ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина.

Христос се роди, породицо моја,
и роди и васкрсе и злочинце надмаши,
и мене прихвати без иједне молитве,
јер не знам читати, али сам Реч познала.

Христос се роди, дивни моји гости,
осванули пред софром коју сваке године украсим,
о Његовом и свом рођендану,
јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам.

И немам других гостију
сем Његове милости и вашег сећања,
да се заиграм и да ми се честита на смрти.

Да сам имала један, било би их мноштво до данас,
и многи моји синови данас би беле кошуље обукли,
а, кћери дукате по њедрима расуле,
да радују ону која никада мајка није била.

И сви потомци у радости упрти,
и унуци и праунуци у расејаним мислима
и данас би ме љубили.

Овако, ја славим заједно са Њим и са вама,
и сваке се године провучем кроз сабране душе
и приносим чашу слатког вина,
изливеног из вечног Путира који Прота и сада држи.

Пред њим и пред вама држим ја и чашу млека
коју нисам ономад испила,
али је испијам непресушну до данас у крилу своје мајке,
из којег су ме однели неки нељуди,
без језика човечјег и животу предали.

А, и колевку носим уз путине,
да дочекам ваше дарове и да их поделим,
са вечним стражарима око овог Храма
у којем смо се упознали.

Христос се роди, оче и мајко,
и теби незнана сестро нека се рађа,
да не умре никад и теби брате…

Теби нека изникне семе,
које неће држати своју крв у рукама
и које ће памтити свако чедо од рода нашега.

И данас, као и свих ових година,
мајка ми црвену машницу везује и плетеницу украшава
за рођендан који никада нећу дочекати,
али хоћу вас и јесам Њега,
у свом бунарском вертепу где сам живот пронашла,
јер ви сте моји мудраци са Истока
и моја нова колевка у којој сам жива и сигурна,
у којој се радујем заједно са онима које нисам родила
и са вама,
уз мирну молитву и за оне који су ме убили.

Христос се роди, породицо моја!

Извор: ЕПАРХИЈА БАЧКА