Права реч из „Српског меморијала”

Једино што ме је обрадовало од свега што су написала господа из „Српског меморијала” јесу последње три речи у последњој реченици (која, узгред буди речено, броји 50 речи!), у тексту насловљеном „Изливи неистина и мржње Вељка Ђурића” Миливоја Иванишевића: „…нећемо више одговарати”.

Додуше, с малом задршком: нису они реаговали на моје текстове, већ сам ја реаговао на гомилу испразности које је исказао Иванишевић у тексту „СПЦ прикупља податке о српским жртвама у 20. веку” (Политика, 26. јул 2016).

И даље чврсто верујем да је неумесно да се руководиоци „Српског меморијала” мешају у оно чему очигледно нису дорасли. Ако су желели мало рекламе, нападајући без икаквог повода другог, чини се да нису добили много. Да сам у праву потврђују и реакције угледних људи из историјске струке. (Једино су, истина, можда добили мало јефтине сатисфакције код „дежурних” свезналица на Интернету.)

Шта је спорно када сам устврдио да Василије Крестић, Александар Матановић и Миливоје Иванишевић у својим текстовима без основе користе квалификације које нису примерене њиховом звању? Уосталом, ако не верујете мени, пажљиво их још једном прочитајте.

Када сам говорио о суштинским проблемима које они, по свој прилици, не разумеју, они, нарочито Иванишевић, то су окарактерисали као „изливе неистина и мржње”!? Ма, хајте, молим вас!

Да ли моја тврдња да попис свих жртва захтева ангажовање државе, као и мултидисциплинарни и вишегодишњи мукотрпан рад у најмању руку бројне стручне екипе професионалаца – пример неистине? Или, да ли је мој савет да господа из „Српског меморијала” прошећу и одморе играјући шах на Калемегдану – мржња?

Проблематика пописа жртава је једна од сталних обавеза Музеја жртава геноцида и ова институција и по том питању има до сада завидне резултате. То је уједно и обавеза да Музеј у свакој прилици браним тако што, у првом реду, инсистирам на професионалности, квалификованости и стручности малог броја запослених, па у том контексту могу помињати и резултате, планове.

Из „Српског меморијала” кажу да настојим да оспорим њихов рад. То, наравно, ни у једном тренутку нисам чинио, већ сам упозоравао на нешто друго – аматеризам.

Ево, још једном објашњења за два основна питања која сам истицао – активности на попису жртава, као националне обавезе, морале би да буду регулисане посебним законским актом и, друго, то неизбежно подразумева и прецизну методологију. На те чињенице чланови „Српског меморијала” остају изгледа и глуви и слепи!

И још само нешто; господин Иванишевић каже: „Он стално истиче неко своје тобожње знање о методологији рада на попису жртава. Само не каже где је то савладао и то знање применио.” Одговор на поменуто питање може пронаћи у мојим текстовима, нпр, о Јасеновцу, у бројним издањима Музеја жртава геноцида, може се у то уверити и ако погледа имена стручних сарадника из разних области… Али, већ споменух глухе и слепе…

Уосталом, Ј. Ј, један од хонорарних сарадника „Српског меморијала”, пре неколико дана тражио је од аутора једне књиге која је, узгред, објављена мојом заслугом и под логом Музеја жртава геноцида, да му да сакупљене податке о 4.120 ратних жртава. Треба ли даље?

Но, као што сам на иницијалном састанку о оснивању „Српског меморијала” јавно рекао, а сада још једном и последњи пут понављам – пристајем на јавну расправу о попису жртава, а може и „један на један”!

В. д. директора Музеја жртава геноцида

Аутор: Вељко Ђурић Мишина

Извор: Политика