Правосуђе срамотно штити убице Срба из Црквина

Милорад Костић из Фоче 20 година настоји да кривци за убиство Срба из Црквина одговарају пред судом и суочава се са невјероватним опструкцијама – тако му је главни кантонални тужилац у Горажду Мирсад Билајац рекао да „не зна да постоји село Црквине“…

Убиство 11 српских цивила из горажданског села Црквине правно и чињенично јесте јасан случај, али Тужилаштво БиХ још није подигло оптужнице против починилаца овог ратног злочина, упозорава рођак убијених Милорад Костић из Фоче.

Према свједочењима преживјелих Срба, али и муслимана, десет српских мушкараца из Црквина је у мају 1992. године, на основу наређења војног командира за то подручје Османа Субашића, одведено у полицијску станицу у Витковић, а на путу за станицу убијени су Радивоје Делић и Перо Шекарић.

Костић наводи да су преосталих осам српских цивила провели два мјесеца у полицијској станици у Витковићима, чији је командир био Осман Радмиловић, а крајем јула су, под окриљем ноћи, погубљени на непознатој локацији.

„Убијени су мој ујак Данило Делић, мајчини стричеви Новица, Јово, Нико и Радивоје Делић, наши рођаци Угљеша Жмугић и његов син Никола, Перо Шекарић, Милутин Пејовић и Љубо Матовић“, наводи Костић за Срну.

Док су мушкарци били у затвору, у селу је остало пет жена и један старац, које су мјесецима даноноћно тукли и злостављали Хедин Џамбеговић, Мурат Поповић и Идриз Златић.

Преживјели, међу којима је била и Костићева прабаба Божана Делић, која је умрла 2005. године, свједочили су да су их Поповић и Златић одвели на обалу Дрине и натјерали да скоче у ријеку.

„Гурнули су у воду тетку моје мајке Анђу Шекарић, а онда је одјекнуло запомагање, које су чули комшије муслимани из Мравињца, па су успјели да их изваде.

Километар низводно Поповић и Златић извукли су Анђу из воде и одвели у село Винариће, гдје су је седам дана сексуално злостављали. Потом су је вратили у Црквине, да би је једне ноћи објесили испред њене куће, а остале жене и мој прадјед одведени су у село Шашиће, гдје су дочекали крај рата“, прича Костић.

Од 11 убијених мјештана Црквина нађене су само кости Анђе Шекарић, коју су сахраниле прве комшије и након рата показале родбини гробно мјесто, док се за костима преосталих десет још трага.

Од окончања рата, Костић и његова мајка воде правну борбу да се починиоци злочина казне и да се пронађу кости убијених.

„Најбољи примјер опструкција са којима се суочавамо јесте главни кантонални тужилац у Горажду Мирсад Билајац, који нам је рекао да `не зна да постоји село Црквине и да смо нешто погријешили`“, наводи Костић.

Тек 2007. године успјели су да се изборимо да Тужилаштво БиХ ово страдање оквалификује као ратни злочин.

Костић је у преписци са државним тужиоцима Милорадом Барашином и Гораном Салиховићем добијао увјеравања да је предмет јасан, будући да има живих свједока и зна се ко су починиоци, налогодавци и саучесници.

„Случај је 2014. године преузела тужилац Маријана Чобовић која нам је рекла да ће до краја те године главни кривци бити ухапшени. Међутим, све што се десило јесте хапшење Хедина Џамбеговића, који је истог дана пуштен да се брани са слободе“, истиче Костић.

Тужилаштво БиХ је овај случај уступило Кантоналном тужилаштву у Горажду, а Костић наводи да се кантонални тужилац Лазар Драшко понаша као адвокат оптуженог, будући да не позива све свједоке и не труди се да утврди чињенично стање.

Костић страхује да Тужилаштво и Суд БиХ имају намјеру да цијели случај „преломе“ преко Џамбеговића, наводећи да од септембра прошле године тужилац Маријана Чобовић избјегава било какву врсту контакта.

Скоро двије деценије, Костић готово сам води истрагу, а успио је да пронађе документе војно-обавјештајне службе из Горажда, која је израдила комплетан записник о страдању Срба из Црквина, изузев података о самом мјесту погубљења осам мушкараца.

„Нико нам није изашао у сусрет, па ни Организација породица погинулих и заробљених“, тврди Костић и поручује да никада неће одустати од своје борбе док се све не изведе на чистац и док не пронађе кости свог ујака и својих рођака.

Извор:

Везане вијести:

Фоча – Станови за 10, а новчана помоћ за 19 борачких породица

Желим да моје дијете, никада не доживи оно што смо ми и наши преци проживјели