PORUKE MILORADA EKMEČIĆA (1928-2015): SRBIJI SE PONOVO MOŽE DESITI 27. MART

Milorad Ekmečić

U jednom od poslednjih intervjua, datog Večernjim novostima, preminuli istoričar pre godinu dana govorio je o krizi u Srbiji , „u kakvoj verovatno nikada nije bila u svojoj istoriji“

Srbija se nalazi u delikatnoj situaciji, jer je srpski narod svestan činjenice da je Rusija bila jedina zemlja koja ga je podržavala i u kojoj je uvek gledao jednog oslobodioca – kaže povodom novih pritisaka Zapada na zvanični Beograd da promeni svoj stav prema događajima u Ukrajini akademik Milorad Ekmečić, nesporni autoritet za istoriju Srba Novog veka.

S druge strane, ističe, Velika Britanija je, u svim srpskim oslobodilačkim pokretima, od Karađorđevog vremena naovamo, bila na strani Turske. I smrt Karađorđa se veže za britansku politiku. Politika Austrije i Britanije je bitan elemenat za njegovu likvidaciju, a ne, kao što se kaže, njegovog kuma Miloša Obrenovića.

— Sada se od nas zahteva da se ponašamo kao politička elita u Crnoj Gori i okrenemo leđa Rusiji. Vlada taj zahtev kategorično mora da odbaci. Ne sme se Amerika toliko ostrviti na Srbe da im pobriše svaki trag povezanosti sa Rusijom.

Čak i Austrija, pa i čitava Evropa?
— Nažalost, Evropa koja je stvorila modernu civilizaciju, pred našim očima gubi taj značaj i pretvara se u jednu koloniju, gde se sve bitne odluke donose u Vašingtonu. Ako bi opet došlo do nekog velikog sukoba u Evropi, budite sigurni, u tom sukobu bi generali bili Amerikanci, a vojnici Evropljani.

Mora se znati da Srbija nije slučajno vezana za najveću slovensku zemlju?
— Nije reč samo o slovenskim osećanjima ni o pravoslavlju, u pitanju je strateška veza. Rusija je preko Srbije, kako sam napisao u jednom tekstu za rusku Dumu, potvrđivala svoj status velike sile na Balkanu i gubila taj status. To samo Gorbačov i Jeljcin nisu shvatili. Nije slučajno Petar Veliki, gledajući prema Mediteranu, slao svoje ljude Srbima i primao srpske izaslanike u Rusiji. Svako veče gledam ruski dnevnik na ruskom jeziku i vreme koje pokazuje veliki časovnik na Spaskoj kuli u Kremlju, koji je napravio jedan srpski kaluđer. Te su veze, dakle, davnašnje i duboke.

Srbija nije samo u delikatnom položaju u odnosu na EU i Rusiju?
— Srbija je u jednoj opštoj krizi, u kakvoj verovatno nikada nije bila u svojoj istoriji, s užasnim posledicama koje je privatizacija u privredi ostavila na čitavo društvo. To je pre svega kriza spoljne zaduženosti. Komunizam je u Srbiji bio stvorio poluindustrijsko društvo, koje su nesposobni političari iz ideoloških razloga uništili. Mislili su da rušeći komunizam sve treba preko noći pretvoriti u privatno vlasništvo. I to, po formuli Reganovog liberalnog kapitalizma, koji je uništio sve tekovine koje je kapitalizam do tada stvorio.

Putinove slike na vojnoj paradi u Beogradu

Da li je istorija učiteljica života, kao što se od antičkih vremena misli?
— Davno sam napisao da je istorija učiteljica života, ali da uvek uči sa zakašnjenjem, kada ta poduka nikom ne treba. U onom što se dešava pred našim očima danas upravo vidimo da se od istorije vrlo malo naučilo. Prvi primer je široka rasprava o uzrocima Prvog svetskog rata 1914. Sve je ostalo onako kao što je bilo krajem juna 1914, kada je pukla vest da je Franc Ferdinand ubijen u Sarajevu. Učesnici u tim raspravama velikom većinom nisu istoričari – kada se uračunaju i oni koji o tome imaju diplomu. Jedan od prvih koji se javio sa knjigom u kojoj optužuje Srbe je istoričar sa univerziteta u Kembridžu. Zloupotrebio je slavno ime univerziteta na kome predaje, jer iza knjige stoji jedan neznalica. Ne radi se o zlomislećem piscu, nego ignorantu.

Mislite na Mesečare Kristofera Klarka?
— U pričama u toj knjizi se pominje da je Srbe optužio za Načertanije Ilije Garašanina 1844, i za Srebrenicu. Jadnik, ne zna da na univerzitetu u Oksfordu (rukopisno odeljenje Baliol Koledža) postoji odgovor da Načertanije o Velikoj Srbiji nije napisao Garašanin niti je ono bilo tajni plan. Prva verzija je objavljena na engleskom i francuskom jeziku u časopisu Forin ofisa Portfolio avgusta 1843. Iza toga je stajao pisac i diplomata Dejvid Urkvart. Celi svet je tada polazio od učenja da je nacija zajednica jezika i da se srpski jezik prostire od Kopra kod Trsta do današnje granice Albanije kod Bara. Forin ofis je od toga mislio da napravi jednu državu pod tutorstvom Austrije, protiv Rusije i njenih planova na Balkanu.

Danas od jedne države imamo šest?
— Umesto jezika, vlada princip – barem na tlu bivše Jugoslavije – da je nacija zajednica istog verovanja i posebno crkve. Najbolja defincija hrvatskog jezika bila bi da je to „genetski modifikovani srpski jezik”. Umesto „korisno, hasnovito”, izmislili su „učinkovito”. Crnogorski jezik nije sramota jednog naroda, srpske nacije i nepismene inteligencije, nego sramota civilizacije. Novine pišu da u Raškoj oblasti neki traže da im se sve sa srpskog prevede na bošnjački. Biti budala na Balkanu je danas vrlina i ispoljavanje prava čoveka.

Dobrica Ćosić je jednom upitao da li je današnja Katolička crkva još uvek crkva?
— Od sporazuma pape Vojtile i predsednika SAD Regana 1984. godine stvorena je nova Sveta alijansa. Rimokatolička crkva je priznala masonske organizacije, postala je instrumentum imperii za osvajanje sveta. Nije u pitanju da li put iz Rima za Beograd vodi preko Jasenovca, nego da se mogući crkveni raskol kod Srba ne pretvori u tiho razbojište nad kojim ćemo plakati. Možda su kod mene posredi neki strahovi koje pod stare dane obnavljam o onome što se desilo 1941. Dečak od trinaest godina iz prvog susedstva hvalio se mom bratu od devet godina da „smo ti tatu ubili” i smejao mu se. Ljudi su zveri ako ih crkva ne vodi pravim putem.

Ponovo je u žiži rasprava o kanonizaciji Stepinca. Šta je u ovom slučaju istorijska istina?
— Kada se poteže pitanje stava SPC prema nameri Vatikana da Stepinca proglasi svecem, treba početi od istorijske istine da nije u pitanju sam Stepinac, nego stav Katoličke crkve i pape Pija 12. o sudbini Srba nakon formiranja hrvatske nezavisne države. Stepinac je još 1936. godine stvorio Čistu katoličku akciju u Hrvatskoj. Tom prilikom je u instrukcijama izložio neophodnost da hrvatski narod napusti projekte Vlatka Mačeka i njegove stranke o rešenju hrvatskog pitanja stvaranjem autonomne Hrvatske u jugoslovenskoj federaciji. Umesto toga, treba za vođstvo uzeti „revolucionarni pokret” oko ustaša Ante Pavelića u Italiji, pa na „revolucionaran način” stvoriti nezavisnu državu, Božju državu (Civitas Dei), do reke Drine. U toj državi je od samog početka predviđana likvidacija pravoslavnog stanovništva. Na savetovanju vojnih starešina sa predstavnicima hrvatske vlade na Sušaku 31. oktobra 1941. zaključeno je „da hrvatska vlada ima potpunu podršku Svete stolice (totalo appogio) da u Hrvatskoj prevede najveći mogući broj pravoslavnih i Jevreja u katoličku veru”. U Hrvatskoj Katolička crkva je do danas imala više značaja za političko vođstvo Hrvata nego sve njihove političke stranke zajedno.

Alojzije Stepinac i Ante Pavelić

Ima li to uticaja i na pregovore o priznanju Stepinca za sveca?
— Bez sumnje ima, ali ja se ne usuđujem da o tome nekom držim bukvicu. Nije u pitanju jedan novi svetac u Katoličkoj crkvi. Tu milost rimski papa proglašava kao što je maršal Tito proglašavao svoje narodne heroje. Svi Hrvati koje je papa iz „crkve u Hrvata” proglašavao svetim su tu počast dobivali iz političkih razloga, a ne zbog uloge u širenju pravog verovanja. Jedan iz Slavonije (Tavelić) je proglašen svecem, jer je u 17. veku, nakon poraza Turaka pod Bečom 1683, pokrštavao muslimane i pravoslavne, i Slavoniju pretvarao u katoličku pokrajinu. I u slučaju Stepinca ne nagrađuju svetog vernika, nagrađuju političara, koji od 1936. stvara temelj ustaškoj državi, preko projekta u svojoj Čistoj katoličkoj akciji. Njoj podižu spomenik, a ne kardinalu koji se, navodno, bezazlen kao ovčica patio u komunističkom zatvoru. Sem onoga što sam ja citirao u knjizi iz ustaške literature, o njoj niko ni slova da prozbori. Tu je odgovor na vaše pitanje da li je istorija učiteljica života. Eto, nije.

Sva je prilika, kasni sa podukom i u Ukrajini?
— Morali bismo dublje posmatrati šta se zbiva u Ukrajini, jer se ta pošast sutra može desiti i nama. Ne odmahujte rukom. Po Ukrajini katolici otvaraju svoje škole, u Kijevu i katolički univerzitet. Današnja rimska crkva širi po svetu svoj školski sistem. Ne bih se iznenadio da se, posle nedavnog susreta predstavnika Rimske kurije i Svetog sinoda SPC u novinama pojavi naslov da je srpska vlada proglasila Vatikan za strateškog partnera. Jednom će tražiti neko mestance za katolički univerzitet u Srbiji. Bumo videli! Kijev je bio središte pravoslavne teologije i svih nauka uopšte. Tamo se školovao i naš Jovan Rajić. Danas ga pretvaraju u katolički grad.

Putin je svoju istorijsku ulogu počeo kao velika ličnost u istoriji Rusije, kakvi su bili Petar Veliki, Staljin, ali njegovo državničko delo još nije završeno.

Zapadni mediji ga nazivaju diktatorom, upoređuju s Hitlerom?
— Putin je izabran na slobodnim izborima i ne može se govoriti o diktatoru. Po tome bi se moglo govoriti i o američkoj dvopartijskoj diktaturi. Svojevremeno su američki novinari pisali o Staljinu da ima harem trinaestogodišnjih devojčica, Sovjetski Savez je Staljin, to je diktatura, to je tiranija. Iza toga se ne vidi jedan narod dobrote, kakav je ruski narod. On je narod Dostojevskog, a ne Tolstoja. Ja bih poručio Amerikancima, ali me naravno niko neće čuti, neka se priboje da u Rusiji posle Putina ne dođe neki Brko. Recimo jedan Žirinovski, koji je još pre dvadeset godina rekao: „Aljaska je naša zemlja”.

Istoriju Srba novog veka (1492-1992) završavate rečima: „Budućnost gledamo kroz tamu”.
— Situacija u kojoj se danas nalazimo daje toj rečenici više značaja nego što ga je ona imala kada sam to napisao. Sve što se dešava sa Srbijom dešava se u jednom opštem razvoju kome je osnova stvaranje novog sistema velikih sila. Amerika je ostala poslednja supersila, ali ona je upravo zbog toga došla u krizu i ponaša se onako kako se ponašala Austrougarska pred 1914. Amerika je danas u sličnom stanju, i rađa nepoverenje sveta da je velika sila, i da može racionalno da organizuje budućnost čovečanstva. Teško je naći čoveka koji nije nagrižen jednim osećanjem protiv Amerike.

Šta je danas Srbija za Ameriku?
— Jedan faktor sporednog značaja u svim pitanjima sem strateškog. Balkan, i Srbija na Balkanu kao vodeća zemlja, zemlja koja je imala najviše oslobodilačkih pokreta, zemlja čiji je oslobodilački pokret ušao u istoriju Istočnog pitanja, kao jedan od bitnih faktora razaranja Osmanske imperije, igra izuzetno važnu ulogu za budućnost. Amerika uverava svoje javno mnjenje da Srbija ima samo jedno svojstvo na Balkanu, a to je da otvara ili zatvara Rusiji kapije. Zbog toga ne smemo imati iluzija da Amerika ne može ponovo da razbuca Srbiju iznutra, da nam se u jednom trenutku ponovo može desiti 27. mart.

Američki kongres

U Sinodu SPC, u Akademiji nauka, u svim ustanovama i svim slojevima društva Amerika ima nekog na koga bi se mogla osloniti ako bi htela da sruši i ovu Srbiju. Teško nama ako to zaboravimo.

Kažete da je pravoslavlje obezglavljeno?
— Srpska, Ruska i Grčka pravoslavna crkva, pod vođstvom atinskog arhiepiskopa, a ne vaseljenskog patrijarha, jer on je američki čovek, a to se jednom mora učiniti, treba da daju inicijativu da se na Svetoj Gori izgradi jedan pravoslavni centar. Taj pravi mali gradić, po mogućnosti na morskoj obali, imao bi univerzitet na kome bi se govorilo grčkim, institute, biblioteku, veliki hram. Rusija bi morala da materijalno pomogne pri njegovoj gradnji.

Zašto baš Sveta Gora? Prvi put iznosite takvu ideju?
— Nigde je dosad nisam pomenuo. Samo ime Sveta Gora nešto znači, to rimokatolici nemaju.

Razgovarao MILOSLAV RAJKOVIĆ

Izvor: Novi Standard

Vezane vijesti: 

Odlazak jednog od najumnijih Srba: U Beogradu preminuo dr …

Akademik Milorad Ekmečić, istoričar – Predstoji nam nova …

Milorad Ekmečić: Kuda ide Srbija-Evropa nije čokolada već …

Ekmečić: Srbiji bi istorija mogla da se ponovi – Jadovno 1941.

Stratišta ostala – Jadovno 1941