knjigu pod nazivom Magnum crimen (Veliki zločin), koja govori o zločinima katoličkog klera nad Srbima, ali ta knjiga, navodi Zurovac, završila je na lomači jer je katolički kler otkupio celo izdanje i zapalio ga, po ugledu na Gebelsa.

Ubrzo su Italijani, u jesen 1941. godine, ponovo okupirali Hercegovinu, što je donekle zaustavilo ustaške pokolje u ovom kraju. Zato je smešno pričati o „fašističkim zločinima“ kada se zna da su Italijani bili jedina okupaciona sila koja je u mnogim slučajevima spasila živote stotinama Srba. Naredba Josipa Broza da se napadaju italijanski vojnici, a ne hrvatski, imala je isti cilj koji je provodio Ante Pavelić, takođe Hrvat – da se što veći broj Srba pobije. I Ante i Josip bili su na istom zadatku.

Preživeli Prebilovčani su posle rata imali snage da obnove selo, ponovo se ženeći, dobijali su drugu decu. Zbog lažnog „bratstva i jedinstva“, bili su pod stalnim pritiskom titoističke Udbe.

Posle 16 godina od izvršenog zločina i 12 godina od oslobođenja, Udba je 1957. godine organizovala sudsku farsu, izvevši pred Okružni sud u Mostaru 14 od bar 150 jamara iz Šurmanaca, Međugorja i Bijakovića, na čelu sa Ivanom Jovanovićem-Crnim, koji je dotle skrivan u okolini Subotice. Član sudskog veća bio je, kao porotnik, Jozo Jelčić, koji je 1941. godine naseljavao ustaše u prazne srpske kuće u Prebilovcima. Od ovih teških ratnih zločinaca samo su šestorica osuđena na smrt, a ostali na vremenske kazne. Jedan je osuđen na samo tri godine zatvora, što je ruganje pravdi i žrtvama srpskog naroda.

Za razliku od ostalih stratišta, ovde se ipak zna za imena hrvatskih dželata: Najveći koljači bili su Andrija Buljan, Ivan Jovanović Crni, Mirko Arar Ranković, Mate Ivanković, Andrija Šego, Jozo Jerković, Jozo Ostojić, Božo Turudić, Jozo Prusac, Jakov, Mate Ivan i Jozo Vasilj, te Ivan Soče i Ludvig Ivanović, koji su tog crnog dana u jamu bacili 470 srpskih žrtava, 237 djece i 233 žene.

Od 1974. godine, rodbina žrtava je počela da organizovano, na datume stradanja, u kolonama automobila posećuje jame, prolazeći pri tom kroz ustaška sela. Ipak, od 1947. do 1990. godine nije dozvoljavano sveštenicima da na jamama služe parastose. I na ovom primeru se veoma dobro vidi da je titoistički režim predstavljao kontinuitet pavelićeve ideologije.

Kada je, pred neizbežnim slomom titoistička vlast oslabila, Prebilovčani su krajem 1989. godine podneli zahtev za otvaranje Šurmanačke jame i pokrenuli akciju za izgradnju spomen-crkve u selu, u čijoj bi kripti sahranili kosti žrtava. Pridružila su im se uskoro i druga sela, zahtevajući da se otvore i druge jame i da se sve žrtve sahrane u Prebilovcima. U pravom, spontanom i nenasilnom ustanku, uz izuzetno dobru organizovanost i požrtvovanje, krajem 1990. i početkom 1991. godine, otvorene su Golubinka i jama u Beninoj ogradi, obe jame u Šurmancima, Bivolje brdo, Kukauša donja i gornja, Hadžibegov bunar i Gradina, obe jame u Hutovu, Jasoč, Poplat, Golubinka i Rudine, obe u Prenju, Zvekaluša u Opličićima. Jama Gavranica nije bila betonirana, a kosti žrtava su nekoliko godina ranije izvađene i sahranjene u Gornjem Hrasnu. Ostale su neotvorene jama Barev do kod Šćepan Krsta, i tri jame u zapadnoj Hercegovini – Humac, Služanj i Cerno. Mošti monaha i iskušenika prenete su iz jame Vidonja u manastir Žitomislić, gde su u februaru 1991. godine svečano sahranjene.

Uz služenje Patrijarha Pavla, Episkopa Irineja (Bulovića) i Atanasija (Jevtića), i sveštenstva, 4. avgusta 1991. godine temelji crkve i kripta su osvećeni, i mošti mučenika su posle Liturgije i opela položene u veliki mermerni ćivot u kripti. Ovom dirljivom događaju prisustvovalo je oko 10.000 Srba, pretežno iz Hercegovine i veliki broj istaknutih ličnosti srpskog naroda iz BiH, Srbije i Crne Gore. Ali sve je bilo pod senkom pretećeg ratnog sukoba, koji je najmanje bio potreban Srbima, a koji nisu mogli da izbegnu.

Otvaranje jama, sahrana ustaških žrtava i gradnja Spomen hrama u Prebilovcima, posvećenog novomučenicima, pored starih i novih ustaša, smetalo je i drugima, u zemlji i na Zapadu, a naročito Vatikanu. Bojali su se da svet ne sazna istinu o srpskom stradanju. Otvaranje jama otkrivao je dotle sakrivenu istinu o užasnom stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiju su obnovu mnogi tada spremali. Kosti iz jama su upozoravale da bi takvi planovi bili ne samo nepravedni nego i opasni. Takođe, tek razvijenom kultu Međugorja, odjednom je zapretila sramota. Ispalo je da se mnoštvo hodočasnika iz celog sveta klanjalo selu čiji su meštani u jami pored sela zatrli sve majke sa decom jednog drugog sela samo zbog razlike u veri, a još su Paveliću dali 80 ustaških starešina i najokrutnije koljače u logoru Jasenovac, kakvi su bili Mato i Staniša Vasilj. Otvaranje jama nerviralo je i uticajne pripadnike titovskih i udbaških krugova u Beogradu, koji i danas drže vlast u Srbiji. Zato nas i ne čudi da je od političara iz Beograda nije došao niko. Pa i zašto bi? Današnji režim u Srbiji jeste titoistički i oni to svakodnevno i govore.

Bosna i Hercegovina je međunarodno priznata 6. aprila 1992. godine, kada je počeo i rat. JNA se povukla iz nove države 19. maja, a Srbiji su uvedene sankcije 31. maja iste godine. Na malobrojne, slabo organizovane, demoralisane i same sebi prepuštene Srbe u dolini Neretve Hrvatska je odmah zatim pokrenula ofanzivu. Hrvatski general Janko Bobetko otkriva da u napadu na Prebilovce, Klepce i Tasovčiće učestvuje 156. brigada regularne hrvatske vojske i 1. brigada HVO, kao i četiri diverzantske grupe hrvatske vojske i niz drugih jedinica. Ofanziva je počela u nedeljno praskozorje 7. juna strahovitim bomardovanjem pomenutih srpskih naselja iz više desetina raznih oruđa, koje je trajalo satima. Na prostor ovih sela, od svega nekoliko kvadratnih kilometara, palo je za par sati oko 7.000 projektila.

Snagama koje su bile i ostale baštinici ustaške ideologije i prakse smetali su Prebilovci i mučeničke mošti, koje su svedočile istinu o događajima iz prošlosti. Zato su odlučile da ih potpuno unište, zajedno svim materijalnim i duhovnim nasleđem srpskog naroda u dolini Neretve. U junu 1992. vojska Republike Hrvatske, zajedno sa vojnim i paravojnim formacijama hercegovačkih Hrvata i muslimana, pod komandom generala zbora HV Janka Bobetka, zauzela je sva srpska naselja u dolini Neretve, poubijavši pri tome sve zatečene srpske civile. Potom su sve srpske kuće, crkve, manastiri, kulturno-istorijski spomenici, privredni i komunalni objekti miniranjem srušeni ili spaljeni. Mošti prebilovačkih i drgih mučenika su oskrnavljene i smrvljene postavljenim eksplozivom i avionskim bombama. Spomen crkva je do temelja srušena, teren poravanat građevinskim mašinama, da bi na njemu i oko njega zasnovali deponiju, koja je uklonjena tek 2002. godine.

Sudbina moštiju mučenika još nije razjašnjenja, a dosadašnjim iskopavanjima nađeno svega pet odsto kostiju, od sahranjenih u spomen crkvu. Razoreno je i obližnje seosko groblje, kosti mnogih pokojnika spaljene ili odnete na nepoznato mesto. Tako su prebilovački i drugi mučenici, posle 50 godina, drugi put ubijeni, što je zločin bez primera u svoj ljudskoj istoriji. Da su žrtve i zločinci pripadnici nekih drugih naroda, o ovom zločinu bi govorio ceo svet.

Oni koji su hteli da sakriju zverstva svojih dedova i očeva tako što su uništili svete mošti prebilovačke dece i drugih mučenika nisu mogli ubiti Istinu. Kao i njihovi dedovi i očevi, ubili su samo sebe pred Bogom, a svoj narod osramotili pred onim što je ostalo od ljudi.

Trebalo je da nestane sve što je bilo srpsko i što je na Srbe podsećalo, pa je uništavana i priroda, a pejzaži su dobijali drugi osakaćeni izgled. U prvom naletu srpska dobra koja su mogla da gore spaljena su. Narednih dana i nedelja inžnjerijske jedinice HV i HVO i poznata građevinska preduzeća Beton iz Metkovića i Konstruktor iz Splita eksplozivom su rušili srpske kuće koje su u sebi imale armirane betonske elemente, crkve, manastire, grobnice, domove kulture, škole, sisteme za snabdevanje strujom i vodom i drugo, sve do kamena pored puta na kome je neko ćirilicom uklesao svoje ime. Manastir Žitomislić, duhovni centar hercegovačkih Srba, i mostarska Saborna crkva, najveći srpski hram do izgradnje crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, pretvoreni su u gomilu kamenja. Dok je u zavičaju sve pretvarano u prah, pepeo i dim, Srbi iz doline Neretve razvejali su se po celom svetu kao beskućnici. Bio je to istorijski lom i nacionalna tragedija, nezabeležena od turskog osvajanja Hercegovine u 15. veku.

Prebilovce, napušteno selo, ostala je da „brani“ samo Draginja Medić, stara 64 godine, jedna od četiri prebilovačke devojčice koje su preživele pokolj 1941. godine. Odbila je da napusti Prebilovce, u kojima je ponovo oplakala majku i sestre, stradale u Šurmanačkoj jami. Mučenički je stradala od unuka onih od kojih je 1941. godine izbegla, a za grob joj se još ne zna. Okupaciju i spaljivanje Prebilovaca, Klepaca i Tasovčića nije proslavila samo zapadna Hercegovina već i Dalmacija.

Ustaški video-snimci pokazuju da su im seoske kuće, a pogotovo groblje i zidovi Spomen crkve sa kriptom u Prebilovcima, pali u ruke neoštećeni. Na pomenutom snimku, posle prikaza ustaša ispred crkve kako psuju Srbe i prete da će uskoro izbiti na Drinu, vidi se arhitekta iz Čapljine Zdenko Vego, potomak Franje i Janka Vege, zloglasnih ustaških logornika iz 1941, kako sedi u kripti u uniformi oficira HVO, sa rukom na maketi Spomen crkve. Tako su, na srpsku i ljudsku sramotu uopšte, prebilovačka deca i drugi mučenici iz jama ponovo pali u ruke ustaških zločinaca, ovog puta unuka onih koji su ih, jednako bespomoćne, bezdušno bacili u jamu pre pola veka. Posle trijumfalnog slikanja i iživljavanja nad kostima žrtava svojih dedova, savremene ustaše pristupile su uklanjanju svih tragova crkve i kripte. Kako su one bile masivno građene, rušenje im je uspelo tek iz trećeg puta. Eksplozija se čula do Mostara, udaljenog 30 kilometara. Mehanizacija je odgurala 50 metara dalje smrvljene ostatke hrama, a teren na kome se on nalazio je nasut zemljom i poravnat. Do danas se ne zna šta je zaista učinjeno sa moštima novomučenika.

Mnoge grobnice su otvorene, a kosti nekih pokojnika nekud odnete, drugih izbačene i razasute ispred grobnice, a trećih spaljene u grobnici. Tripko-Triše Ekmečić, kao žrtva koja je izbegla ustaške zločine, umro je pored Šurmanačke jame, prilikom iznošenja kostiju iz nje u novembru 1990. godine od infarkta, što je svojevremeno bilo prikazano na televiziji. Ustaše su 1992. godine pronašli Tripkovu grobnicu, minirali je i u njoj spalili njegove kosti, kao i kosti njegovog četvorogodišnjeg unuka, umrlog 1984. Spaljene su i kosti Rade Medana, Riste i Manojla Šarića. Na prostoru gde se nalazila Spomen crkva i na delu samog groblja zasnovana je deponija najrazličitijeg otpada koja je nedavno uklonjena.

Osujećena je obnova sela, tako da se u njega vratilo samo oko 15 odsto predratnih stanovnika. Dolina Neretve danas je sva u znaku pobede zločina. Samo uz pamćenje i poštovanje svojih Svetih mučenika, ljubav prema svom narodu i zavičaju, uz spremnost na određenu ličnu žrtvu, Srbi mogu da se obnove i opstanu u ovom strašnom, ali i divnom kraju. Toga ima, Bogu hvala. Ako je do sada propušteno, predstojeća 25-godišnjica od progona i pustošenja je prilika da zvanično pozvani u srpskom narodu od Hrvatske i Bosne i Hercegovine zatraže da se objavi istina o sudbini moštiju novomučenika iz Spomen crkve u Prebilovcima i da se materijalno pomogne povratak prognanih na vekovna ognjišta.

Hram Vaskrsenja Hristovog u Prebilovcima, čiji je idejni projektant arhitekta dr Peđa Ristić, kako sam od mnogih čuo, najlepši je i jedinstven hram u svekolikom pravoslavlju. Za Mirka Stajića, neimara iz Nevesinja, veliko je zadovoljstvo što radi na hramu, ističići da se uz Božiju pomoć sve može uraditi i izdržati. „Malo je poteško raditi, ali sa nekim zadovoljstvom radimo kako bi radovi dobro tekli. Veće su vrućine i umor nego rad, ali sve u svemu dobro ide“, kaže Stajić.

Na kraju da kažem i ovo. U besedama je bilo mnogo reči o „pomirenju i praštanju“. Ako! To zvuči plemenito i lepo. No, kada se sagleda cela priča, onda to deluje kao ruganje žrtvama. Jer, dok se predstavnici SAD zalažu da se istraže hrvatske muslimanske i albanske žrtve, američkom ili britanskom ambasadoru ne pada na pamet da se ni juče, a ni danas pozabave srpskim. To mogu da razumem. Ali neshvatljivo je da predstavnici srpske države ne pokazuju interes da se istraže srpske žrtve od Slovenije do Kosova i da od Brisela i UN ne zahtevaju da se krivci pronađu i kazne. Tako Vladimir Vukčević hoće po da „reši“ slučaj Bitići. Istovrmeno, nijednom rečju da pomene ubijenu srpsku decu u Goraždevcu. Niko očevidno nije nadležan za srpske žrtve. Niko nema interesa da se istraže hrvatski zločini u Lici, Dalmaciji, Slavoniiji i muslimanski u Bosni. Niko nije odgovarao zbog svirepog ubistva srpskog monaha Haritona. Niko do sada u Hagu nije osuđen zbog ubijanja Srba. Zar to nije čudno Vučiću, Dačiću ili Vladimiru Vukčeviću?

Da bi došlo do pomirenja i praštanja, moraju se sve žrtve tretirati kao jednako važne. A slučaj haških presuda pokazuje da su im srpske žrtve sasvim nevažne. Drugo, da bi Srbi praštali, moraju hrvatski, muslimanski i šiptarski dželati, odnosno legitimni predstavni tih naroda, da se pokaju i zatraže oprost. Niko od njih, koliko mi je poznato, to nikad nije zatražio. Pa kako onda patrijarh Irinej ili Vučić zamišnjaju da Srbi – odnosno porodice ubijenih – oproste?

(Kraj)

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti:

PREBILOVAČKI DNEVNIK ILI PUTOVANjE DO PAKLA I NATRAG (1)

Prebilovci – Jadovno 1941.