„Правда“ тражи правду за власнике минираних кућа

Када jе за jедне саборске расправе Дамир Каjин рекао да jе у околици Бjеловара, коjи jе био изван зоне ратних дjеловања, у терористичким чиновима срушено наjмање 600 српских кућа, коjе се ни данас не обнављаjу, ХДЗ-овци су се смиjали, а Бjеловарка Кармела Цапарин отворено му jе реплицирала да ништа од тога ниjе точно
Иако jе саборска препирка брзо заборављена, памтит ће jе жртве споменутог терора, jер jе ИДС-ов заступник jедан од риjетких коjи их се сjетио. Броjке све говоре: рат jе у Бjеловару и околици дочекало око 15.000 Срба, а данас се припадницима те мањине изjашњава тек њих 3.000.

Мине за бившега колегу
Обитељ Јовице Бркића стољећима живи у бjеловарском краjу. Бркић jе успоставу Хрватске дочекао као полицаjац, инспектор за пиротехнику. Кућа стручњака за експлозиве, коjи jе управо био добио отказ, нашла се на удару већ у српњу 1991.
– Била jе ноћ, око пола два, и сви смо спавали: супруга, њени родитељи и наша 19-годишња кћи. Када jе грунуло, попуцали су прозори, стакло jе прштало на све стране. Срећом, нитко ниjе излетио видjети што се догађа, jер jе након експлозиjе почела пуцњава, изброjио сам касниjе 150 погодака. Пуцала су наjмање троjица, видио сам их док су миjењали шаржере. За десетак минута грунуло jе у гаражи, под новим „мерцедесом“ – сjећа се Бркић.
Његови доjучерашњи колеге дошли су након експлозиjе аута, у пратњи униформираних особа. Јовица се не сjећа о чему jе с њима причао, али jедан детаљ не заборавља: ногавице су им биле влажне од мокре траве, онакве каква jе тих дана била око миниране куће… Нитко га, дакако, ниjе звао у полициjу нити jе било истраге.
Унаточ тешким временима за бjеловарске Србе, коjи су масовно одлазили, ниjе ни помислио напустити родни град. Краjем вељаче 1994. поновно су напали: проjектил jе уништио кров куће и нарушио статику, а он jе био међу првима коjи су од државе тражили одштету. Све jе парнице изгубио, па сада чека правду из Страсбоурга.

Кинез, ето што сам!
Душко Зорић био jе до рата руководилац у робноj кући. У зрак му jе прво одлетjела викендица.
– Петнаест дана касниjе спавао сам са 7-годишњом и 14-годишњом кћери у поткровљу куће, што нам jе спасило живот. Јер, у експлозиjи коjа нас jе пробудила око пола четири уништено jе циjело приземље. Била jе jака киша, излетио сам ван и видио полициjски „ландровер“ како пролази… Мало касниjе, неколико ме полицаjаца дошло испитивати. Једно од наjважниjих питања било jе коjе сам националности. Кинез, ето што сам! Било jе баш понижаваjуће – каже Зорић. Иако у експлозиjи нитко ниjе страдао, посљедице се и данас виде на разне начине: стариjа га jе кћер лани питала зашто jу jе уписао као Српкињу, а млађа се сама уписуjе као Хрватица.
Зорић jе 2003. поднио тужбу за надокнаду штете. Проциjењено jе да остваруjе право на обнову куће и то по Закону о обнови, као да jе риjеч о ратноj штети а не о терористичком чину. За уништени аутомобил и викендицу ниjе добио ништа, а имена починитеља остала су непозната.
У Бjеловару живи и обитељ Гуњевић – Младен, Миланка и њихове двиjе кћери били су краjем осамдесетих подстанари, па су подигли кредит и саградили кућу у Малоj Преспи. Свечано усељење планирали су за почетак листопада 1991, но у ноћи 14. руjна снови су им разорени експлозиjом.

– Када сам дошао на позив сусjеде, све jе било уништено. Полициjа jе била на увиђаjу, но послиjе ме нису звали. Тужба ми jе одбиjена, jер у Преспи нисам био приjављен. Кредит сам враћао до 2002. Уселили смо у стару пуничину кућу и дигли jош 30.000 еура да jе оспособимо за живот – каже Младен Гуњевић, данас радник у Хидрорегулациjи.
Премда му и данас засузе очи док прича о кући у коjу обитељ никада ниjе уселила, зна да jе могао и горе проћи. Само двjестотињак метара даље низ цесту, напукнута jе и ненасељена приземница, у коjоj су до коловоза 1991. живjели Благоjевићи: у подметнутоj експлозиjи погинуо jе Никола, каже нам Младен; што му се догодило са супругом, ниjе знао.

Инертна градоначелница
У Клокочевцу живи обитељ Пржић. Зоран jе био месар, али jе лани проглашен технолошким вишком. Живе тешко, jер му стални посао нема ни супруга ни троjе дjеце. Рат су дочекали у староj приземници супругине обитељи, поред коjе су подигли катницу у коjу би били уселили да ниjе срушена у експлозиjи. Зоран каже да му нитко никада ниjе приjетио, сви би га звали у вриjеме колиња или за неку другу помоћ. Данас га многи избjегаваjу.

Јовица Бркић и Душко Зорић данас су међу наjактивниjим члановима Удруге „Правда“, основане да штити људска права. Први предсjедник био jе покоjни Иван Срнец, Хрват чиjа jе кућа минирана jер jе као замjеник начелника ПУ Бjеловар почео тражити кривце за експлозиjе. Исто jе прошао и садашњи предсjедник Звонимир Ивековић, када jе jавно почео питати зашто се злоставља Србе. И Јосип Матак jе кажњен за дизање гласа против терора.
Бjеловаром су од почетка деведесетих до приjе неког времена владали ХСЛС-овци, с Ђурђом Адлешич на челу.
– У Удрузи смо годинама покушавали доћи до градоначелнице, но безуспjешно. Примила нас jе тек приjе седам година, на наговор Јосипа Матака, коjи jе приватно познаjе, но на састанку jе било очито да jе наша мука не занима, иако jе рекла да ће наше захтjеве прослиjедити даље. Док jе била градоначелница, нисмо добили ни куне из прорачуна нити било какву другу помоћ – каже Бркић.
Удруга нема точних података о томе колико jе Бjеловарчана тероризирано деведесетих; приjе неколико година, замjеник жупаниjског државног одвjетника изjавио jе за локалне новине да jе овдjе минирано око 650 обитељских кућа и господарских обjеката, но у „Правди“ сматраjу да jе разорено и више. Смjелу тврдњу да jе риjеч о организираном државном терору поткрепљуjе и то што полициjа никада ниjе никога ухапсила, као што ниjе било ни истрага ни информативних разговора. Уосталом, о свему говори и понашање ондашње (а добрим диjелом и садашње) власти, коjа тероризам и кршење права припадника српске заjеднице jедноставно гура под тепих.

Саша Косановић
Фото: Јовица Дробњак

Извор: СНВ