Последњи народни херој: Командовао је акцијом по којој је снимљен филм, а и данас има снажан политички став

Често седим замишљен и прене ме супруга питањем шта ми се врзма по глави. Кажем јој да сам се сетио неких другова који су изгинули у заједничкој борби, прича за „Блиц” последњи живи народни херој Петар Матић Дуле (98).

Генерал-пуковник у пензији Петар Матић Дуле, иако је већ близу стоте, насмејан је и причљив. И пажљив, проверава да ли смо прописно угошћени.

– Здравље ми је, пошто сам жив, очигледно било добро. Имао сам две-три операције, али ништа опасно. Мало ме само ноге боле од прошле јесени. Иначе сам био ревностан шетач – одговара нам на питање како га здравље служи.

Рођен је у Иригу 1920. године. У рату добија партизанско име Дуле. И остаде Дуле, више га нико ни не зове нити зна као Петра, како су му родитељи наденули име.

– Комуниста сам постао у предратном периоду, ‘40-41. године. Људи данас не разумеју ствари које су тада збивале, превирања у Европи, агресију Немачке, рат у Шпанији… Ми млади смо имали став, били веома заинтересовани за развој догађаја. С друговима сам био доста ангажован око припрема и мера да се заштитимо ако до рата дође, што се убрзо и десило. У предвечерје објаве рата било је доста хапшења, у Иригу је требало да будемо ухапшени нас петорица. Сплетом околности сазнали смо за то и нису ухапсили ниједног од нас – препричава најранија ратна искуства.

Уследило је организовање, формирање борбених група, десетина, наоружање… и даља дешавања која описује као „нормални ратнички ток”. Често, заваљен у фотељу, одлута мислима у дане проведене у борби у Срему. Посебно памти 1942. годину.

– Покрет је у Срему толико био нарастао, да су Немци уз помоћ усташа често покушавали да нас униште, али безуспешно. Ја сам тада био комесар чете – каже стари борац.

Током 1943. године командује бригадом која је у јеку борби пребацила у источну Босну 1.000 добровољаца из Срема и 100 сељачких кола пуних хране, одеће и санитетског материјала. По овом догађају снимљен је и филм „Велики транспорт”. Следеће године у борбама са Немцима на Фрушкој гори рањен је у груди и потом лечен у Италији. Крај рата дочекао је у Москви, где је пребачен на војно школовање. Други светски рат завршио је као потпуковник, а 1953. године, са своје 33 године, добио је чин генерал-мајора. После рата војна служба водила га је у разне делове Југославије, а коначно се усидрио у Београду са супругом и две ћерке. Пензионисан је 1980. године у чину генерал-пуковника.

Стари ратник и данас има свој политички став. Својевремено је, каже, био против политике Слободана Милошевића, због чега су неки предлагали да му се одузме чин. Гласао је и недавно, на београдским изборима.

– Ова владајућа гарнитура мени није прихватљива, а опозиција је неорганизована и искомпромитована. Разлози за промене су велики, без обзира ко шта мисли. Стање у нашем друштву је ненормално, не само у Србији, него и на целом бившем југословенском простору. У истом смо лонцу и нисмо свесни да подржавамо тенденције које би могле да доведу до нових трагедија – размишља о актуелном тренутку Матић.

Он наглашава да је Југославија изграђена из пепела, а тај велики подвиг нико данас не помиње јер би морао да призна да је нешто у ранијим временима било одлично.

– После социјализма овде нема леве опције – сумира идеологије које су уследиле.

Орден народног хероја, којим је одликован 20. децембра 1951. године, 17 одликовања и два ордена за храброст, нажалост, није могао да нам покаже.

– Однели лопови из викендице у Аранђеловцу. Пријавио сам полицији и од тада ништа више о ордењу нисам чуо – каже Петар Матић Дуле.

И сестра народни херој

Петар Матић је имао петоро браће и сестара и сви су били партизани. Анка Матић, једна од сестара, погинула је као бомбаш на крају рата у борбама за ослобођење Београда и постхумно је проглашена народним херојем. Мајка Петра Матића стрељана је у логору Јасеновац, а отац му је до смрти мучен у родном Иригу.

Видео можете погледати овде

Аутор: Милена Родић

Извор: БЛИЦ