Последња кафанска прозивка

Један сат после поноћи 6. априла 1941. године, зазвонио је телефон у једној београдској кафани. Глас са друге стране тражио је капетана Милоша Жуњића, командира 102. ловачке ескадриле. Пилоти Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренули су у одбрану Београда у зору, из кафане „Зора”.

На углу Македонске и Дечанске улице, у строжем од најстрожег центра Београда, свој дом је нашла кафана „Зора”. Геометријски прецизно центрирана између два друга дома – Дома Војске и Дома омладине, ова кафана споља не одише никаквом изузетношћу, скоро, па сурово неприметно чучи на једној од најгушћих београдских деоница. Заклоњен великим Тргом републике и ушушкан подно чувеног Стакленца, времешни угоститељски објекат већ 75 година успешно крије херојску тајну челичних крила југословенске армије.

На самом улазу у кафану, чеоним путем госта, налази се урамљена црно-бела фотографија. Усликана 1941. године у Мостару, овековечила је стајанку 102. ескадриле 51. ваздухопловне групе 6. ловачког пука авијације Краљевине Југославије. Десет пилота и техничар немирно позирају испред својих ловаца, немачких Месершмита БФ 109Е. Фотографисање их не занима, изгледају одсутно и узнемирено. У својим главама, они су на небу..

ЧЕЛИЧНА КРИЛА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ

5. априла 1941. године, 102. ескадрила је са својих 10 авиона прелетела са аеродрома у Мостару на земунски аеродром. Ваљало је обавити редован ремонт мотора авиона, обавезан на сваких сто часова лета, а једино је аеродром у Земуну био опремљен за ваљану поправку немачких мотора Дајмлер Бенц 601. Након слетања, ескадрила је придружена 51. ваздухопловној групи, тиме се прикључивши 161. и 162. ловачком пуку. Немир се осећао већ у ваздуху. Распршивши се пред њиховим очима попут печурке атомске бомбе, неговано непријатељство доживело је свој врхунац. Планирани ремонт мотора који су одвећ прешли границу од 100 часова лета никад није одрађен. Патрола пријављује – небо је и даље мирно.

Са десне стране шанка од трешњиног дрвета, ето их. Црно-бели портрети некад славних пилота. Потпоручник Бошковић, капетан Милосављевић, поручник Скенџић, потпоручник Пајић и потпоручник Крстић погледом испрате сваког новог госта. Петорица момака у кожним шињелима, са пилотским капама и наочарима какве се данас користе при роњењу, патролирају кроз стаклени излог. Некад су они седели овде. Истина, уместо данашњих кожних фотеља седели су на обичним дрвеним столицама и сасвим сигурно нису пили пиво од боровнице, али њихово присуство и данас је непорециво. На зиду наспрам портрета, скоро сасвим сигурно намерно постављено је широко огледало – пилоти су свуда!

Тог 5. априла, њима је речено да имају тек толико времена да се поздраве са најближима, а затим окупе на једном месту. Команда је морала знати тачну адресу на којој се налазе, морали су се држати заједно и бити близу телефона. Нису наслућивали да ће их звати на извршење задатка – рачунали су на то. Већини пилота био је то последњи пут да виде своје родитеље, браћу, сестре, жене и децу. Последњи пут на последњој прозивци, пилоти 102. ескадриле окупили су се у кафани „Зора”.

ПУКНИ, ЗОРО!

Са пићем се није претеривало. Знали су да их сваког тренутка могу позвати на дужности. Тада велика звезда, сада легендарна Дивна Костић, својом песмом је увесељавала окупљене војнике. Пристала је са им пева целу ноћ, и то на вересију! Није крила своје симпатије према једном од пилота. Кренувши од лаганих песама попут „Кад би ове руже мале”, атмосфера је након поноћи испунила целу простор. Уз пуцање у ваздух, кроз кафану се проламало – „Ој, Хитлеру, милу ли ти нану, оставићеш кости на Балкану!”. Она, али и особље кафане, чинили су све да ваздухопловцима обезбеде нешто мира и разбибриге пред велику битку. Битку која их је чекала одмах иза ћошка.

ЗА МНОМ! ПАЛИ И ПОЛЕЋИ ПО ПАТРОЛАМА!

У зору, један сат након поноћи, тог битком славног 6. априла, зазвонио је телефон у „Зори”. Оштри глас са друге стране тражио је командира 102. ескадриле команданта И класе Милоша Жуњића. Након последње прозивке и провере, пилоти су се право из кафане упутили на аеродром у Земуну, где су их чекали већ загрејани Месершмити. Ескадрила предвођена командиром Жуњићем винула се у ваздушну борбу са својих 7 од 10 ловаца (мотор авиона потпоручника Ковача био је у квару, а капетан Николић и потпоручник Бошковић су патролирали). У ваздушној борби, пилоти југословенске авијације успели су да оборе чак 47 немачких авиона.

КОМАНДИР „КАЗАНОВА”

До самог излога стоје две фотографије истог човека. На једној је у пилотској, а на другој у свечаној униформи. Шеретски се смеје на обе и поздравља сваког ко крочи у његово последње уточишће, тај капетан Жуњић. Предводник херојске ескадриле, најгласније име свога пука, остао је упамћен и под надимком „Казанова”. Привлачан женама, омиљен међу саборцима, Жуњић није дочекао вече после кафане. Успешно оборивши „необориви ” немачки Хајнкел 111, и сам је претпрео велико оштећење свог ловца. У секундима прибраности, капетан је успео да се катапултира и напусти летелицу прожету димом и ватром. Пилоти Луфтвафеа, ратног ваздухопловства немачког Вермахта, не поштујући неписано правило ратовања о неповредивости пилота који се падобраном спушта на земљу, упуцали су га из митраљеза док је беспомоћно хитао према тлу. Херој Жуњић, оличење пилотске храбрости, погинуо је на небу. Није дочекао да чује о успесима своје ескадриле.

Ове године, баш 5. априла, у кафану је ушетала старија госпођа. Несигурна да ли је на правом месту, упитала је конобара да ли је чуо за капетана Жуњића. „Ја сам Жуњићка”, рекла је, „његова унука”. Одвели су је пред његове портрете. „Ово је Ваш деда, херој наше армије и глава ове кафане”, рече јој млади конобар, од скора ту, још не сасвим свестан значаја објекта који му омогућава редовна месечна примања. А онда је заплакала, ту, пред својим претком. Умро је са свега 33 године.

НЕБЕСКА ПАТРОЛА

Капетан Михајло Николић и потпоручник Миодраг Бошковић први су полетели са земунског аеродрома, кренувши у патролу по југословенској граници. Авион капетана Николића је оборен је тог априлског јутра, али он је успео да се спасе. Он се сећа тога – „Нигде нисам видео Бошковића (више га никада нисам видео). Почео сам да тражим место где бих могао да слетим и приметио сам једну чистину са неколико стогова сена између села Сакуле и Баранда. Слетео сам на стомак. Отворио сам кабину и приметио да ми је летачки комбинезон крвав. Био сам рањен у леву ногу.”. Авион капетана Бошковића пронађен је тек 1955. године у Дунаву код села Ковиљ. Остаци његовог Месершмита чувају се у Музеју ваздухопловства на Сурчину.

КАФАНА ХЕРОЈА И КОЦКАРНИЦА БЛУДНИКА

Записи о отварању кафане „Зора” нису сачувани, као ни подаци о њеним оснивачима. Претпоставља се да је старија од 80 година, можда чак и читав један век. Преживела је „Зора” и Други светски рат и НАТО агресију, али није – капитализам. Катанац је стављен на њега врата на почетку новог миленијума, 2002. године. Место састанка бранитеља југословенског ваздушног простора убрзо је претворена у ништа бесмисленије, до у коцкарницу. Ту где су некад војници одлучили да ставе своје животе на коцку зарад домовине, сад је новац стављан на коцку ради пуког ужитка и зависности.

Ипак, зора је „Зори” опет сванула. Угоститељска фирма „Мадера” свечано је поново отворила објекат почетком последњег месеца 2010. године. Уместо репродукција дела Паје Јовановића, леви зид угоститељстог објекта сада красе фотографије старог Београда. Ипак, највећа промена задесила је простор иза шанка. Сада ту, коначно и заслужено, поносно стоје пилоти 102. ескадриле 6. ловачког пука. Једина њихова сачувана фотографија увећана је и урамљена, стављена у непромашиви простор у самом центру. Свако ко уђе, мора да застане и запита се – ко су ови момци?

Истина, ни нови власници нису знали какву причу крије „Зора” кад су решили да је реновирају. На време сазнавши, портретима и фотографијама одлучили су да одају почаст онима којима смо и дан-данас дужни за мирно београдско небо.

Сваке године, у ноћи између 5. и 6. априла, кафана „Зора” ради целу ноћ. Породице хероја, многобројни војници, цивилни и војни пилоти окупе се у част и славу херојским плавцима. Тачно 60 минута након што сат откуца поноћ, звоњава телефона проломи се од доњег ресторана до улазних врата на горњем нивоу. Тако се чува сећање на судбински позив који је капетан Милош Жуњић примио те кобне априлске ноћи.

Везане вијести:

Почетак пакла за Србе – прво су 6. априла 1941.г., сравнили са земљом Београд

Дан када су нацисти разорили Бeoград

Годишњица бомбардовања Београда

Непознато о бомбардовању Народне библиотеке Србије: Дан …

Витезови београдског неба: Шести ловачки пук!

Пилот Ђорђе – Ђоко Путица: Херцеговац који је бомбардовао …