U svom prvom sučeljavanju sa tužiocima haškog suda, Slobodan Milošević je posebnu pažnju posvetio zbivanjima na Kosovu i Metohiji, kako pre, tako i tokom same agresije NATO-a na Jugoslaviju, a naročito onome što se tamo događalo kasnije kad je taj deo Srbije stavljen pod kontrolu međunarodnih snaga.
„Iz celog ovog pregleda“ – rekao je on posle nabrajanja onih najdrastičnijih primera počinjenih zločina – „vidi se da se radi o produženom zločinu koji i danas traje i radi se o zločinačkom udruživanju sila koje su izvršile agresiju na Jugoslaviju sa teroristima, ubicama, palikućama i narko-mafijom kosovskih Albanaca, koji danas pored Srba ubijaju i Albance.
Dvostruki aršini
Možda vi nemate te podatke, niti vas to interesuje uostalom, ali taj isti ubica Hašim Tači, čiji je nadimak, koji mu nisu dali Srbi nego njegovi prijatelji – „Zmija“, zato što je trovao svoje neprijatelje – taj isti ubica Hašim Tači i saradnik NATO-a i Klarka ne zna ni koliko je dosada ubio Rugovinih saradnika. A ubio bi i Rugovu za vreme rata da ga nije čuvala naša policija. Naša ga je policija čuvala, i njega i devet članova njegove porodice i na zidu njegove kuće ubila atentatora koji je pokušao sa prigušenim oružjem da preskoči zid da ga ubije, a ja sam mu spasao život, i njemu i njegovoj porodici devetočlanoj, uključujući i jednu bebu za koju su naši policajci kupovali pelene, jer sam ga poslao u Italiju. Pozvao sam Lamberta Dinija telefonom i zamolio ga da pošalje avion usred rata i poslao Rugovu i njegovu porodicu u Italiju da ipak ne uspe Hašim Tači da ubije Rugovu.“
Albanski okidač
Milošević je kazao da je tokom Samita zemalja jugoistočne Evrope na Kritu imao i pojedinačne razgovore sa svim šefovima država i vlada, a među njima i sa albanskim premijerom Fatosom Nanoom: „On je, na žalost ovih naših dušmana, rekao da je Kosovo unutrašnji problem Jugoslavije. To je poslužilo kao okidač. Par meseci posle toga dobio sam unezvereno pismo Kinkela i Vedrina koji su strašno zabrinuti za situaciju na Kosovu. Bio sam veoma iznenađen, nije bilo nikakve situacije na Kosovu…“
„Pripreme“ za agresiju „
Samo od prvog januara 1998. godine do 24. marta 1999, kada je počela NATO invazija – kazao je Milošević – evidentirano je četrdeset ubijenih i nestalih pripadnika Vojske Jugoslavije (na Kosovu i Metohiji, prim. B. S). Opis događaja u kojima su navedena lica stradala, odnosno nestala, nedvosmisleno ukazuje na terorističke aktivnosti kao pripremne aktivnosti agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je kasnije usledila.“
Da bi ilustrovao i dokazao koordinirano izvršenje zločina, Milošević je pokazao fotografiju na kojoj se vidi kako su stegli i ukrstili jedni drugima ruke Vesli Klark, Hašim Tači i Agim Čeku, „ubice i kriminalci“, kako je dodao: „Ona (slika) simbolizuje savezništvo organizacije kojom komanduje Klark sa albanskim teroristima na terenu.
Savezništvo čija je posledica sve ovo što sam vam pročitao… Evo ga Tači, Klark, Agim Čeku, Majkl Džekson, koji je izjavio u leto 1999. da je UČK razoružana, što mu je bila obaveza, a onda ta razoružana UČK je nastavila da puca i ubija…
Na primeru Kosova i Metohije – dodao je Milošević – Klintonova administracija je pokazala da prema terorizmu ima dvostruke aršine, zavisno od svojih interesa. Prvo su bili teroristi, posle nisu više bili teroristi. Teroristi ili borci za slobodu, zavisi od profila žrtve i njihovih interesa. Kad su žrtve Amerikanci ili njihovi štićenici, teroristi su ubice koji zaslujžuju najgore pa i masovne odmazde. I tako, dok se SAD u Avganistanu i drugim delovima sveta vrlo radikalno obračunavaju sa terorizmom, na Kosovu i Metohiji i drugim regionima sveta koriste se terorizmom kao efikasnim sredstvom te strategije dominacije.“
Milošević je istakao da je posle Dejtona, na celom jugoslovenskom prostoru počelo smirivanje, ali je onda usledio novi juriš na destabilizaciju Jugoslavije, i to posle Samita zemalja jugoistočne Evrope na Kritu, koji je, po njegovoj oceni, otvorio put saradnji i nesumnjivo ukazao da će mirnim putem biti rešeni svi problemi na Balkanu, odnosno da se pred balkanskim državama otvara perspektiva uspešne ekonomske, kulturne i svake druge saradnje:
„Međutim, nemačka tajna služba – Kinkel je poznat kao ministar inostranih poslova u celom svetu, ali je manje poznat kao šef nemačke tajne službe, a tu je funkciju obavljao pre toga – nemačka tajna služba je pokupila na brzinu kriminalce iz čitave Evrope, to neće ni on (Kinkel, prim. B. S) poreći, ne bojte se, jer više ljudi to dobro zna, i poslala ih na Kosovo da počnu da ubijaju. Tada su eksplodirale terorističke aktivnosti…
Tako je uz njihovu pomoć već februara 1999. godine pobedila Tačijeva frakcija. A što se Amerike tiče „već dovoljno rano“, kaže Elzecer (Nemac, Jergen Elzecer, pisac knjige „Ratni zločini, smrtonosne laži nemačke vlade i njene žrtve u kosovskom konfliktu“, prim. B. S), citiram: „Već dovoljno rano postojao je jedan albanski lobi u američkoj spoljnoj politici okupljen oko senatora Dola koji je još tada kolaborirao sa OVK dok je istovremeno američka vlada govorila o jednoj terorističkoj organizaciji.
Tako je bilo svojevremeno i u Nemačkoj, u vreme dok je savezni kancelar bio Vili Brant – BND, nemačka tajna služba je davala podršku njenom jugoslovenskom partneru u progonu ustaških terorista dok je istovremeno“, kako on kaže „bavarsko krilo BND-a pod patronatom Franca Jozefa Štrausa sve te ustaše protežiralo konspirirajući, još u to vreme, protiv SFRJ…
Tokom čitave prethodne decenije – ilustrovao je Milošević preciznim podacima eksploziju terorizma na Kosovu i Metohiji – napadi su bili vrlo retki, možda jednom u mesec dana, a od početka 1998. pa do pred agresiju NATO, samo je na građane izvršeno 1.068 napada. Reklo bi se, otprilike, sto puta više, sto puta više nego u svakoj prethodnoj godini, i jasno se vidi presečena prekretnica koja je nastupila.
Predmet napada bili su svi, uključujući i kosovske Albance, pogotovo one koji su bili zaposleni u državnim službama, šumari, poštari, policajci, službenici u raznim javnim službama. U tom periodu pripadnici terorističke organizacije OVK ubili su na brutalan način 387 građana.
Od toga 75 građana, ne sedamdeset pet odsto, nego 75 građana pripadnika srpske i crnogorske nacionalnosti, a sto devedeset šest pripadnika albanske nacionalnosti – dakle, dva i po puta više Albanaca su albanski teroristi pobili, nego što su pobili Srba, da bi ih disciplinovali, naterali na pokornost, da bi ih naterali da slede njihovu politiku i da se ponašaju onako kako oni to budu tražili. Ubijeno je i 15 pripadnika drugih manjina, uglavnom Roma, a u sto jednom slučaju nije se mogao utvrditi ni identitet ubijenih lica.
Paralelni napadi
U istom tom periodu, na Kosovu je oteto i nestalo oko dvesta građana, od toga polovina Srba i Crnogoraca a druga polovina Albanaca, odnosno sedamdeset sedam Albanaca i dvanaest ostalih nacionalnosti. Pored tih pojedinačnih ubistava, bilo je i raznih diverzija, podmetanja bombi, kao što je to bilo u Podujevu i Kosovskoj Mitrovici, gde su podmetali eksplozivne naprave na pijace, pijačni dan, ubijeno šest, a povređeno šezdeset ljudi, uglavnom opet Albanaca, i tako dalje. Paralelno, izvršen je ogroman broj terorističkih napada na objekte i pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova – 1.642 napada. Među ovim napadima, najviše je bilo pokušaja ubistava pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova, i to 1.163 pokušaja ubistva, a ubijen je 241 pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova…“
Izvor: VESTI
Vezane vijesti:
Poslednje svedočenje (1): Dajte milijardu i vaš je
Poslednje svedočenje (2): Nisu mu dozvolili da kaže
Poslednje svedočenje (3): Tri laži ne daju istinu
Poslednje svedočenje (4): Počelo je jednom laži