Potpukovnik Đorđe Ivanov – Kako smo nadigrali NATO

Heroji odbrambenog rata 1999. godine – u akciji „Trojanac“ – hrabro i domišljato spasli su šest borbenih aviona Mig-29 od sigurnog uništenja. NATO ih je prezirao, Srbija zaboravila. Ko može danas da ih svečano postroji i pogleda u oči?

Zasluge tima hrabrih dobrovoljaca, okupljenih na inicijativu tadašnjeg načelnika Operative 204 lovačkog puka Vojske Jugoslavije, potpukovnika Đorđa Ivanova, još uvek nisu dobile mesto u istoriji odbrambenog rata koje im pripada. Radi se o tajnoj operaciji osmišljenoj u noći 24. marta 1999. kada je sa svog komandnog mesta iz skloništa koje se treslo od vazdušnih napada bespomoćno posmatrao uništavanje preostalih borbenih aviona Mig-29.

U toj bezizlaznoj situaciji pribegli ste triku koji ne poznaje savremena vojna doktrina. Da li ste ideju dobili zahvaljujući iskustvu vojnog pilota ili je mašta bila presudna?

Ni moje iskustvo, ni vojna doktrina koju smo izučavali nisu davali odgovor na pitanje kako sačuvati 13 aviona Mig-29, od kojih su već prve noći oborena četiri, da bi nam ubrzo ostalo samo šest. Krstareće rakete su se 24. marta obrušile na aerodrom u Batajnici, u cilju uništenja aerodromske piste, kaponire s avionima, skladišta i ostalih komandnih mesta i infrastrukture na aerodromu kako bi nam onemogućile poletanje i sletanje. Jednu pistu su potpuno devastirali, a drugu presekli napola. Planirali su da je nakon našeg poraza brzo okrpe i koriste. Ali i mi smo to radili nakon svakog razaranja. Njihov plan je bio da nam unište avijaciju, i činilo se da će taj plan i ostvariti.

Kako ste došli na ideju da izvedete trik s maketom?

U jednom trenutku, nakon neprospavanih noći, sinula mi je ideja: zašto ne bismo izveli trik iz Trojanskog rata i napravili maketu miga kao mamac. Oni su znali koliko aviona imamo i ukoliko bismo uspeli da ih prevarimo, sačuvali bismo toliko aviona koliko maketa unište. Ta ideja mi je pala na pamet zahvaljujući jednoj igri iz detinjstva, kad sam s drugarima napravio maketu Trojanskog konja. Imao sam samo dvanaest godina, a legenda je oživela zahvaljujući našoj spretnosti da od otpadaka pokupljenih po tavanima i dvorištima napravimo repliku kojom smo osvojili prvu nagradu na Strumičkom karnevalu.

Izaći pred generala Spasoja Smiljanića, tadašnjeg komandanta RV i PVO, s idejom da se uz pomoć makete aviona Mig-29 zavara NATO – predstavljalo je svojevrsnu hrabrost, koja se graniči s ludilom. U prvom trenutku general je možda i pomislio da sam poludeo, ali je na moje insistiranje odmahnuo rukom i dao saglasnost, svestan da ništa ne možemo izgubiti. Odmah sam počeo da tragam za najboljim maketarima i stolarima iz Nove Pazove jer su bili najbliži aerodromu, a koji su morali biti i ljudi od poverenja. Na sve strane smo bili okruženi špijunima i lokatorima, a takav poduhvat nije bilo lako sakriti od radoznalih očiju. Iskustvo stečeno u pravljenju maketa jedrilica nije bilo dovoljno, bila je neophodna ta iskra „ludila“ i hrabrosti da pod bombama započnemo „igru“ Davida s Golijatom.

Ekipa je oformljena u sastavu Radoje Blagojević, Petar Grubić, Nikola Buljević, Ranić, Drakče, Špira, Krle, Mića, Pepa i Mikljan, i oni su na osnovu skica i krojne liste – izrađene u razmeri 1:1 – započeli izradu makete. U pomoć nam je pritekao direktor drvno-industrijskog preduzeća „Vojvodina“ iz Nove Pazove Branko Mazalica, ustupivši nam prostor – „hangar“ za našeg Trojanca. „Sklepali“ smo ga od otpadaka, izradili kalupe, nabavili grafičke ploče za oblaganje i boju za farbanje. Nije bilo lako doći do materijala, pogotovo do boje za avione – pitali su se ko farba avione usred bombardovanja. Uprkos danonoćnom bombardovanju, nakon 20 dana rodio se naš Mig-29 spreman za transport na aerodrom. Po izlasku iz radionice montirali smo krila i odvezli ga na pistu. Bili smo sigurni u uspeh jer me je komandant puka Milenko Pavlović, kad je ugledao maketu na manje od 50 metara, pitao: zbog čega taj avion nema naoružanje. A leteo je na Migu-29.

U kom trenutku ste dobili potvrdu da je neprijatelj naseo?

Kad su te noći NATO avioni pogodili maketu i uništili je, znali smo da je Trojanac ispunio očekivanja. Nastavili smo da izrađujemo „unapređenu“ seriju: u metalnu burad koja je simulirala motore ubacivali smo kerozin, kako bi piloti na radaru dobili termo-odraz. Brojevi na oznakama su u potpunosti odgovarali originalu, a kasnije je u trup ugrađivana i radio-stanica. Sa svakim uništenim Trojancem agresor je knjižio uspeh, trijumfalno objavljujući da VJ ima jedan avion manje. Ohrabreni poslednjim uspehom prionuli smo na posao i za sledeću maketu nam je trebalo osam dana. Imali smo kalupe i materijal, imali smo već i neko iskustvo a entuzijazam je rastao. Šandor Idei je bio zadužen za snimanje operacije, tako da posedujemo snimke koji će biti naša baština za budućnost. Poseban problem odnosio se na brzinu izvoženja makete i njenog dopremanja na aerodrom. S obzirom na to da su njihovi sateliti nadletali aerodrom svakih sedam minuta, morali smo da uskladimo operaciju s njihovim kretanjem. Čim bi satelit preleteo zonu, izvlačili smo maketu iz hangara, montirali krila i izvozili je na pistu.

Koliko je koštala ova genijalna igra Davida s Golijatom?

Materijal i rad su koštali maksimalno od 2.000 do 5.000 maraka, a njihova raketa bačena da uništi Trojanca koštala je 200.000 dolara. Pomnožite broj sačuvanih aviona sa 18 milijardi dolara po avionu i dobićete veliku cifru uštede u novcu, a o ljudstvu da i ne govorim. Da ništa drugo nismo postigli, ovo je bila satisfakcija za poniženja i razaranja kojima smo bili izloženi. A postigli smo mnogo više: šest aviona je spaseno. Znate, oni imaju svoj način razmišljanja: kad su im piloti javili da su uništili sve migove, računali su da s nama više neće biti problema – avijacija je uništena, pa aerodrom „Batajnica“ više nije bio meta. Krenuli su u dalja razaranja. Nakon završetka agresije naši migovi su poleteli, što je za njih bio šok. Imamo informacije da je u rukovodećem kadru NATO-a nastala čistka, ali su svoju bruku na sve načine želeli da prikriju. U tome im je pomogla i nova „demokratska“ vlast, koja se ubrzano oslobađala balasta patriota, stručnjaka, sjajnih stratega i heroja žrtvovanih zbog političkih igara.

Kao što su zaboravljeni Milunka i brojni heroji Prvog svetskog rata, tako prolaze i heroji odbrane 1999. Da li je iko od zvaničnika izrazio zahvalnost vama i timu s kojim ste izveli ovaj podvig?

Istorija se ponavlja. Niko nas nikada nije ni spomenuo, a kad smo gradonačelnika Đilasa zamolili da nam grad finansijski pomogne da prevezemo jedinu preostalu oštećenu maketu u Muzej vazduhoplovstva kako bismo je spasli od raspadanja, on je odgovorio da nema novca za to. Sami smo se organizovali, u strahu da je neko namerno ne uništi. Ali ne samo on – i brojni pripadnici Vojske zbog sujete, jer nisu ni u čemu pomogli ni doprineli, veoma negativno se odnose prema tom podvigu. Navodno se i ne sećaju da se to dogodilo. Takvima poručujem – ako nisu čuli i ne znaju za te akcije, njihova deca i unuci će verovatno o njima učiti u školama. Sad se lakše diše – pozvan sam da restauriram maketu, što mi je kao umetniku poseban izazov, a ove godine sam prvi put pozvan – mada nezvanično – da prisustvujem svečanosti na aerodromu „Batajnica“ za Dan avijacije. Ne žalim se zbog sebe već zbog mnogih heroja iz senke koji su zaslužili da im se bar imena pomenu.

Muzej vazduhoplovstva je veoma posećen, kažu da mnoge posebno zanima vaš Trojanac.

Mogu reći da smo ovim poduhvatom zaustavili točak istorije. Sada smo dobili nove migove iz Rusije. Da li bismo ih dobili da nismo skoro dvadeset godina koliko-toliko leteli na preostalim avionima, spasenim zahvaljujući maketama? Ili bismo leteli na fantomima iz Amerike? Sva njihova tehnologija pala je u vodu nakon operacije Trojanac i rušenja nevidljivog aviona. Kinezi su tražili da autor makete dođe u Kinu, ali tom prilikom mene nisu zvali. Ne znam koga su poslali, ali znam da od tog posla nije ispalo ništa. To više nije ni važno, ali govori o nepoštovanju, a može se reći i sujeti onih koji su se dodvoravali neprijatelju, onih koji su presudili da sa svojim iskustvom više nisam potreban vojsci.

Nakon penzionisanja, prevremenog pretpostavljam, i Vojska Jugoslavije je doživela tragičnu sudbinu zemlje koju je branila. Kako ste to podneli?

Otišao sam u penziju 2001. nakon 1.800 sati letenja na nadzvučnim avionima i s nerešenim stambenim pitanjem, jer očigledno da sam svu energiju upotrebio u izvršavanju zakletve časnog oficirskog poziva, a ne na sređivanje ličnih i materijalnih dobara, kao mnogi koji su se dobro obezbedili iskoristivši sve što im pripada ili ne pripada. Skoro 20 godina se povlačim po sudovima sa advokatima i pravnicima iz Vojske kako bih rešio svoj status, ali bezuspešno. Kao da ne postojim. I uvek nailazim na zatvorena vrata. Moje iskustvo očigledno više nije bilo potrebno – kao što ni VJ više nije bila potrebna Srbiji. Emotivno sam vezan za Mig-21 na kome sam leteo. To je prelazni avion za Mig-29, nekoristan za moderno ratovanje, ali je na njemu leteo i Gagarin. Leteo sam na visinama više od 20.000 metara i dva puta brže od zvuka – tehnika ne omogućava dalje, a sad težim onoj drugoj, duhovnoj visini. Nakon više od 60 izložbi slika po svetu odlučio sam da nastavim svoje umetničko stvaralaštvo oslikavanjem crkava ikonama, zbog čega osećam da sam bliže neizrecivom izvoru života koji nam daje snagu da istrajemo i u prividnom porazu.

Trenutno oslikavam Crkvu Svetog Ilije na Goliji u Odvraćenici i dok slikam Belog anđela, ponovo dobijam krila i čini mi se da letim mnogo više… Spomenuo bih jedan događaj koji svedoči da postoji nešto veće od nas i našeg razumevanja sveta i kosmosa. Od bratstva iz Mileševe sam čuo priču kako je jedna Engleskinja došla u Mileševu moleći da joj pokažu Belog anđela, koji je bio prekriven. Kad ga je videla, krenule su joj suze. Ispostavilo se da je kao pilot letela iznad te oblasti s naređenjem da gađa manastir. U trenutku nadletanja nadvili su se oblaci, tako da je izgubila metu iz vida. Oblak je u jednom trenutku dobio obrise anđela što ju je zbunilo i nateralo da naslepo izruči tovar. Viša sila je spasla ovu neprocenjivu vrednost.

Vaš Trojanac je zamalo stradao tokom snimanja Bajićevog filma „Rat uživo“.

Filmska ekipa tokom snimanja na aerodromu nameravala je da u jednoj sceni ispali raketu na maketu i da je uništi. Želeo sam da sačuvam ostatke makete i smatrao sam da stranci ne treba da vršljaju po aerodromu. U jednom trenutku iskoristili su moju odsutnost i pokušali da je prevezu na mesto gde bi je uništili. Opet je viša sila umešala prste – pukla im je osovina na prednjem točku i ona se ukopala u mestu. Tako je svedok naše duhovne superiornosti zahvaljujući „slučaju“ ipak sačuvan za pokolenja.

Maketa je usled nebrige, a možda i namerno, prepuštena zubu vremena – neko je verovao da će uništenjem materijalnog dokaza i naš Trojanac otići u zaborav. Da li je čudo umešalo prste i prilikom granatiranja poslednje preostale makete?

Može se reći da je zaista čudom ostala relativno čitava. I ona bi bila uništena da je projektil bačen na nju eksplodirao. Zahvaljujući tom „malom čudu“ poslednji Trojanac ostao je da svedoči o herojskim danima odbrane zemlje i da inspiriše one koji još uvek veruju da pravda pobeđuje. Ona će svedočiti kako je jedna mala, tehnološki nerazvijena zemlja, uspela da nadigra sofisticiranu tehnološki nadmoćnu vojnu silu. Raduje me što oni koji su nastojali da se ta po NATO sramna epizoda zataška – više ne odlučuju. Dobio sam zvaničan poziv da restauriram maketu i zahvaljujući direktoru Muzeja vazduhoplovstva Čedi Milivojeviću maketa će biti restaurirana. Srećan sam što ću ponovo biti na „komandnom mestu“, ovog puta kao umetnik kako bih osposobio našeg „heroja odbrane“ da ponovo dobije krila.

Da li na mesto zločina dolaze i NATO stratezi?

Dolaze i pokušavaju da prikriju stid što smo ih porazili umom i duhovnom snagom, pa i smislom za humor. Kad je NATO delegacija, prilikom posete Muzeju vazduhoplovstva, pitala Petra Nedeljkovića, poznavaoca istorije vazduhoplovstva, kako je osećanje ratovati protiv najmoćnije zemlje sveta, Petar je odgovorio: „Ne znam, još nismo ratovali s Rusijom“… Verujem da je prošlo vreme političke korektnosti prema agresoru, i srećan sam što kao Makedonac učestvujem u rehabilitaciji Vojske, stavljene na optuženičku klupu zato što je branila svoj narod.

Prostor nam ne dozvoljava da navedemo imena svih zaslužnih za akciju spasavanja migova, ali se nadamo da će Vojska Srbije ovim ljudima – makar nakon dve decenije – odati zasluženo priznanje.

Podeljeno je mnogo ordenja, medalja i odlikovanja, pa me zbunjuje što su heroji zaslužni za spasavanje migova zaboravljeni. Slučajno ili namerno, ne zna se šta je gore. Podsetio bih na sudbinu slavnog vojskovođe Živojina Mišića, koji je prodao šinjel da bi imao šta da jede. Ne pada mi na pamet da se s njim upoređujem, ali je nepravda prema brojnim herojima odbrane 1999. dokaz kontinuiteta nemara i nepoštovanja.

Slučaj ili čudo je umešao prste i prilikom rođenja vašeg sina. 

Srećan sam što iza mene stoji porodica, koja me u svemu podržava, a moj sin Jovan se rodio 24. aprila 1999. u bolnici „Dragiša Mišović“, nekoliko sati pre nego što su potomci Hitlera – NATO zlikovci – pogodili Dečju bolnicu koja se nalazi u neposrednoj blizini porodilišta. Supruga Biljana i sin su izbegli tragediju, a to dete je sa 12 godina bilo među najtalentovanijom decom Srbije. Stariji sin Ilija jedan je od najboljih studenata i sam finansira studije.

Đorđe Ivanov se danas, nakon pobede nad NATO-om, jedino boji da ne izgubimo decu u miru. Želeo bi da svojim primerom nadahne generaciju uskraćenu za promociju pravih vrednosti, i da se konačno uspostave mehanizmi kojima bismo zaustavili njihov odlazak iz zemlje.

Autor: Mara Knežević Kern

Izvor: PEČAT

Vezane vijesti:

Naša srca bila jača i od NATO avijacije | Jadovno 1941.

Pilot Đorđe Ivanov: Kako sam maketama nadmudrio NATO …

Autentični snimak obaranja: Poslednji let srpskog viteza u …