Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Прави Срби и случајни Хрвати

Датум објаве: среда, август 28, 2013
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/cirjakovic.jpg

Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло jе морало да престане да буде посматрано као хрватско

У доминантним тумачењима холокауста као да недостаjе jедна реч. Често се помињу нацисти и добровољни егзекутори, (малоброjне) психопате и (многоброjни) обични људи, тоталитарни режим и пропаганда, али ту некако нема много Немаца.

Ниjе реч само о политичкоj коректности. Хвале вредан обзир у великоj мери одражавашироко прихваћено веровање да Западна Европа представља синоним за модерно, културно и цивилизовано – оно подразумева и да у срцу Европе, у домовини Канта, Хегела и Вебера, jедно овако велико, тешко поjмљиво зло може бити или банално или знак неке тешке али, ипак, акутне болести. Тако jе у причи о око шест милиона убиjених Јевреjа, без изузетка голоруких цивила, немачка култура испала невина.

Нажалост, у доминантним тумачењима jугословенских ратова деведесетих за све као да jе крива само jедна култура – ту све врви од Срба. Чак и када су описани као Милошевићеви, контаминирани, паланачки или бестиjални, нагласак jе на томе да су Срби, људи програмирани своjом наводно геноцидном културом.

Зато кривица jедног Србина данас, по правилу, ниjе схваћена само као индивидуална – она jе увек културална, што, практично, значи колективна, српска. Ту треба тражити и неке од разлога зашто jе Сребреница постала „српска”,а стотинак пута већи Аушвиц остао „нацистички”.

Етноцентричне интерпретациjе овдашњег зла су поново добиле на замаху када jе прошле недеље обjављен снимак веселих братуначких Срба како певаjу и играjу уз одвратну песму чиjи jе рефрен „Оj, Пазару, нови Вуковару, а Сjенице, нова Сребренице”.

Песма позива на понављање наше две наjвеће срамоте и заслужуjе наjоштриjу осуду. Нажалост, она jе до сада углавном остала у сенци тумачења коjа jедан ружан догађаj ваде из контекста, деполитизуjу и везуjу за националну, у овом случаjу српску културу.

У уводнику обjављеном у сараjевском „Ослобођењу” под насловом „Нож, жлица, Сjеница” Борис Дежуловић jе претеће шовинистичко лумповање представио као своjеврсну екранизациjу популарног српског обреда – банални израз jедног културом уобличеног зла.

Дежуловић jе своjу културом обоjену слику сместио у виц коjи му jе наводно испричао извесни Кожо: „Елем, дошла на српскоj слави храна за стол, а jедан рмпалиjа халапљиво дохватио месо,па га рукама черечи и трпа у раље. ’Ножем, брате, ножем’, дискретно га домаћин мунуо лактом, а оваj се тргнуо и дохватио нож: ’Кога, брате, кога?’Има таj виц и видео-спот, видjели сте га ових дана на Јутjубу, запис из Братунца, са тамошњег традиционалног вашара”.

Али, док Дежуловић у jедном злу препознаjе српске црте, на другом не види хрватско,већ како пише, „усташко лице”. „У Хрватскоj jе превише усташких п…ица коjе чврсто држе до своjих ставова све док за њих не треба рискирати”, изjавио jе у емисиjи ,,Недељом у 2” на ХРТ-у.

Тако усташе, слично као и нацисти раниjе, биваjу одвоjени од културе – нечега што jе постоjано, што се тешко мења, а камоли „лечи”, а њихова злодела се везуjу за поjмове коjи сугеришу да се ради о нечему што jе привремено ишто се да контролисати, производ људске слабости, ретке болести или пролазне идеологиjе.

Ту нема ничег спорног. Штавише, масовним злочинима и прогонима у двадесетом веку обично jе претходило оцрњивање и клеветање jедне културе и људи коjиjе носе у себи. Зато свако раскидање везе између културе и зла треба поздравити. Проблем настаjе онда када се примењуjу двоструки стандарди, када исти принцип не важи за све.

Дежуловић jе jедан од аутора коjи нам сугеришу да су хрватски злочинци само случаjно Хрвати, своjеврстан национални отпад према коме сплитски новинар не скрива гађење и презир, док су српски зликовци и људи ,,помjерене памети” представљени као отелотворење правих Срба, слика и прилика српске културе.

Оваква схватања су постала широко прихваћена. Не треба их губити из вида када размишљамо о равнодушности према трагичноj судбини краjишких Срба или када покушавамо да разумемо потпуно одсуство интересовањаЗапада према чињеници да jе немали део Хрватске у Европску униjу 1. jула ушао певаjући заjедно са Томпсоном и играjући уз стихове „Јасеновац и Градишка Стара, то jе кућа Максових месара” и „У Чапљини, клаоница била, пуно Срба Неретва носила”.

Она су важна из jош jедног разлога. Да би Хрватска могла да „оде са Балкана” и буде прихваћена у друштву ,,модерних” и „цивилизованих” Европљана њено зло jе морало да престане да буде посматрано као хрватско. Његови корени су пренети из домена (националне) културе – коjа jе летос примљена у клуб „наjвиших”, оних коjе су достоjне придева западна – у сферу психопатологиjе, нечега што jе по себи универзално, некако банално, људски и нормално, чак и у своjоj монструозноj ненормалности.

Хрватска култура jе тако обезбедила, макар привремену, исписницу из многих тумачења наше заjедничке ружне прошлости. За будућност Балкана не би било добро да остане последња коjоj jе то успело. Има тамо jош много сувишних и опасних речи.

Факултет за медиjе и комуникациjе

Зоран Ћирjаковић
обjављено: 27.08.2013.
Извор: ПОЛИТИКА



Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top