Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Повратак је најважнији критериј

povratnici

Одлучујући критериј за затварање поглавља 23 мора бити повратак избјеглица. Процес повратка, који никад није имао неподијељену политичку и друштвену подршку, не смије се затворити, јер би то било уперено против великог броја људи који нису проузрочили своју драму
Поводом расправе о поглављу 23, у оквиру којег се претреса и оцјењује стање у правосуђу и заштити темељних људских права у Хрватској, изнијет ћу неке ставове и оцјене које се на то односе. Оне се темеље на непосредном учешћу у расправама и анализама о стању у правосуђу и поштивању темељних права, увиду у неке конкретне случајеве, бројним искуствима појединаца и јавним запажањима оних који прате стање у овој области. Нагласак је на положају припадника националних мањина, а посебно на положају припадника српске заједнице.

Правосуђе
У укупном систему правосуђа треба издвојити три главна проблема: (1) спорост у рјешавању; (2) непристрано суђење и једнакост пред судовима; (3) поступци и суђења за ратне злочине.
Сабор се одлучио за реформу правосуђа, али се то у претежној мјери свело на организацијске промјене судова и судовања. Иза нове организације кључни проблеми остају. Унаточ јавним обећањима и надањима, број неријешених предмета је превелик. Људи годинама чекају на судску одлуку, у неким предметима и на неким судовима нарочито. Европски суд и Уставни суд су присиљени кажњавати државу ради те спорости. У бројним примјерима, ако сте тужили државу и још ако сте као тужитељ српске националности, онда сте изразито хендикепирани.
Једнакост пред судовима је компромитирана неким законским рјешењима, а још више конкретним одлукама у којима су странке српске националности. Закон о накнади штете услијед терористичких аката својим одредбама углавном онемогућава накнаду. Закон о накнади нематеријалне штете не гарантира накнаду за убојство оца, мајке или кћери. Пресуде се изврћу у своју супротност, јер ради тражења накнаде за убојство најближих, као за казну досуђује им се обвеза плаћања парничног трошка. Држава, као најгори лихвар, зарађује на трагедији коју је сама била дужна спријечити, па је тиме за њу и одговорна. Од тужитеља се тражи да сам докаже чињенице и околности смрти, иако су списи о томе код државног одвјетништва, полиције и истражног суца, јер је извршен службени увиђај и сви они су били на лицу мјеста. Очитују се да „тога нема“ или да „не смију дати“.
У познатом „случају Вариводе“, суд је у образложењу пресуде тужитеља којем су убијени отац и мајка „поучио“ како „није учинио вјеројатним да су му родитељи страдали у злочину“, иако су истражне радње указале друкчије. Ругалица упућена тужитељу, без обзира на то чиме се формално може правдати, ругање је правосуђу.

Судске одлуке о накнади за улагање у привремено кориштену имовину исказују се у више стотима хиљада куна, које власници морају исплатити корисницима. Судови се не упуштају у околност да је кориштење имовине и било какво улагање увијек било противно вољи и интересу власника, а он није ничим могао то сузбити. Не истражује се како је корисник добио имовину у посјед, с којом сврхом, у каквом стању, под каквим пропозицијама. Не испитује се што је држава смјела и морала учинити с имовином. Не полази се од опћих правила које утврђује Закон о обвезним односима. Заборавља се начело заштите власништва као првог приоритета. Чак је и Влада имала више осјећаја за правду од самих судова, па је доносила одлуке како ће сама, на терет државног прорачуна, преузети исплату улагања.
У прогону за ратне злочине утврди се да је нетко починио ратни злочин иако кључни свједок, уз то и једини, каже како „није сто посто сигуран да је баш оптужени починитељ“. У конкретној атмосфери која је навијачки обојена, то стварно значи: „Не тврдим да је дотични крив.“
Проблем је и квалификација ратног злочина. С истим садржајем (не)дјела, пуцањем по туђој кући, један је пуцајући по кући у којој је власник с фамилијом вршио „опћеопасну радњу“, а други је, пуцајући по туђој кући у којој није било људи, „починио ратни злочин“. Разлика настаје само према томе тко је починитељ а тко је жртва.
Такво правосуђе не може штитити људе и њихова права поуздано и непристрано, што му је главна друштвена задаћа. Поуздано и непристрано правосуђе мора имати суце с интегритетом, мора имати позитивну и праведну друштвену атмосферу и не смије подлијегати никаквим притисцима, јавним или прикривеним. То, нажалост, сада немамо, нити се то може стећи за шест мјесеци.

Повратак као процес и циљ
Повратак избјеглица је најважније питање за српску заједницу у Хрватској, а требало би бити и питање изразито важно за Хрватску и мора бити одлучујући критериј за затварање поглавља 23. На темељу многих реакција и порука, могло би се закључити да Хрватској није до повратка, већ до тога да се то затвори као државно питање, тако што ће се на то ставити точка или ускличник. Томе иде на руку и став, отворен или прешутан, свих држава, свих влада, свих цркава…, које би радије пресељење него повратак.
То је изразито противно интересу Срба у Хрватској и Срба избјеглица. То је најгоре кршење људских права а, иронично, у контексту говорења о елементарним људским правима. Истиче се став како је прошло пуно времена, како људи нису показали вољу, како је то њихов избор, до крајње циничног како су управо то жељели. Како ту стоје ствари?
Повратак избјеглица није могућ без стварања барем минималних увјета за опстанак, без обзира на јавне позиве, искрене или неискрене, да се људи врате. Као да је повратак тек куповина аутобусне карте и пријевоз до неког мјеста. Уосталом, стварање озбиљнијих увјета и могућности за повратак људи почео је тек 2004. године. Све прије тога биле су хуманитарне самилости, које нису стимулирале већ обесхрабривале. Девет година прије тога повратак је био онемогућен државним ставом, законским рјешењима и политичким порукама.
Важна питања која треба ријешити као претпоставке за повратак су:
Прво, обнова кућа која је озбиљно започела управо 2004. На томе је урађено највише и то је, уз неке репове, у завршној фази. Али и овдје постоји детаљ који карактеризира јавну вољу и (не)моћ. Дио обитељи још нема струју и више од десет година живе с петролејкама, иако су раније имали прикључак. Умјесто да се то сврста изнад свих приоритета, мудрује се о скупоћи радова, о неекономичности мрежа, о рационалности овој или оној, а заборавља се да је то „рационално рушено“ под државним покровитељством. Сада државни ХЕП уцјењује Владу таквим рационалностима. Вратите се иако нећете имати струју, цинична је порука.

Ravni kotari

Друго, стамбено збрињавање бивших носитеља станарског права, које је неко рјешење иако неправедно, наступило је иза 2007. године, након што су све стамбене јединице у којима су људи становали и оставили значајну покретну имовину дате другим људима, не питајући их ни за заслуге нити за иметак. Тешко је рећи докле је то стигло, али јасно је да се многи нису јавили и питање је хоће ли им то бити омогућено, а већ се, под изразитим повећалом, гледа да ли су се уселили, појављују ли се на стубишту, плаћају ли режије и причуву, јесу ли потписали уговор о најму…, с пријетњом да им стан треба одузети. Никога није брига што се ради о сиротињи која је добила стан, а нема за кревет и шпорет. Најновије је мудровање о допуштању права на откуп. То се, међутим, не дотиче бројних других који су стан или кућу добили на дар, постали власници и изнајмљују јер им не треба. Јер, не говоримо о бизнису, већ о повратку као остварењу људског права, хуманости и, у крајњем, као државној обвези.
Треће, стање основне инфраструктуре на подручјима повратка предувјет је без којег нема нормалног живота. На подручјима повратка преовлађује стање сваковрсне запуштености. Такво је стање путне (не)повезаности, опскрбе струјом и водом, локација за одлагање смећа… Како би се друкчије догодило да нетко, ради приватне користи, отровни отпад из ТЕФ-а Шибеник довози у центар мјеста Биљане Доње, а да то никога није брига. Биљане су мјесто повратка, у које би се требали вратити Срби, дакле, за то нас мјесто „није брига“, ту може и отровни отпад.
Четврто, никакав повратак није могућ без да се створе увјети за преживљавање и опстанак. Јако дуго се употребљава појам „одрживи повратак“, али више као симболично објашњење него као стварне мјере које се планирају и проводе. Оживљавање простора повратка може се и треба видјети као дугорочан интерес Хрватске. Пусти простори, дуги и широки километрима, без људи и господарске активности, несрећа су, а не национални интерес Хрватске. То је сада неодрживо, а у скорој будућности може постати непоправљиво. Здрава логика, економска и политичка, налагала би да се избјеглице замоли да се врате и да их се стимулира вишеструким мјерама. Притом се мора искорачити из шаблона „сви су агресори, а агресори ту не смију бити“, што се неријетко чује и поручује.
Хрватска је номинирала подручја од посебне државне скрби, сад се говори о потпомогнутим подручјима, али од тога нема ништа без јасне стратегије, добрих планова и конкретних улагања. Чак и да занемаримо дугорочни интерес Хрватске, остаје чињеница да није ни приближно било улагања у стварање увјета за опстанак повратника.

Провођење Уставног законa
Уставним законом о правима националних мањина утврђена је обвеза поштивања неких конкретних мањинских права, преко којих се може оцијенити статус и положај мањинских заједница. Важно питање је запошљавање у државној управи и јавним институцијама по критерију учешћа у броју становника. За повратнике је то битно ради конкретног запошљавања у државној служби, али и као позитивна порука о третману припадника мањина и допринос стварању позитивне атмосфере према припадницима мањина. За припаднике српске заједнице то је додатно важно због разбијања ригидног односа према тој популацији.
У политичкој јавности упорно се оцјењује да је Хрватска то нормативно добро ријешила, заборављајући на питање да ли се то поштује. Бројна су и разноврсна избјегавања да се одредбе закона поштују и проведу. Уосталом, Влада је морала доносити посебне акцијске планове како би се поштивао закон. Но, нема организиране акције и јавне поруке свим надлежним органима да се Уставни закон мора проводити. Запошљавање припадника националних мањина у судству, полицији, државним органима… добива почесто карикатуралне облике типа „написао си да си српске националности, али ниси написао да припадаш мањини“ (?!).
Свјежи примјери се односе на могућност националног изјашњавања поводом предстојећег пописа становништва. Људи провјеравају упис мањинске припадности у матичне књиге и желе исправити, односно промијенити упис, желећи остати припадници мањине. Наилазе на бројне чиновничке запреке, којима им се намјера онемогућава.
Јавна атмосфера је декларативно препуна слободе и демокрације, а животна пракса броји свакојаке запреке, па и нетрпељивости. То је знаковити хрватски раскорак.

Могућности за политичко дјеловање
Сам знам колико је тешко бавити се мањинским положајем, стављати на дневни ред и гурати проблеме и потребе мањинских заједница. Опет, нарочито је тешко хрвати се с проблемима српске заједнице у Хрватској.
У том смо послу увијек били унапријед хендикепирани неспремношћу друштва и политике да се с тим суоче као с хрватским питањем. Ако се то не уреди на задовољавајући начин, Хрватска не може бити уређена држава или ће, како је нетко написао, остати „недовршена држава“. Дакле, не ради се само о судбини мањинских заједница, ради се једнако или још и више о Хрватској.
Заступници мањина у Сабору, више него неки други, разумијевали су и истицали управо ту потребу да Хрватска што скорије постане уређено друштво. Најлакше је то постићи тако да се закони проводе без калкулација и једнако према свима. У то још нисмо ушли на искрен начин.

Политичка и друштвена атмосфера
Повремене турбуленције које се у друштву догађају, на неки начин суспендирају добру вољу и позитивну атмосферу, а негативни набој се усмјерава према мањинама, српској посебно. То увијек представља корак натраг. Кад долази до јавног негодовања, Срби у Хрватској су први на реду, увијек и сви „као такви“. Незадовољницима служимо као одушни вентил, а политичкој власти као амортизер. За чињенице, истине, кривње, доказе и објашњења нитко не пита, јер то јавности није важно, а зрели креатори јавности то не пропитују. Памти се само представа.
Јасно је да хрватско друштво не може бити битно друкчије до љета 2011. и ту треба имати реална очекивања, па и ми, припадници мањина. То чак и није први проблем. Проблем настаје на питању можемо ли, зрело и одговорно, сагледати што морамо чинити да бисмо и након љета наставили учвршћивати ауторитет закона и правде, успостављати друштвена правила која демократско друштво тражи, стварати атмосферу толеранције и солидарности, без анимозитета који се наводно подразумијевају. Јер, у јавном се простору пролијева сувише отворене мржње (нпр. према Србима) зато што се то „подразумијева“, а протагонисти су углавном млади људи који немају никакав искуствени разлог за то. Ту се, дакле, не ради примарно о „омраженима“, него о томе да се то „подразумијева“.
Забрињава што на јавној сцени нема супротстављања таквом синдрому, иако је та сцена пуна разборитих, рационалних, реалних и поштених људи. Нешто слично би се могло рећи и за политичке странке, али оне, бит ће, имају своје приоритете и калкулације.
Враћам се поглављу 23: вријеме и догађаји нису погодни за озбиљан разговор о тој теми, поготово не за озбиљан договор у који се можемо поуздати и за чврсто увјерење како ће се процес позитивно наставити. Превише тога такав оптимизам доводи у питање. Ни хрватске институције нису се добро поставиле, тешкоће су често подцијењене, пуно је олаког очекивања, као да се и овдје све „подразумијева“.
Кад се говори о затварању поглавља 23, преговори се не би смјели затворити без друкчијег стварног односа према наведеним проблемима, како бисмо имали гаранције да ћемо стварно напредовати. Посебно треба истаћи да се процес повратка не смије затворити, јер би то било директно уперено против великог броја људи који своју драму нису проузрочили, али и стога што он никад није био искрено и добровољно отворен, никад није имао неподијељену политичку и друштвену подршку и никад није квалифициран као интерес и обвеза Републике Хрватске.
(Аутор је заступник у Сабору)
Ратко Гајица

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ

 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Пратите нас на друштвеним мрежама: