Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Iako istoričari kažu da je poslednji sukob u Drugom svetskom ratu završen 20. maja 1945 na holandskom ostrvu Teksel, postoje brojni svedoci i svedočanstva koja ukazuju da je rat zapravo završen osam dana kasnije kada su partizani slomili otpor ustaških jedinica u mestu Odžak
Bitka na holandskom ostrvu Teksel u Severnom moru, okončana 20. maja 1945, smatra se poslednjom u Evropi. Da li je zaista bila poslednja? Malo je poznata činjenica da je poslednja bitka u Evropi bila bitka za Odžake, sada u BiH, a tada na teritoriji zločinačke NDH i da je vođena od 16. aprila do 28. maja 1945. Trebalo je okončati borbe do 25. maja na Titov rođendan, ali su do tada ujutru jedinice 20. romanijske i 19. birčanske brigade u sastavu 27. srpske udarne divizije uspele da zauzmu samo mesto Odžak, dok je cela operacija završena tri dana kasnije. Operacijom je rukovodio komandant 27. srpske udarne divizije potpukovnik Miloš Zekić, a komandanti brigada su bili: 20. romanijske major Radomir Šćepanović, 16. muslimanske major Spasoje Mićić, 19. birčanske major Miloš Trišić i 14. srednjobosanske major Stevan Knežević. Podaci o jačini jedinica u ljudstvu i naoružanju variraju, ali strani izvori kažu da su ustaške snage imale oko 4.200, a partizanske oko 9.000 boraca. Suprotno ovome, ustaški sveštenici, nadaleko poznati Krunoslav Draganović („pacovski kanali”) i Grga Vilić spominju neverovatne brojke da je sa ustaške strane bilo samo oko 1.700 „domoljuba”, a partizanskih „komunističkih zločinaca” preko 20.000 te da je odnos snaga bio 11:1. Nažalost, isto se tvrdi i u savremenim hrvatskim „izvorima” uz tvrdnju da su „u Posavini i Odžacima 1945. udareni temelji moderne i samostalne Hrvatske”! O žestini ove bitke govori činjenica da su već na samom početku poginula čak dva od četiri komandanata brigada: Spasoje Mićić i Milan Trišić, koje su zamenili Omer Dedić i Ratko Jovičić.
Dugo su činjenice o ovoj bici bile potpuno nepoznate široj javnosti, dok je u vojnim i partijskim krugovima prećutkivana. Prvi put se bitka za Odžake javno pominje u nedeljniku NIN od 1. juna 1975. u članku Ante Cigeljevića pod nazivom „Opkoljeni osinjak”. Veliki deo ustaških snaga je uspeo da se probije ka Austriji. U poslednjem trenutku su borci 25. srpske divizije i 16. muslimanske brigade sprečili njihovo dalje povlačenje, pa su se ustaše vratile u Podvučjak i Odžake. Zapovednik im je bio logornik Petar Rajkovačić. Odlično je organizovao odbranu s obzirom na to da je i sam bio iz tog kraja. Izdao je naređenje da se „svi bore do poslednjeg čoveka i da nema ratnih zarobljenika”! Imao je na raspolaganju preko 4.200 boraca, topove, minobacače i teške mitraljeze. U današnjoj Hrvatskoj Odžaci se nazivaju „posavskim Blajburgom”!
Pošto Odžaci nisu zauzeti ni posle 10 dana borbe, Generalštab JA odlučuje da povuče 25. srpsku diviziju i da od 28. aprila celu operaciju sprovede 27. srpska udarna divizija. Posle prvobitnih uspeha, 20. romanijska i 19. birčanska brigada su morale da se povuku na početne položaje, pa je Generalštab JA izdao upozorenje Milošu Zekiću, Radomiru Šćepanoviću i Ratku Jovičiću da se „po svaku cenu i u najkraćem roku moraju zauzeti Odžaci i taj deo Posavine”. Po pristizanju i raspoređivanju sve četiri brigade, Generalštab JA izdaje „poslednje upozorenje komandantu 3. korpusa Peru Kosoriću da će on lično kao i ostali komandanti snositi svu odgovornost ako Posavina i Odžaci ne budu oslobođeni do 25. 5. 1945.” Brigade su odmah krenule u juriš, ali su se ponovo morale povući. Broj poginulih na obe strane se brojao već u stotinama.
Zarobljene Ustaše u Odžaku 27. maja 1945. (Foto www.znaci.net)
U operaciju se 22. maja uključuje prvi put i ratno vazduhoplovstvo s eskadrilom od sedam sovjetskih aviona a stižu i oklopno-mehanizovane snage. Psihološki efekat novih snaga je razorno delovao na ustaše. Počeli su da se predaju u velikom broju. Jedan deo je krenuo u proboj i uz ogromne žrtve na obe strane u tome i uspeo. Ipak, i dalje je veliki broj ostao da brani Posavinu. U kasnim večernjim satima 24. maja komandanti 20. romanijske i 19. birčanske brigade Radomir Šćepanović i Ratko Jovičić su svojim borcima naredili poslednji juriš na neprijatelja i konačno zauzeli Odžake 25. maja u ranim jutarnjim satima.
Bilans pobede je bio strašan. Preko 1.200 poginulih partizanskih boraca, od toga dva komandanta brigada, jedan politički komesar i preko 30 oficira! Kod ustaša je bilo preko 1.500 poginulih i oko 1.000 ranjenih i zarobljenih. Među onima koji su uspeli da se probiju je bio i Petar Rajkovačić s porodicom.
Epilog i posledice bitke za Odžake su i danas kontroverzne i obavijene velom tajne. Nesporno je da su partizanske jedinice odnele pobedu, ali ostaju pitanja zašto je ova operacija toliko dugo trajala, zašto Generalštab JA nije ranije uključio avijaciju i tenkovske jedinice i da li je bilo neophodno da pogine toliko mladih boraca kada je rat već bio završen? Sigurno je da su ustaške snage pogrešno procenjene i potcenjene. U toj fazi je bilo moguće angažovati mnogo jače snage i sačuvati mlade živote prekaljenih boraca, uglavnom srpske mladeži, baš kao i na Sremskom frontu. Možda se zato o tome ćutalo sve do 1975. A od tada sve do danas.
Da li su Odžaci zaista oslobođeni? Izgleda da nisu! Jer svi posleratni ustaški i hrvatski izvori od 1990. govore o „padu Odžaka”, a ne oslobođenju i o 3.375 hrvatskih udovica čije su muževe i sinove partizanski zločinci izmasakrirali. Kao i starce, žene i decu u kolevci. Tu saznajemo „da su partizani bez ikakvog razloga pobili preko 3.000 građana koji su mirno živeli i obrađivali zemlju?” Malo je čudno da su po svojim kućama imali topove, minobacače i teške mitraljeze koji su mogli da obore i avion! Kažu i da „vitez” Petar Rajkovačić i njegovi domobrani i križari nisu bili saveznici Trećeg rajha i da je njima nacizam bio stran, da su imali psihološki otpor prema zločinima nacista, da Srbe koji su bili lojalni vlasti niko nije dirao, da je Pavelić bio prinuđen da se prikloni Nemcima i da je to bila politička igra da Hrvatska konačno postane nezavisna!”
Prisustvujemo najstrašnijem falsifikovanju istorije. U Istanbulu je juna 2014. održana konferencija antropologa jugoistočne Evrope pod nazivom „Kulture u krizama”, ponašanje porodica, naroda i verskih zajednica u ratu i miru uz pojavu „posebnih oblika patnje”! I sve bi to bilo u redu da se nije radilo isključivo o BiH, kao i da na njoj posebnu pažnju nije izazvao predsednik udruge „Fra Grga Vilić” koji je govorio o bici za Odžake 1945. u dobro poznatom proustaškom vokabularu. Učesnici su zatim posetili Odžake i razgovarali s preživelim svedocima o partizanskim zločinima i teroru! Pored učesnika iz BiH, Hrvatske i Slovenije, nije pozvan niko iz Srbije, a svi su pozvani da se 2015. ponovo sretnu na mestu partizanskih zločina – u Odžacima! Tako će danas, 25. maja 2015, na nekadašnji Dan mladosti i Dan oslobođenja Odžaka biti međunarodno obeležavanje 70-godišnjice bitke za Odžak s naučnim programom.
Jasenovac je prošao u tišini. Blajburg u neoustaškoj buci. Šta nas čeka u ponedeljak 25. maja 2015. u Odžacima? Možda će partizanski komandanti i borci posle iznošenja naučnih dokaza biti označeni kao okupatori i ratni zločinci? I šta ono reče Jovan Dučić o „najhrabrijem narodu na svetu”?
Prof. dr Dušan Šćepanović
Dečji hirurg i dečji urolog
Izvor: POLITIKA
Vezane vijesti:
oskrnavljen dio spomen-kosturnice iz drugog svjetskog rata
Dan pobjede nad zlom – Jadovno 1941.
U BLAJBURGU NE ŽALE ZA ŽRTVAMA, NEGO ZA NDH – Jadovno …
Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 08. oktobra 2015. godine.
