Povratak u pakao

Pokucam. Čujem Gojkov glas i otvorim vrata. Za stolom sjedi Gojko i moja mama!? Stanem kao ukopan i gledam, a ona pođe prema meni, prigrli me i poče me ljubiti. Kad sam došao sebi, pitam: „Đe je Jovanka“. „Kod kuće je. Ja sam došla po tebe“, odgovori ona. „Sjedite, teta Evica. Sjedi i ti, Mili, tu na krevet. Evo, da čuješ kakve vijesti je donijela tvoja mama. ’Ajte, teto, počnite nekako ispočetka“, reče Gojko. „Pa, za ova dva, tri dana puno toga sam čula i svakako sam to slagala i prevrtala dok nisam odlučila da idem po tebe. Gore su, Takačima i Vimerovima, išli domobranski oficiri i neki ustaše, da ih nekako umire, utješe. Najprije su išli kod Takača, pa ih je Emica uz plač i jauke proklela i išćerala iz dvorišta. ’Ubijte najprije Markotu, onda mi dođite izraziti saučešće’, vikala je na glas. Kod Vimera ista stvar, sestra i žena viču plačući: ’Zakoljite i nas! Ne možemo vas gledati! Idite odavle’! Onda su otišle u kuću zalupivši vratima. Sve je to kod Tregnerovih ispričala Marila Kiselova, žena Vence Kiselovog, koja ja slušala. A jučer, ja podojila krave, a Luca dođe plotu pa kaže: ’Eto, jesi l’ čula, sestro moja, šta se sve ovo događa’. ’Ma, jesam, Luce moja, zlo je veliko. Milan mi se uplašio i otiš’o u Orlovac kod moje Mileve. Sad ’oće da ide i Jovanka, žao joj Emice’, kažem, a ona će meni: ’Ništa se ti ne boj, sestro moja, tebe i tvoju dicu ne smije nitko dirati. Rekla san zetu Slavku: ’Svima reci da moje komšinice i dicu ne diraju. Ja neman muža i ’oću sačuvat’ moju dicu, a i tvog sina, mog unuka. Ti si u ’žici’, a mi smo ovdekan, na milost i nemilost svima, ka’ i one’. Eto, Evice, sestro moja, tako san mu rekla, mi moramo čuvati jedni druge. Neka Jovanka ne iđe nikuda, a i Milan neka se vrati pa da je sa Zvonkom, oni se volu i obojica su dobri kolege i sa Živkom. Onda da ti kažem, sestro moja, a molin te ne govori nikome, Mirka-Koljača Markotu domobrani su svezali, zatvorili ga u klozet i cili dan ga nisu otvarali, ni vode mu dali. Kad je Slavko, sin Markotin, ćuja i sazna di mu je otac, svadija se sa domobranima i onda su Mirka premistili u zatvor i sudit će mu. Slavko se jako naljutija na glavne domobrane. A šta in može kad su oni glavni? Anka Tregnerova veli mi neki dan da su dolazili neki ljudi iz Njemačkog saveza da ih zovu neka se sele u Njemačku dok se rat ne završi. Rekli su da im je tamo sigurnije’“, priča mama događaje. „Eto, vidite dokle ih je strah dotjerao“, umiješa se Gojko. Kaže da su ponovo zvali i Maru Golštajnovu, Jerinu familiju i sve Ringlove, a da nitko neće da ide. Veli ona: „Ako me misle ubiti partizani ili Rusi, neka me ubiju kod kuće“. „Velim vam ja, vide oni u kakvom su velikom sosu, a izlaza nema“, dodade Gojko pa se obrati meni, „Ja ti savjetujem, Mili, da se vratiš, pa da i sa strahom još ovo malo izdržiš. Tako će i mama i Jovanka ostati žive u svojoj kući. Dosta su vas opljačkali jedanput, pa da to ne naprave opet. Oni su zabavljeni sa sobom. U velikom su strahu i samo razmišljaju kako bi im dobro došlo da im vi kažete koju riječ spasa pred partizanima ili, kako kažu, Rusima. I da vam još nešto kažem – mi imamo dobre veze u vrhu domobranske komande, pa da se bilo šta nepovoljno sprema, obavijest se brzo prenosi i mi im vrlo brzo kvarimo posao. Sa svih strana pošalje se grupa drugova da oštro pripuca u blizini ’žice’ i oni neće ni mrdnuti van bunkera, ustaše pogotovo.

Mili, ja mislim da smo se nas troje dogovorili. Mama i ja te razumijemo i znaš da te volimo. Mi smo danas jaki, oni znadu da je pobjeda naša. To će doći brzo. Teto Evica, ako ste gladni, idemo u kuhinju da nešto pojedete, pa da krenete da vas ne u’vati mrak“. „Ma, nisam gladna, ali da vidim Mariju“, reče mama. Uđosmo sve troje u kuhinju. Teta Marija postavila tanjur, a mama odlučno odbi jelo i zatraži lim’cu vode. Popijem i ja jednu. Za to vrijeme teta Marija dade mami nekakav smotak u salveti, culce. „Ponesi“, veli, „za put“. Poljubiše se Stevina i moja majka sa suzama u očima, poljubiše se mama i Gojko, a onda dođoh na red ja. Poljubi me najprije teta Marija, a onda Gojko: „Budi junak k’o do sada i brzo ćemo se vidjeti u oslobođenom Grubišnom“. Zagrlio me i poljubio, pa udario desnom rukom po ramenu. Izlazimo iz kuhinje, naperismo stazom nizbrdo, okrećemo se i mašemo rukama. Staza je tvrda, ravno utabana, vidi se da je tu promet slab. Puzava trava, koliko zelena toliko i žuta, prelazi stazu sa obje strane. Lijevo i desno je zapuštena oranica, obrasla uglavnom visokom travom, starežina. Stevo se zadržao nešto duže oko straže, pa kad nas je vidio, pritrča k stazi. Najprije ga mama poljubi, a onda on priđe meni. Zagrlismo se i za to vrijeme naiđoše suze. Plače Stevo sa puškom, ja bez nje. Pružio mi je ruku sa svojom izobličenom šakom koju pamtim od djetinjstva. Još mu mahnem uzdignutom rukom, on mi jednako uzvrati. Požurim za mamom koja je polako odmicala. Ulazimo stazom u kukuruze sa obje strane. Strmina staze je sve veća i vodi nas tako do livade koju naziremo. Nepokošena trava nadvija se nad stazu i postaje sve veća što se više približavamo kanalu. Nagnula se trava sa obje strane, naprosto se ispreplela. Kad sam tuda prolazio sa onim Rankom, nisam to niti primijetio. Tada sam hitao u slobodu, a sada… I tada mi nekako dođe u pamet da se zapitam šta se to tako brzo i odjednom sa mnom dogodilo? Ma, kako su to oni mene tako za čas smuvali? Jesu li me smuvali ili sam ja povjerovao u neku veliku snagu naše strane? Nije to meni jasno, ali, eto, oni mene izvedoše na ovu stazu koja vodi natrag, tko zna u šta. Pa kako to, poslije tolikog moga otpora i odbijanja da se vratim, oni mene gurnuše natrag, a da me nisu ni pitali hoću li ja ići natrag ili neću. Ne znam, mislim da im to neću nikako oprostiti. Onda mi opet naiđe ono urođeno, od ranog djetinjstva nametano – stariji se moraju slušati i to je to. Pa, na kraju, ja ne znam koga bih, osim njih dvoje, i mogao poslušati u ovako velikoj odluci. Nema drugih, boljih i dražih od njih. Onda neka bude kako će biti. Idemo uz kanal u sjeni visokog i zelenog šiblja koje daje lijepu hladovinu zajedno sa visokim, krošnjastim i debelim jošićima. Poslije nekog vremena prelazimo na desnu obalu kanala. Prelaz je napravljen od četiri polovice rascijepljenog komada drveta koji su dobro uglavljeni u zemlju sa obje brine kanala. Sad tu puca pogled na Jasnovaču. Kuće su, idući odavdje, na desnoj, a krušne peći na lijevoj strani. Dvorišta su nekako nejasna jer je visoka trava sakrila plotove koji su najčešće pleteni i u pravilu niži od onih sa šteketama. Sad se mama prvi put oglasi: „Mimo kuće ćemo brže ići. Ako nas tko sretne ili počne razgovor, ja govorim, ti šuti. Reci ’dobar dan’ i gotovo. Kad uđemo u šumu, razgovora nema. Čim prijeđemo put Velika Barna–Mala Barna, pojest ćemo ovo što je Marija spakovala, ostatak baciti pa ću u salvetu ubrati par kuruza kad dođemo na našu krčevinu. Od Subotove krčevine ići ćemo lijevom porebrom od Bastašića puta preko Vranješove mekote pa u Šelovića šib. Iz šiba ulazimo u duboki put i odma’ iz njega u naše kuruze“.

< Gojko, samo me ne vraćaj natrag                                                  Sadržaj                                                 Kukuruzi su alibi >