Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Ova priča je po sećanjima vojnika klase mart 1998. 125. motorizovane brigade, bataljona u Peći: Mirka Radivojevića, Negovana Zdravkovića, Bojana Avramovića i „Magnuma 357” (kodni naziv sa Košara)…
Na odsluženje vojnog roka došli su marta meseca 1998. u kasarnu Beli Drim u Peći. Obuka kod ovih martovaca je bila neuobičajena, ali prilagođena gotovo ratnim uslovima koji su tada vladali na Kosovu. Ta obuka koju su prošli vojnici iz klase mart ’98 iz kasarne u Peći pokazala se kasnije kao veoma delotvorna. Njih su obučavali i spremali za rat! Obučavani su u interventnim vodovima od veoma sposobnih i iskusnih oficira.
Tako im je u jednom trenutku držao obuku i bio komandir interventnog voda čak i kapetan Krunoslav Ivanković, iako je tada bio na dužnosti Komandira 3. čete. Poručnik koji je bio Komandir njihove 1. čete im je takođe često držao obuku i bio u ulozi komandira jednog od interventnih vodova. Kroz celu 1998. taj „trend” se nastavio, celu 1. četu sastavljenu od martovaca su na raznim terenima i u akcijama obračunavanja sa šiptarskim teroristima, vodili oficiri i podoficiri svi odreda iskusni i prekaljeni. Oficiri i podoficiri su bili rame uz rame sa vojnicima u akcijama neutralisanja ŠTS tokom 1998.
U jednoj od tih akcija su čisteći teren bili prinuđeni da se kreću prebacujući se pojedinačno, jer su konstantno bili pod vatrom terorističkih snajpera. Tu i slične akcije su izvodili već posle 2-3 meseca od kad su došli na odsluženje vojnog roka. Prekalili su se u obračunima sa teroristima u okolini Peći, preko Zahača do Volujka i Đakovice, zatim Punoševca i kad su leta ’98 učestvovali u oslobođenju Junika, bili su već ljuti borci koji su imali veoma zapaženu ulogu u borbama za oslobođenje Junika.
Tada su imali jedva 5 meseci vojske. U tim akcijama, pored ostalih, učestvovali su i Ibrahim Madžuni, Mirko Radivojević, Zdravković Negovan i Bojan Avramović. Po napadu na karaulu Košare njih četvorica i većina martovaca iz 1. čete su raspoređeni na levo krilo odbrane reona karaule Košare, brdo Rasa Košares i držali položaje na 500-1000 metara vazdušne linije od zgrade karaule. Samo su dvanaestorica martovaca pridodati kao ispomoć u 3. četi na desnom krilu odbrane Košara. Šiptari su vrlo brzo shvatili koliko su opasni martovci, pa su počeli da izbegavaju borbu sa njima. Toliko su ih se bojali da su na najmanji napad odmah napuštali položaje i bežali. Jednom prilikom martovci R.M. i D.A. iskoristili su njihovu pometnju i u sred bela dana upali u njihove rovove i oteli im mitraljez „Broving” 12,7mm sa sve postoljem. Treba napomenuti da su pored martovaca iz 1. čete, na položaju kod Rase Košares, bili i vojnici 2. čete, klase septembar ’98. Oni su odmah posle obuke u kasarnama van Kosmeta ubačeni direktno u krvave borbe u rejonu karaule Košare. Mirko Radivojević je prvi put ranjen 29. aprila.
On i Ibrahim Madžuni su pokušavali da otkriju i neutrališu neprijateljskog snajperistu. Madžuni je osmatrao dvogledom i navodio Mirka, koji je snajperistu tražio i gađao mitraljezom M-84 popularna „Ceca”.
Neprijateljski snajperista je pogodio u blizini Mirkove glave i rikošet je Mirku naneo povredu glave. Videvši to jedan kapetan iz 1. čete je, misleći da je Mirko poginuo, preuzeo gađanje minobacačem i snajperisti, koga je Madžuni otkrio dvogledom poslao minu koja ga je direktno pogodila i usmrtila. I pored tog ranjavanja Mirko je ostao na prvim borbenim linijama. To je bilo svojstveno martovcima, iako ranjeni i iako su im lekari nalagali da ostanu na lečenju, svi su se vraćali da pomognu braći da se odbrani Košara. Uprkos snažnom bombardovanju položaja 3. čete noći 10-11 maj, 11. maja martovci 1. čete su izveli napad. Cilj im je bio da zaposednu porušenu i praznu zgradu karaule koja se od početka borbi 9. aprila nalazila na ničijoj zemlji. Ili, kako je rekao jedan od njih: „Kako to, šta je bio cilj akcije?!” -Pa da ih pobijemo!
Napad je predvodio „Magnum 357”. Uprkos NATO avionima koji su stalno nadletali rejon Košara, nadljudskim naporima dovedena su dva tenka. Grupa martovaca je bila zadužena da ih sprovede kroz minska polja i napad je otpočeo…
Pored vatre spreda, na njih su dejstvovali i minobacačima i bestrzajnim topovima sa visova. Može se reći da su naši borci jurišali golim grudima na čelik! Vodila se borba prsa u prsa. Šiptari nisu mogli odoleti njihovom silovitom napadu i povlače se, ali i dalje pružaju otpor. „Magnum 357” i martovci jurišaju neustrašivo u nameri da na zgradu Karaule postave Srpsku zastavu, koju je „Magnum 357” bio poneo baš za tu svrhu. U tome ga je sprečila neprijateljska mina iz minobacača koja je pala jako blizu njega i teško ga ranila.
„Francuz” i Madžuni
U kiši minobacačkih mina herojski je poginuo Ibrahim Madžuni. Kad je video da je Madžuni pogođen, Jovke je ostavio svoj borbeni ranac i krenuo ka Madžuniju da ga izvuče. Primetio je da je Madžuniju stomak bio izrešetan gelerima. Kad je došao do Madžunija pala je druga granata i Jovketa je udarni talas odbacio. Padajući Jovke je osetio da je pogođen u koleno. Videvši sve to, martovac A. D. dotrčao je do Madžunija uhvatio ga za oprtače i odvukao ka pozadini. Negovan Zdravković je teže ranjen od gelera koji su ga pogodili po rukama. Bojan Avramović je takođe teško ranjen od gelera po celom telu. Ovi teški gubitci nisu pokolebali martovce i dalje su stremili ka zgradi karaule. Odustali su tek kad su NATO avioni intenzivno počeli da ih nadleću. Iako sama zgrada karaule nije zaposednuta, kako je bilo planirano, napad je ipak bio uspešan. Nakon 11. maja Šiptari se nisu usuđivali da preduzmu neki jači napad, širih razmera, na celoj liniji odbrane Košara, od Maja Glave do Maja Zeza.
Mirko Radivojević u jednom trenutku napada biva jakom snajperskom vatrom odsečen od ostatka svog voda. Iskustvom, menjajući munjevito položaj, uspeva da se otarasi dosadnog snajperiste. Pokušava da se priključi svom vodu i usput nailazi na tenk, gde je desetar na tenku bio ranjen. Mirko ga previja i izvlači iz tenka i tada biva ranjen u grudi gelerima od minobacača. Detonacija ga je odbacila 2 metara i usled konfuzije nije ni shvatio da je ranjen – tek je kasnije primetio da je ranjen u grudi. Kako nisu znali šta je sa njim, u prvom trenutku je proglašen za mrtvog. Ta vest je čak stigla i do njegovog rodnog mesta, pa je posle rata njegova porodica, sa njim na čelu dobila neki paket pomoći koji su dobijale porodice poginulih boraca.
Iako i po drugi put ranjen Mirko Radivojević je do kraja rata ostao na prvoj odbrani karaule Košare.
U toj i drugim akcijama oko 80% boraca 1. čete 2. bataljona 125. mtbr je bilo teže ili lakše ranjeno. Ali oni lakše ranjeni su i pored toga ostajali na prvoj borbenoj liniji. Takvi su bili martovci iz Pećke kasarne.
Iz razloga privatnosti nismo stavljali imena svih aktera ove priče. Biće kontaktirani i ukoliko dobijemo njihovu dozvolu, biće imenovani u nekoj od priča koje će uslediti.
(Čojstvo)
Izvor: VIDOVDAN
Vezane vijesti:
Heroji Bitke za Košare | Jadovno 1941.
