„Posoliću ti ranu da budeš ustaša“ Heftali mu prste, žarili cigaretama, crtali po telu slovo „U“, a danas ih sreće na ulici

Ni 25 godina kasnije jezive slike strašnog mučenja, neopisivih bolova i ubijanja ne izlaze mi iz glave. Ne mogu da spavam, ne mogu da jedem, ruke mi drhte, gubim se. Živim od danas do sutra, svaki dan sa istim stravičnim prizorima. Ne nadam se pravdi od strane zvaničnih institucija, ali verujem da će Bog svima naplatiti onako kako su zaslužili.

Ovako počinje svoju priču za „Blic“ Slavko Grabovac (71), koji je 1992. preživeo torturu i streljanje nakon zarobljavanja i odvođenja u zgradu Skupštine opštine Brod.

– Šta da vam kažem. Prošlo je toliko godina, a ja i danas osećam posledice. Imam potres mozga, polomljena su mi rebra, svi zubi su mi izbijeni. Bolestan sam, a oni koji su krivi za to, zločinci koji su mi gasili cigarete po slepoočnicama, koji su me udarali po glavi sve dok krv nije počela da mi lije iz usta, nosa i ušiju, oni koji su mi pretili da će me zaklati, i danas slobodno hodaju ulicom – razočaran je Grabovac.

Zverski je tučen i mučen, a kako priča, tokom poslednjih 25 godina niko mu nije pokucao na vrata da mu ponudi ni pet maraka ili bar da ga pita za zdravlje.

– Živim od 247 KM penzije. Imam tri ćerke, ali su se udale, ne žive sa mnom i ne mogu da mi pomognu. Snalazim se kako znam i umem – kazao je Grabovac, za koga su najveće blago u životu šestoro unučadi i dvoje praunučadi.

– Šta da očekujem? Ako za 25 godina ništa po pitanju mučenja i ubijanja logoraša nije urađeno, zaista ne verujem ni da će se sada nešto promeniti. Na zemlji pravde za njih neće biti, ali neka im bog sudi – drhtavim glasom priča ovaj 71-godišnjak.

Novac za ćutanje

Dodaje da institucije Republike Srpske ne pokazuju interesovanje za preživele logoraše iako, kako kaže, ima i onih koji su 1992. strašno mučeni, a danas o tome neće da svedoče.

– Uzimaju mito, pa verovatno zbog toga ćute – sumnja Grabovac, naglašavajući da ne postoje pare koje bi njemu „zatvorile“ usta.

Svoje mučitelje i danas sreće na ulici, a jedan od njih se, kako nam kazuje Grabovac, ohrabrio i da ga pozove na razgovor.

Ratni pripadnik muslimansko-hrvatskih formacija u Brodu, Nedžad Omerović, koji ga je zverski tukao i mučio kada je zarobljen, nedavno mu je, tvrdi Grabovac, nudio 5.000 KM da na suđenju promeni iskaz i da ga ne pominje.

– Pozvao me je u jedan motel. Otišao sam i on mi je odmah ponudio novac kako ga ne bih pominjao u sudskom procesu, iako me on nakon zarobljavanja mučio i iživljavao se na meni. Rekao je da je bio u zatvoru u Hrvatskoj i da bi trebalo da ga spasem da ne ide opet u zatvor – rekao je Grabovac.

Majka i brat zaklani

Pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija zarobili su Grabovca 30. marta 1992. na ulasku u Brod samo zato što je Srbin.

– Zarobili su me Blažan Kljajić i Ante Štuc zvani Britva. Zatvorili su me u zgradu Skupštine opštine, u sobi 31. Njih dvojica su me udarali i mučili, a zatim su stigli Nedžad Omerović, Dedo Odobašić i Josip Čičak. Tukli su me četiri dana i četiri noći stolicama, čizmama, izbili su mi zube, iscrtavali slovo „U“ po meni. Palili su me cigaretama, heftalicom mi probijali prste – ispričao je Grabovac.

Objašnjava da je živeo dobro sa komšijama, sa svima, i Srbima i Hratima i Muslimanima.

– Nisam mogao zamisliti da ću preživeti takva zlostavljanja. Čak sam jednog od mučitelja pre rata često častio. Ostao sam bez imovine za život, da bih od posledica mučenja završio kao invalid sa 90 odsto nesposobnosti. I to nije sve. Najveći zločin su mi učinili kada su mi zaklali majku i brata – priča on.

Hrvatska vojska na području Broda

Dodaje da mu je majka imala 85 godina i slab vid, zbog čega se on o njoj brinuo.

– Ubile su je „zenge“ – pripadnici 108. Brigade Vojske Republike Hrvatske. Za majčin grob ni do danas nisam ništa saznao, a od 11.5.1992. gubi joj se svaki trag. Brata Mladena (1938.) zaklali su u Derventi  i bacili u zajedničku jamu sa drugim ubijenim Srbima, koja se nalazila ispod muslimanskog groblja. Njegovo telo je identifikovano. Imao je na sebi pidžamu koju smo mu snaha i ja u bolnicu doneli – kazuje on.

Na zemlji pravde za njih neće biti, ali neka im bog sudi, drhtavim glasom priča ovaj 71-godišnjak

Priseća se kako mu je Josip Čičak, smejući se, nakon što mu je čepom iscrtao slovo „U“ rekao: „Sad ću to nožem da iskružim i posolim, da budeš ustaša“.

– Uzeo je nož i odsekao mi jednu stranu brkova, te preteći oružjem naterao da to pojedem. Doneo je čašu posoljene vode i naterao me da je popijem, te pojedem jednu pokvarenu riblju konzervu sa četvrt hleba. Celo vreme mučenja, koje je trajalo svakodnevno i po celi dan, do 30. aprila 1992, više mi ništa nisu davali da jedem. Dolazili su i drugi mučitelji, među kojima je bio Anto Štuc, zvani Britva, koji mi je, psujući četničku majku, stavio nož pod vrat. Maltretirao me, navodno, što nisam udao svoju ćerku Elizabetu za njega Hrvata. U tom momentu u sobu je ušao Dedo Odobašić zvani Kvaka i uzeo nož od Josipa sa namerom da me zakolje. Josip ga u toj nameri sprečio, a on je uzeo drveni ražanj i nemilosrdno me udarao po glavi. Od tog udarca mi je napukla lobanja, a od potresa mozga sam pao u nesvest. Kada sam došao svesti, osetio sam jake bolove u predelu glave. Bio sam sav krvav – priseća se Grabovac stravičnih detalja.

Tukli su ga, kako kaže i vojničkim opasačem, svom snagom, dok mu telo nije postalo crno. Batine su nakon toga nastavljali stolicama, nogama, drvenom vešalicom…

– Nisam mogao te muke da izdržim, molio sam ih da me ubiju. Govorili su mi da žele da umrem u mukama, kao četnik, nakon čega se me baciti u Savu – ogorčen je Grabovac.

Sloboda

Priseća se da mu je, kako kaže, Josip stavljao u usta cev „kalašnjikova“, a potom naprazno škljocao.

– Time je želeo da me psihički dotuče, a nije znao da sam čak molio boga da, ubistvom, ovaj zločinac prekine moje patnje. Trećeg aprila, oko 21 sat, poveli su me u logor na stadion FK Polet. Sto metara pred stadionom prislonili su me uz vatrogasno vozilo. Dok sam nepomično stajao oni su se dogovarali hoće li me tu ubiti ili na stadionu. Prišao mi je jedan mali ustaša, repetirao automat i nišanio prema meni. Pitao me: „Hoćeš li da te ovde ubijem?“ Odgovaram: „Radite svoj posao“. Ipak su me odveli pred stadion. Išao sam po sredini ulice, a njih 15-ak iza mene, po strani. Zaletali su se jedan po jedan i tukli me oružjem po glavi i nogama. Vikali su: „Ako budeš bežao, pucaćemo ti u leđa“. Jedva sam hodao, vukao sam nogu za nogom, a krv mi je lila niz lice – priča Grabovac.

Seća se da su ga doveli do  raskrsnice i naterali da ide uz stepenice stadiona, te da stane mirno.

– Zločinci, njih oko 8, čučali su pored žive ograde zapaljene srpske kuće. „Viči kako se zoveš, da te tvoji četnici ne ubiju“, govorili su. Teško sam izgovarao svoje ime, krv mi je išla na usta. Psovali su mi majku četničku i naredili da vičem jače, i to tri puta. Vikao sam: „Ja sam Slavko Grabovac“, a hrvatski zločinci nakon mog trećeg javljanja otvorili su na mene rafalnu paljbu. Pao sam na hodnik pored stepenica, a potom otpuzao u jednu mračnu prostoriju. Mislili su da sam ubijen. Čuo sam ih: „Ubili smo ga, **bem mu četničku majku“. U toj mračnoj prostoriji proveo sam oko pola sata, a potom puzeći krenuo prema srpskoj strani. Srbi su bili s druge strane igrališta, tako blizu, a za mene toliko daleko. Ušao sam u kuću Jefte Kojića, čijeg su sina Dobrivoja zaklali, a potom mu odsekli glavu. U toj kući našao sam čiča Jeftu, koji mi je pružio pomoć. Došao je Đoka Maksimović, te me hitno odvezao u Donje Liješće. Iz Liješća me je Žarko Šukurma odvezao u dobojsku bolnicu. Tu sam lečen oko 15 dana, a potom u bolnici „Mladen Stojanović“ u Banjaluci – kazuje Grabovac.

Šetnje noću

Ponavlja da su posledice mučenja velike.

– Moje psihičko i fizičko zdravlje je uništeno. Dobio sam rešenje o nesposobnosti za rad i vojsku. Još uvek ne mogu da spavam više od sat-dva. Slike mučenja ne prestaju. Rano ujutro, oko tri ili četiri sata, idem iz kuće da prošetam. Za to vreme moji krvnici mirno spavaju. Uništeno psihičko i fizičko zdravlje ne mogu popraviti. Ali, ako će ovo moje svedočenje biti opomena Srbima, nije mi žao što sam sve ponovo preživeo – ističe Grabovac.

On je u Okružnom javnom tužilaštvu u Doboju dao izjavu u vezi sa mučenjem koje je preživeo.

– Pokrenut je postupak protiv Omerovića i ostalih i uskoro bi trebalo da dobijemo poziv za sudsko suočavanje – kaže Grabovac.

Tužilaštvo BiH istražuje ratne zločine počinjene 1992. godine nad Srbima na više lokacija na području Broda.

Autor: Nataša Pušić

Izvor: BLIC

Vezane vijesti:

Grabovac: Zvjerski me mučio, a sad mi nudi 5.000 KM da ga ne …

Hrvatske jedinice u Posavini ubile 3.684 srpska civila i otvorile 54 logora

Srpski logoraši: Zločine u Posavini pravosuđe tretira kao manje bitne