Pouka pukovnika Ratka Škrbića

Na Bežanijskom groblju u Beogradu sahranjen je pukovnik Ratko Škrbić, ratni komandant 15. brigade VRS, kasnije šef Katedre za vojnu strategiju i ratovodstvo u Školi nacionalne odbrane u Beogradu. Na izričiti lični zahtev pukovnik je sahranjen bez vojnih počasti.

Otišao je, napisao je u tekstu koji je u „Večernjim novostima“ objavio novinar Dragan Vujičić, „ožučen na svoju vojsku koja ga je „sprečila da aprila 2014. godine u Beogradu predstavi srpskoj javnosti ekspertski nalaz iz Haga“ o „montiranju genocida srpskom narodu u Srebrenici“ koji je prethodno javno izneo na suđenju generalu Zdravku Tolimiru pred Haškim tribunalom.

– Pukovnik nije mogao da zaboravi svojoj armiji što je dozvolila da je tog 9. aprila, kako je govorio, uplaši pismo Nataše Kandić ministru vojnom, koji je potom naložio da se promocija knjige „Srebrenička podvala“ ovog vrsnog naučnika, koja je bila zakazana za 10. april, „otkaže po hitnoj proceduri“ – zapisao je novinar Vujičić.

Pukovnik Škrbić je koristeći dokumenta haškog tužilaštva matematički pokazao i dokazao da broj ubijenih u Srebrenici jula 1995. godine ni slučajno ne može biti između sedam i 8.000, i da su sud i tužalštvo „aljkavi, zlonamerni i matematički nepismeni“.

Posledica pukovnikovog rada bila je da su čak trojica od šestorice sudija Haškog tribunala, koji su u dva veća sudili generalu Tolimiru izdvojili mišljenje, a sud priznao grešku i broj navodno streljanih, aprila 2015. sveo na 4.970.

Aprila 2014. kada je pukovnik Škrbić trebalo da svoju studiju, odnosno knjigu „Srebrenička podvala“ predstavi u Beogradu, u Ministarstvo odbrane stiglo je pismo Nataše Kandić, tadašnje direktorke Fonda za humanitarno pravo koja je ministru Rodiću napisala da ne bi trebalo „da se vređaju žrtve Srebrenice“. Kratko pismo direktorke „Fonda za humanitarno pravo“ nadjačalo je argumente, knjigu i naučni rad pukovnika Škrbića. Promocija knjige je ekspresno otkazana, dan uoči zakazanog termina, a pukovnik Škrbić uzalud je drugom pukovniku koji mu je preneo „naređenje“ da se promocija otkazuje objašnjavao da su oni oficiri „zakleti da brane čast, istinu i slobodu svog naroda“.

Pukovnik Ratko Škrbić umro je zaklet „slobodi, časti i istini svog naroda“ i nije pogazio oficirsku zakletvu. I nešto nam je svima pokazao – ima u ovoj Srbiji još ljudi, poniženih, zgaženih, mrcvarenih, onih koji svakodnevno trpe da im sude gori od njih, ali koji se ne odriču onog što jesu i onoga što su bili. Ćute i trpe.

Ljudi poput pukovnika Škrbića, nigde se ne vide, nigde se ne čuju, niko o njima ne piše, sem u retkim slučajevima i po koji novinar veličine i časti mog kolege Dragana Vujičića, takvi ljudi su skrajnuti, ne vide se od nabeđenih veličina, od „poštenjačina“ koji pričaju samo o svom poštenju, od propalica i hohštaplera, od mutivoda, prevaranata, razbojnika, podlivoda, od onih koji za dinar svoje koristi gaze po mrtvima, koji grabe, rasprodaju, preprodaju, trguju, i čije je vreme došlo u današnjoj Srbiji.

Priča o pukovniku Škrbiću zato je priča o današnjoj Srbiji. Priča o izboru koji svako od nas ima, pa jedni odluče ovako, a drugi onako. Sve spram sopstvenog obraza i sopstvene časti. Ili je imaš, ili je nemaš. I kad je jednom izgubiš, više nema povratka.

Pred tim izborom bio je i pukovnik Škrbić. Izabrao je, i – prekjuče mu je puklo srce od nepravde. Jednostavnije rečeno, takav mu „kov“ bio. Malo tvrđi i malo ljući. A takve kose, i takvi ljudi se ne povijaju, oni, kao i kosa kad je čelik tvrd i ljut, pucaju kad udare u kamen. Upravo to se desilo i pukovniku Škrbiću.

Zato je pukovnik Ratko Škrbić, u to sam danas uveren, najveći spomenik podigao sam sebi za života. Ne treba njemu veća ni počasna četa ni počasni plotuni. Možda će to Srbija jednog dana shvatiti, a možda i neće.

Slava tebi, i Bog da ti dušu prosti, Pukovniče!

Autor: Zoran Šaponjić

 Izvor: ISKRA

Vezane vijesti: