Посљедњи танго у контејнерском насељу

Никола jе радио у сервису „Горења“ и на аеродрому „Слатина“, а онда су га сви оставили… Десанки jе умро муж и избачена jе из куће… Сада имаjу контеjнер и заjедно опстаjу.

Приредио: Неђељко ЗЕЈАK

Наjвећу циjену сукоба на Kосмету плаћаjу стари и изнемогли, од коjих су, ако jе судити по станарима „контеjнерског насеља“ у Грачаници, сви дигли руке, и породица и власт, изузев активиста Црвеног крста.

У овом насељу, коjе зими окиваjу лед и мраз, а љети жега и смрад фекалиjа и отпадних вода, старачке дане одброjава десетак Срба „повратника“, коjима се живот своди на ишчекивање испред Црвеног крста да добиjу помоћ у храни и на „дежурање“ пред вратима љекара.

По jедно или, из нужде, двоjе станара настоjе да преживе у металним контеjнерима површине 12,5 метара квадратних без воде и готово свакодневно (по неколико сати) без струjе.

Старине прогнане из Приштине, Обилића и Kосова Поља у контеjнерима ишчекуjу „судњи дан“, пошто немаjу куда jер су их породице отписале, а власти ставиле на списак бескућника и социjално угрожених лица.

„Ово ниjе живот. Пси у азилу имаjу боље услове. Ми смо терет и себи и онима коjи би требало да се стараjу о старим и изнемоглим“, каже Никола Штошовић, бивши Приштевац, познатиjи по надимку „Никола Тесла“.

Он jе радио у сервису „Горења“ и одржавао технику на аеродрому Слатина, а данас jе са свега 175 евра пензиjе заборављен и од породице и приjатеља.

Никола покушава да оправком старих телевизора заради динар више да набави лиjекове и, бар, литар млиjека.

Ипак, духом не посустаjе и присjећа се дана када jе од Љубљане до Скопља „обављао посао Николе Тесле“ и времена када jе у Приштини био угледан и тражен.

Управо зато тешко му пада што не може отићи у Приштину или родно Подуjево.

„Изгубило се приjатељство. Млади Албанци не знаjу или не желе да чуjу српску реч, а они стариjи, моjи вршњаци, као да су уплашени, као да страхуjу да ће их сопствена деца због приjатељства са Србима извести на стрељање“, каже Никола Срни.

Он правда своjе бише албанске приjатеље и каже да га њихово понашање не чуди, подсjећаjући да jе и њега породица оставила.

Десанки Божовић, расељеноj из Kосова поља, приjе двиjе године преминуо jе супруг и остала jе на улици. Затим jе срела Стошовића и постала његова животна „сапатница“.

Она обjашњава да су jе сестрићи њеног преминулог супруга истjерали из куће и оставили на улици.

„Судбина нас jе споjила. Kонтеjнер jе све што имамо, али ту су и речи разумевања“, прича Десанка Срни.

Бити сам под старе дане, без рамена на коjе ћеш се ослонити, равно jе `омчи око врата`“, кажу Никола и Десанка.

Станари „контеjнерског насеља“ надаjу се да ће, упркос наjавама о гашењу избjегличких кампова, Kомесариjат за расељена лица, УНХЦР и Црвени крст наставити да се, колико-толико, стараjу о њима.

Сада им jе наjважниjе да у што краћем року добиjу бар метар-два дрва jер су метални контеjнери увелико постали ледени.

Извор:

Везане виjести:

ОСУДА НАПАДА НА ПРАВОСЛАВНЕ ВЈЕРНИКЕ У ПЕЋИ

Косово- Мртви Срби „склапаjу“ уговоре

Косово