Pravi Srbi i slučajni Hrvati

U dominantnim tumačenjima holokausta kao da nedostaje jedna reč. Često se pominju nacisti i dobrovoljni egzekutori, (malobrojne) psihopate i (mnogobrojni) obični ljudi, totalitarni režim i propaganda, ali tu nekako nema mnogo Nemaca.

Nije reč samo o političkoj korektnosti. Hvale vredan obzir u velikoj meri odražavaširoko prihvaćeno verovanje da Zapadna Evropa predstavlja sinonim za moderno, kulturno i civilizovano – ono podrazumeva i da u srcu Evrope, u domovini Kanta, Hegela i Vebera, jedno ovako veliko, teško pojmljivo zlo može biti ili banalno ili znak neke teške ali, ipak, akutne bolesti. Tako je u priči o oko šest miliona ubijenih Jevreja, bez izuzetka golorukih civila, nemačka kultura ispala nevina.

Nažalost, u dominantnim tumačenjima jugoslovenskih ratova devedesetih za sve kao da je kriva samo jedna kultura – tu sve vrvi od Srba. Čak i kada su opisani kao Miloševićevi, kontaminirani, palanački ili bestijalni, naglasak je na tome da su Srbi, ljudi programirani svojom navodno genocidnom kulturom.

Zato krivica jednog Srbina danas, po pravilu, nije shvaćena samo kao individualna – ona je uvek kulturalna, što, praktično, znači kolektivna, srpska. Tu treba tražiti i neke od razloga zašto je Srebrenica postala „srpska”,a stotinak puta veći Aušvic ostao „nacistički”.

Etnocentrične interpretacije ovdašnjeg zla su ponovo dobile na zamahu kada je prošle nedelje objavljen snimak veselih bratunačkih Srba kako pevaju i igraju uz odvratnu pesmu čiji je refren „Oj, Pazaru, novi Vukovaru, a Sjenice, nova Srebrenice”.

Pesma poziva na ponavljanje naše dve najveće sramote i zaslužuje najoštriju osudu. Nažalost, ona je do sada uglavnom ostala u senci tumačenja koja jedan ružan događaj vade iz konteksta, depolitizuju i vezuju za nacionalnu, u ovom slučaju srpsku kulturu.

U uvodniku objavljenom u sarajevskom „Oslobođenju” pod naslovom „Nož, žlica, Sjenica” Boris Dežulović je preteće šovinističko lumpovanje predstavio kao svojevrsnu ekranizaciju popularnog srpskog obreda – banalni izraz jednog kulturom uobličenog zla.

Dežulović je svoju kulturom obojenu sliku smestio u vic koji mu je navodno ispričao izvesni Kožo: „Elem, došla na srpskoj slavi hrana za stol, a jedan rmpalija halapljivo dohvatio meso,pa ga rukama čereči i trpa u ralje. ’Nožem, brate, nožem’, diskretno ga domaćin munuo laktom, a ovaj se trgnuo i dohvatio nož: ’Koga, brate, koga?’Ima taj vic i video-spot, vidjeli ste ga ovih dana na Jutjubu, zapis iz Bratunca, sa tamošnjeg tradicionalnog vašara”.

Ali, dok Dežulović u jednom zlu prepoznaje srpske crte, na drugom ne vidi hrvatsko,već kako piše, „ustaško lice”. „U Hrvatskoj je previše ustaških p…ica koje čvrsto drže do svojih stavova sve dok za njih ne treba riskirati”, izjavio je u emisiji ,,Nedeljom u 2” na HRT-u.

Tako ustaše, slično kao i nacisti ranije, bivaju odvojeni od kulture – nečega što je postojano, što se teško menja, a kamoli „leči”, a njihova zlodela se vezuju za pojmove koji sugerišu da se radi o nečemu što je privremeno išto se da kontrolisati, proizvod ljudske slabosti, retke bolesti ili prolazne ideologije.

Tu nema ničeg spornog. Štaviše, masovnim zločinima i progonima u dvadesetom veku obično je prethodilo ocrnjivanje i klevetanje jedne kulture i ljudi kojije nose u sebi. Zato svako raskidanje veze između kulture i zla treba pozdraviti. Problem nastaje onda kada se primenjuju dvostruki standardi, kada isti princip ne važi za sve.

Dežulović je jedan od autora koji nam sugerišu da su hrvatski zločinci samo slučajno Hrvati, svojevrstan nacionalni otpad prema kome splitski novinar ne skriva gađenje i prezir, dok su srpski zlikovci i ljudi ,,pomjerene pameti” predstavljeni kao otelotvorenje pravih Srba, slika i prilika srpske kulture.

Ovakva shvatanja su postala široko prihvaćena. Ne treba ih gubiti iz vida kada razmišljamo o ravnodušnosti prema tragičnoj sudbini krajiških Srba ili kada pokušavamo da razumemo potpuno odsustvo interesovanjaZapada prema činjenici da je nemali deo Hrvatske u Evropsku uniju 1. jula ušao pevajući zajedno sa Tompsonom i igrajući uz stihove „Jasenovac i Gradiška Stara, to je kuća Maksovih mesara” i „U Čapljini, klaonica bila, puno Srba Neretva nosila”.

Ona su važna iz još jednog razloga. Da bi Hrvatska mogla da „ode sa Balkana” i bude prihvaćena u društvu ,,modernih” i „civilizovanih” Evropljana njeno zlo je moralo da prestane da bude posmatrano kao hrvatsko. Njegovi koreni su preneti iz domena (nacionalne) kulture – koja je letos primljena u klub „najviših”, onih koje su dostojne prideva zapadna – u sferu psihopatologije, nečega što je po sebi univerzalno, nekako banalno, ljudski i normalno, čak i u svojoj monstruoznoj nenormalnosti.

Hrvatska kultura je tako obezbedila, makar privremenu, ispisnicu iz mnogih tumačenja naše zajedničke ružne prošlosti. Za budućnost Balkana ne bi bilo dobro da ostane poslednja kojoj je to uspelo. Ima tamo još mnogo suvišnih i opasnih reči.

Fakultet za medije i komunikacije