Povratak Muzeja kneza Pavla: Treba nam vratiti sećanje na budućnost

Stigla je vest da će novoizabrani predsednik Republike premestiti predsedništvo sa Andrićevog venca na Novi Beograd, a da će se u zgradi gde je sad sedište predsednika obnoviti Muzej kneza Pavla. To jest, kao što se knez vratio, eto i njegov muzej bi trebalo da se vrati tamo gde pripada, gde je bio, kada je važio za ponos Beograda i Srbije

Našu srpsku biblioteku uništile su nemačke Luftvafe bombe, naš srpski Muzej kneza Pavla upropastili su zavist i prostakluk komunista.

I kako je to sam knez Pavle rekao na otvaranju svog muzeja, 18. januara 1935, teška sudbina našeg naroda, koja nas je od pamtiveka pratila, i koja je nemilosrdno rušila napore prethodnih generacija, još jednom se ponovila.

Sada je valjda jasno zašto je trebalo rehabilitovati kneza Pavla, zašto je bilo od velike važnosti vratiti njegov prah u Srbiju gde sada počiva u Crkvi Svetog Velikomučenika Georgija, pod lozom velikoga Vožda, na Oplencu.

Bili su to značajni koraci ka slobodi za Srbiju, vraćanje ka njenom samosvojstvu, oslobođenju od tiranije jednoumnika i apostata.

I sad je stigla vest, divna vest da će novoizabrani predsednik Republike premestiti predsedništvo sa Andrićevog venca na Novi Beograd, a da će se u zgradi gde je sad sedište predsednika obnoviti Muzej kneza Pavla. To jest, kao što se knez vratio, eto i njegov muzej bi trebalo da se vrati tamo gde pripada, gde je bio, kada je važio za ponos Beograda i Srbije.

Važno je vratiti Muzej kneza Pavla, dovršiti uspravljanje Srbije, pokazati da Srbija nije više ginjenik, pogrbljena, dokazati, kako je govorio sveti patrijarh Pavle, da nije prekinuta nit koja sve povezuje kao sveta veza, svetlosna veza sa remek-delima srpske civilizacije što i danas obasjavaju naše duše, sa Mileševom, Dečanima, Gračanicom. Sopoćanima, Studenicom…

Teško da bi se u srpskoj kulturnoj povesti mogao pronaći još jedan dragulj kao što je to bio Muzej kneza Pavla. Bio je to plod snova i dugogodišnjih napora samoga kneza i rezultat znanja i pregalaštva jednog velikog čoveka – gospodina Milana Kašanina. Na mestu na kome su ćudi istorije uništile svaki ostatak tradicije, čovek prosto umire za lepotom koju je stvorila ljudska ruka. I ovo su reči kneza Pavla u jednom pismu njegovom prijatelju Berensonu. Ove reči danas nam najbolje osvetljavaju klasični sjaj ličnosti ovog srpskog belog kneza, ličnosti koja mora da je ponekad jasno naslućivala da je lepota kobna i da je u tragičnom najviši izraz lepote.

Teško da bi se u srpskoj kulturnoj povesti mogao pronaći još jedan dragulj kao što je to bio Muzej kneza Pavla. Bio je to plod snova i dugogodišnjih napora samoga kneza i rezultat znanja i pregalaštva jednog velikog čoveka – gospodina Milana Kašanina

U sastav Muzeja kneza Pavla ušla je prva kolekcija inostrane moderne umetnosti kod Srba, kolekcija koju su stvorili Kašanin i knez u Muzeju savremene umetnosti koji se nalazio u Konaku kneginje Ljubice. Najveći broj slika, oko šezdeset, knez Pavle je izmolio od svojih poznanika. Gospodin i gospođa Berenson, recimo, poklonili su po jednog Pisaroa i Kondera a nešto kasnije Bernar Berenson darivao je divnog Matisa iz fovističkog perioda, Crvene bulke slikane 1901. godine.

U svome radu o Milanu Kašaninu, profesor emeritus gospođa Irina Subotić je napisala: „Moguće je verovati da je i sam princ Pavle želeo da Muzej dođe do jasnijeg usmerenja i viših kriterijuma, jer je uostalom, i sam sakupljao u svojoj privatnoj zbirci izuzetno vredna dela, i Muzeju, kao lični dar poklonio dvadesetak reprezentativnih slika, pre svega plenarističku kompoziciju U parku Kamija Koroa, slike Derena, Sisleja, Ilje Rjepina, Leonara Ogista Lermita i nekoliko dela starih majstora.“

Dejan Medaković je zapisao da je Kašanin jednako nastojao da upozori na osnovni zahtev naše kulture da iznađe svoj koren i da ga vrednuje prema neumoljivim evropskim merilima.

I Lazar Trifunović je uočio da se Milan Kašanin stalno borio protiv mediokritetskog, protiv osrednjosti u slikarstvu, protiv banalnog preslikavanja stvarnosti. Svojim izuzetno jasnim asocijacijama, uvek je nastojao da dokaže da je plastična lepota istorijska stvar.

Kašanin je ustrojavajući Muzej kroz prožimanje našeg i evropskog lepog, uistinu tragao za izrazom najviše moguće suverenosti, to jest neuništivosti celine u kojoj se ostvarilo savršenstvo.

Evo kako je sam Kašanin objasnio zašto voli slike: „Celog veka se mučim da razumem romansku i gotsku skulpturu, no slabo uspevam. Ne volim figure od kamena, koje kao prosjaci stoje na vratima i gledaju na trg. Ja volim slike, povučene kao i naše misli, unutra u crkvu, koju osvetljavaju bojama kao što je spolja osvetljava sunce.“

Milan Kašanin je bio poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu – tako i u svemu što je napisao, bio je veliki pronicatelj naše baštine i učitelj. Svoj život i delo ugradio je u temelje srpske tradicijske misli.

Pisati znači isto što i govoriti, poučava Bela Hamvaš. Ali govoriti svim vremenima, ne govoriti čoveku, nego Bogu. I to ne kao smrtni čovek, nego govoriti kao besmrtno i večno biće.

Pre neku godinu, 2009. Narodni muzej je objavio izuzetno vrednu naučnu studiju više eminentnih autora posvećenu Muzeju kneza Pavla.

Muzej kneza Pavla pripadao je zajednici najaktivnijih i najmodernijih ustanova te vrste u Evropi i svetu. Time je Muzej svedočio da naša zemlja pripada evropskoj zajednici uređenih, kulturno potvrđenih država, rekla je na promociji monografije profesor emeritus gospođa Irina Subotić.

Muzej kneza Pavla treba vratiti u tu zgradu u kojoj je stvoren. To će biti još jedan visoki jarbol na kome će se zavijoriti naše ime. Treba nam vratiti sećanje na budućnost.

Piše: Miodrag Janković, istoričar

Izvor: NEDELjNIK