Поп Ристо Ћатић

Чим су се домогли власти, усташе су и у Ливну започеле систематске и темељите припреме за потпуно истребљење српског живља. Упутства о томе дониjели су они коjи су са благословом Степинца и потпуним овлашћењима Павелића стигли из Загреба убрзо након капитулациjе и распада Југославиjе.

ЦВИЈО ПАЈЧИН — ОРАШЧИЋ, симбол храбрости и непокора у ливањском краjу

Знали су добро да jе први и наjважниjи задатак докопати се наjвиђениjих и наjутицаjниjих људи и покупити оружjе и ратну опрему из руку Срба а потом их, голоруке и обезглављене, у датом тренутку сасвим уништити.

Направљена jе црна књига а jедан од првих коjи jе у њу уписан био jе Цвиjо Паjчин, звани Орашчић из Саjковића, коjи jе већ приликом првог доласка усташа дошао у сукоб са њима.

Било jе то негдjе у маjу 1941. године. Др Драган Урумовић jе бануо са свитом у Саjковић да и ту притврди наредбу о предаjи оружjа и приприjети немилосрђем према свима коjи се о ту наредбу оглуше. Цвиjо jе излетио пред њега и у брк му рекао да никад неће дати оружjе и да усташе више не смиjу крочити у Саjковић.

Урумовић се вратио биjесан и празник руку, а Цвиjо се латио оружjа и одметнуо у планину. Од тада усташе су непрекидно вребале прилику да са Цвиjом измире рачуне, а он опет да одржи дату риjеч и врати им мило за драго.

По казивању неких свjедока, већином забиљежених половином 1990. године, међу коjима jе и професор Марко Паjчин, Цвиjов брат од стрица, том приликом jе дошло и до туче између Цвиjа и пратилаца др Урумовића. У неравном боjу Цвиjо jе изгледа извукао дебљи краj, али су и усташе осjетиле како он удара и што им jе наjтеже пало, ниjе им пошло за руком да га свежу и поведу са собом.

Како jе вриjеме одмицало и усташка власт снажила и узимала маха, Цвиjо jе постаjао све већи трн у оку. Његов непокор jе представљао велику опасност и наносио несагледиве штете при остваривању усташког пакленог плана.

Свjесни да би буна Цвиjе Орашчића могла да се распламса и поприми озбиљниjе размjере, да његов углед из часа у час вртоглаво расте међу српским становништвом, усташе су одлучиле да се са њим и његовим истомишљеницима на вриjеме немилосрдно обрачунаjу.

Једног дана, у првоj половини jуна 1941, упали су у Саjковић у потрази за Цвиjом. Кад ниjесу ухватили нега, похапсили су и повели других дванаест мjештана на челу са угледним и омуљеним попом Ристом Ћатићем и Цвиjовим млађим братом Јовом Паjчином.

И о овом догађаjу запис jе оставио Милан Радоjа:

„Трагали су стално за Цвиjом Паjчином али га нису могли уватити, и онда jе дошо ред на попа Ристу Ћатића.

За вриjеме Аустроугарске, кад jе каво ђак учиjо црквену богословиjу, биjо jе добар приjатељ Гаврила Принципа и са његовом групом биjо jе у атентату на пестолонаследника Фердинанта са jош њи неколико. Ниjе био разоткривен па jе тако измако казну аустрински власти.

Падом Аустриjе рађа се нова краљевска Југославиjа 1918. године. Ристо завршио поповску школу. Долази у губинску парохиjу. Смиjениjо неког старог попа Уроша… Он се поносио да припада Младоj Босни. Носио jе на капуту и неку значку и биjо признат код они власти.

Послим кад су се почели водити избори, одма су постала два табора: Радикална странка и Сељачка хрватска странка. У нашоj околини доњег поља сви Срби гласали би за радикале, а Хрвати за Хрватску сељачку странку.

Онога времена попови су одигравали главну улогу. Они би тумачили сваки на своj начин. Ниjедан свештеник ниjе никада реко ниjедну риjеч о братству и jединству него су одма постоjала два табора, ко jе коjе вjере.

Поп Ристо, свештеник, и жупник Божо Шимлеша слабо су се гледали. Нико jи ниjе видиjо да су заjедно говорили. У жупи Боже Шимлеше било jе и Срба, у Лиштанима и Горњим и Доњим Руjанима.

Из ови села људи молили попа Ристу да jим одобри и помогне да направе jедну малу црквицу па да им он дође неколико пута у години одржавати молитву.

То им jе он помогао. Направили су jедну малу црквицу и jедну молитву у њоj одржали. Одма, кроз неколико дана, неко дошо поноћи, поломио циглу, разбило врата и вршило нужду у цркви…

Одма таj глас кроза село отишо до попа Ристе. Искупило се нешто око стотина људи, вjерски загрижени. Обантуjу попа Ристу да иде пред њима и да понесу црквену заставу на лице мjеста па када виде да jе то истина да ће ићи и они са том руљом разорити лиштанску цркву.

Када jе дошла та руља са црквеном заставом онда су Срби из ова три села што су у мањини долетили молити да то не раде. Љубили попа Ристу и оне виђениjе људе да то не раде: нас ће онда ноћ прогутати па шта ће нам црква.

Тако молећи, у галами ове руље, вjерски загрижене, вратили се натраг, галамећи.

Један човjек, неки стари Перић коjи ниjе знао низашто, у чуду гледо шта се догодило. Онда неко из пушке опали. Човjек паде мртав ни крив ни дужан.

Након неколико дана дошло jе нешто око 30 жандара из Сплита, Мостара, Ливна… Долазили на лице мjеста. Црква jе била обрисана. Доводили жупника Божу Шимлешу. Он се правдо да он ниjе никога наговориjо него да су то неки берекини урадили. Тако се то утишало, а сељаци између себе jош више вjерски загризли. Два свештеника су се крвнички гледали. Чекао се моменат освете за те догађаjе. Дошао jе сада ред на попа Ристу.

Један аутобус и jедна луксузна кола са око 15 усташа, са jедним пушкомитраљезом, отишли су у Губин код цркве, у поповску кућу. Уватили попа Ристу и тражили Орашчића Цвиjу. Нису га могли наћи. Уватили су му брата Јову и jош мирни сељака. Неки су копали крумпир, неки шишали овце каво мирни сељаци, нису се томе надали.

Потрпали jи у аутобус. Уставили су се у Струпнићу код жандарске станице. Тамо jе неки збор биjо. Из аутобуса смиjали се и викали поносито: ово су хрвацки соколови што купе српску банду, ми ћемо нашу домовину очистити од банде…

Оћерали су jи више Каблића у планину и бацили у jаму. Од њи, успjели су два побjећи — Цвиjин брат Јово и Росић Нико…“

Сем попа Риста и Јова Паjчина усташе су тог дана похватале jош и Васа Паjчина, Рада Загорца, Илиjу Шормаза, Васа, Пера, Мирка, Ника и Славка Росића и Воjина и Илиjу Јањића. Довели су их над jаму Сухача и након мучења и мрцварења побацали у jаму.

Не зна се сасвим тачно шта се све и како одиграло над jамом Сухачом тог jунског предвечерjа. Покољ су преживjела троjица (а не двоjица како пише Милан Радоjа), али jе сваки од њих своjим путем стигао на слободу и на своj начин доживио и преживио ову крваву драму

Јово Паjчин и Перо Росић, звани Перић, успjели су да побjегну изнад jаме у тренутку када су схватили да ће их постриjељати. Како су касниjе казивали, између њих jе био Раде Загорац. И он jе сунуо да бjежи, али jе његова судбина до дана данашњег остала неразjашњена и сасвим покривена велом мистериjе.

По jедноj верзиjи он jе у бjекству рањен. Усташе су успjеле да га пристигну и дотуку а потом га бациле у неку другу jаму или шкрип коjи до данас ниjе откривен. По другоj, он jе у току ноћи, бjежећи са стрелишта, упао у неку кућу да потражи спас, али jе ипак нашао смрт jер jе погодио и ушао у хрватску кућу.

Трагови о његовоj смрти су добро скривени. Истина о судбини попа Ћатића и групе око њега, међутим, већ сjутрадан jе обjелодањена кад су кућама добjежали живи Јово Паjчин и Перо Росић, а мало потом и Мирко Росић (а не Нико како jе забиљежио Милан Радоjа).

Јово Паjчин jе, по казивању професора Марка Паjчина, пошто jе умакао плотунима, успио да се под окриљем мрака удаљи неопажено низ поље испод села Каблића. Ту се склонио и преданио у jедноj ракити, а пошто су ливаде већ биле забрањене за испашу, ниjе било опасности ни од чобана да га нађу и откриjу. Одатле се пребацио до куће, испричао шта се десило, извукао пушку из потаjе и одметнуо се и он у планину, у друштво брату Цвиjу, а оружjа су се латили и сви остали у селу коjи су га имали jер се очекивало да би усташе поново могле доћи да купе нове жртве и праве одмазде.

То се, ипак, ниjе догодило све до 27. jула када ће у Саjковићу креснути и jедна од првих устаничких варница у Босни и Херцеговини.

Судбина Мирка Росића, по маjци званог Ружић, посебно jе занимљива. По jедноj причи њему се указала срећа да jе међу усташама био и неки коjи jе са Мирком служио воjску и коjи изгледа ипак ниjе заборавио воjничко друговање. Случаjно или намjерно, тек згодило се да баш таj пуца на Мирка и промаши га.

Вjероватниjа jе ипак друга верзиjа. Мирко jе пао већ од првог плотуна, али jе био само лакше рањен. Упростио се, међутим, и ниjе показивао никакве знаке живота, поготову кад jе чуо да на његове другове поново пуцаjу и докраjчуjу их куршумима у главу.

Једног по jедног су затим бацали у jаму. Мирка потоњег. То га jе по свему и спасило jер jе у jаму пао на гомилу тиjела и тако остао жив. У току ноћи он jе некако успио да се извере и извуче из jаме и побjегне кући…

Но, ако она прича о доброчинству усташе и помоћи коjу jе пружио Мирку Росићу и ниjе, може бити, тачна, тачно jе да му jе Хрват касниjе спасио главу.

Био ту у селу неки Пилип Бенцун, шумар, родом однекуд из Далмациjе. Радио човjек своj посао и ниjе се много бактао политиком.

Једног дана, лутаjући по шумама, шумар наиђе на Мирка Росића коjи се, такође, одметнуо у планину чим jе стигао кући и избjегао смрт у jами Сухачи. Мирко спавао испод некаквог омара, али га Бенцун пажљиво пробудио и брацки посавjетовао да се чува „бандита усташких” — баш тако рекао — jер ако им поново падне шака више главу неће изниjети.

И Мирко запамтио то његово доброчинство и Пилипа Бенцуна, коjи jе у народу иначе био омиљен, никог никад од Срба ниjе мрко погледао, чак ни кад jе почео устанак, све док му се у ратном вихору ниjе замео траг. По неким подацима и он сам jе касниjе осjетио злоћу и немилосрђе усташко, без обзира што jе био Хрват, jер усташе су посебно били кивни на Хрвате коjи у Србима ниjесу видjели злотворе само зато што су Срби и што се крсте са три прста…

О зачетку несрећних и погибељних раскола и атмосфери тог злог прољећа 1941. године, коjа jе претходила стравичним злочинима и погромима над српским живљем, веома упечатљиво говоре и сjећања Милана Росића из Челебића, иначе носиоца „Споменице 1941” и jедног од оних коjи су успjели да се спасе из jаме у коjу су их усташе побацале. Разочаран васкрсавањем старих мржња и подстицањем изнова свега онога што jе приjе педесет година дониjело толико зла и несреће српском, и не само српском народу у овим краjевима, Милан Росић jе дуго ћутао и избjегавао да се присjећа шта jе све доживио и преживио приjе пола стољећа. А онда jе ипак у љето 1990. године отворио душу увидjевши да се оно што ниjе записано, ниjе ни догодило, да он просто нема право да ћути и све препусти зборву, да би то био велики гриjех и према његовим наjближим коjе jе изгубио, и према свим другим неброjеним жртвама:

„Пред сам напад Немачке на Југославиjу, краjем месеца марта 1941. године, односно одмах након обарања Троjног пакта и познатих демонстрациjа у Београду, на подручjу Доњепољске општине, чиjе jе седиште било у Челебићу, обjављена jе општа мобилизациjа. Мобилисан jе велики броj људи способних за воjску, а распоређени су углавном у 13. или 84. пешадиjски пук у Сињу, или у артиљериjски пук у Книну.

Људи су одлазили у воjску снуждени и невесели, са сузама у очима, очито свесни да предстоjи jедан велики, дуги и неизвесни рат са крвавим и трагичним последицама.

У тоj првоj мобилизациjи општинске власти су одредиле коjа ће домаћинства воjсци предати запрежну стоку, коње и волове, за ратне потребе. Моjима коjи нису имали коња, одређено jе да даjу вола, а отац jе упутио мене са комшиjама да га поведем у Сињ воjсци.

Први пут у животу тада сам видео толико воjске и сваковрсног наоружања спремљеног за рат.

Воjска jе била смештена под шаторима и по кућама око града. Село Главице и друга села око Сиња, личела су на велики мравињак. Воjска се ужурбано спремала за покрет. Поред пута су била начичкана разна возила, а понаjвише коњских запрега. Било jе ту доста и камиона на коjе су воjници товарили некакве сандуке и разноврсну опрему, а неки и велике бале сена.

А путем од Ливна и Ливањског поља до Сиња гамизао jе велики броj људи и стоке. Ја сам био са комшиjама, Србима и Хрватима из Челебића. Поред осталих, ту jе био и моj комшиjа и друг из детињства, Ђоко Милутин. Водио jе коња, jедног дивног зекана, коjега смо путем преко Динаре наизменице jахали jер jе ваљало издржати и препешачити педесет и више километара.

За дана смо стигли у Сињ и сместили се у jедну велику гостиону у предграђу Сиња, у селу Брнезине. Поред кафане jе био ограђен жицом jедан велики простор. То се побринуо сам кафеџиjа да направи тор како би што више зарадио.

Те ноћи кафана jе била препуна нас цивила, наjвише Срба и Хрвата, мада се jош нисмо делили. Било jе ту пуно воjника-резервиста, наших комшиjа и рођака, а тако су биле испуњене до последњег места и све остале кафане у граду и околини.

Сутрадан по зори дошли су воjни ветеринари да прегледаjу и примаjу стоку, а потом су распоредили по jединицама где треба да се преда.

Једна већа група, углавном нас из Челебића, одређена jе да стоку преда команди коjа се налазила у селу Каракашици. То jе село у брду изнад града, испод саме Свилаjе.

Кренемо са стоком тамо и на путу наиђемо на групу од десетак воjника. Наложили ватру поред пута и у jедном повећем котлу нешто куваjу. Застанемо ми да заиштемо воде, жеђ нас сколила — а старо jе правило: ко ракиjе вечера, воде доручкуjе. Један од воjника, имаше, може бити, око четрдесет година, пита:

— А за госпу, jемамо воде, ама нам прво реците jема ли међу вама Србова, jебем им маjку српску и његовога краља Петра. Они мислу да ратуjу против њемачке силе. Будале, што мучите и себе и стоку, то неће ником трибат. Рат ће се свршит за три дана…

Сетих се речи и коментара моjих комшиjа Хрвата коjи су исто тако зборили jуче док смо путовали преко Динаре. И они су тврдили да рат неће дуго потраjат и да ће Хитлер цео свет покорити.

Неко од Хрвата из наше групе рече да смо сви Хрвати. Ми Срби се згледасмо, препали се сви од приче и псовки тог воjника, али опет рачунамо са нама су наше комшиjе Хрвати и надамо се да ће нас они заштити ако дође до невоље.

Даjу нам да пиjемо, а непрестано и jош жешће псуjу Србе и њиховог краља. Наше комшиjе Хрвати само ћуте, а сви jеднако пожуруjемо да се што приjе одатле удаљимо. Кад смо одмакли, наше комшиjе Хрвати нам зборе како су сви они воjници пиjани и избезумљени од ратне опасности те не знаjу ни шта говоре.

Стигли смо коначно на одредишно место и предали стоку. Нисмо се вратили истим путем већ неким пречцем како се не би поново срели са оним воjницима…

Рат jе, као што jе познато, почео ненаjављено, мучки, бомбардовањем Београда. Само неколико дана касниjе, почели су да стижу и људи коjе jе рат затекао у Београду на раду. Причали су о страхотама рушења и страдања народа у Београду а нама се све чинило као да jе то негде тамо много далеко и да то неће никад доћи до нас.

Воjска из Сиња jе кренула преко Динаре пут Ливна и застала у Пролошкоj дражи. Причало се да треба да се пребаци на мађарску границу и ту осуjети упад окупатора.

Тих дана неки сељаци, Хрвати, jавно су причали у мом селу да ће рат брзо да се оконча, да ће све бити готово за само неколико дана. Однекуд су тврдо веровали да jе сила окупаторска толико моћна да jоj се нико не може озбиљниjе супротставити.

Многи воjници и резервисти из Челебића и околних села долазили су да се поздраве са своjим и одмах се враћали у jединице. Неки од оних коjи су причали о брзом и муњевитом свршетку рата — пошто су, вероватно, већ били обавештени о пучу коjи се припрема у jединицама у Пролошкоj дражи — зборили су и одвраћали воjнике да се не враћаjу у jединице и не губе време пошто ће и онако брзо кући…

Тако jе и било. У свим jединицама jе убрзано наступило опште расуло jер jе усташка организациjа припремила и извршила атентат на команданта пука и неке команданте батаљона коjи су се затекли у штабу 13. пешадиjског пука на Динари.

Воjска се распршила на све стране односећи ратну спрему, а остављаjући тешко наоружање — топове, бацаче, мунициjу и све остало што се ниjе могло понети на раменима.

Извесно jе да jе све до детаља било у режиjи и организациjи усташке организациjе, односно Мачекове Хрватске заштите коjа jе сачекивала воjнике на путевима и разоружавала их. Они, пак, коjи су желели да задрже ратну опрему и оружjе, бежали су беспутицама преко планине.

Иначе, пуцало jе на све стране. Митраљези су деjствовали до усиjања, а пратиле су их учестале експлозиjе бомби. Ниjе то био отпор окупатору и ратовање већ понаjчешће велика радост оних коjи су веровали да се рат заиста завршио и коjи су сада желели себи дати одушка.

Било jе, додуше, и оних дубоко свесних шта се иза брда ваља, дубоко свесних опасности и зла коjе доноси окупациjа земље и окрутни немачки фашизам. Било jе jош много оних коjи су упамтили Први светски рат и аустроугарску окупациjу. Они су стално говорили да долазе jош црњи дани.

Код српског народа jе страх и забринутост изазвало то што jе одмах, већ у првим данима окупациjе, почело одузимање оружjа и ратне спреме, и то само од Срба док су Хрвати задржали све што су донели из jединица.

Насупрот Србима, међу Хрватима, како у Челебићу тако и у свим осталим хрватским селима према Ливну, завладала jе неописива радост. Наше комшиjе су одмах почеле да причаjу о некаквоj Независноj држави Хрватскоj и о њеном поглавнику Анти Павелићу. Слушали смо заменика старешине села, нашег комшиjу Јозу Пашалића , коjи нам jе саопштавао да су сада Хрвати доживели да добиjу своjу дуго жељену хрватску државу и њеног ‘срећног господара Анту Павелића’ ‘те да ће нам сада свима бити боље него што jе било за време те ‘проклете српске Југославиjе’…

Власт jе, иначе, одмах преузела Мачекова заштита коjа jе у оном расулу одузимала оружjе на путевима и раскрсницама, посебно по хрватским селима кроз коjа су пролазили српски воjници на путу према селима Доњег ливањског поља. Једна десетина Мачекове заштите дошла jе и у Челебић и сместила се у зграду општине, поред пута, да би убрзо прешла у школу како би ослободили простор усташама.

Ови Мачекови воjници нису имали никакве усташке ознаке. На цивилним капама имали су ушивено парче хрватске тробоjке. Колико се jа сећам, били су веома учтиви људи и нису за све време свог боравка у Челебићу вршили никакав терор и насиље над српским живљем. Нису чак ни упорно инсистирали на враћању оружjа. Били су, иначе, сви из даљих хрватских села и нисмо их познавали, а у нашем селу су остали врло кратко.

Мачековце су убрзо смениле усташе. Сместиле су се у општинску зграду и одмах кренуле по српским селима да искупљаjу оружjе и опрему, претећи смрћу свакоме ко се не одазове и прикриjе чак и цивилно оружjе, ловачке пушке и слично. И, наравно, обавеза се односила само на Србе.

Страх међу Србима нарочито jе завладао кад су у усташку станицу почели да доводе неке људе и злостављаjу их и присиљаваjу да откриjу ко све поседуjе оружjе. То jе унело панику међу људе па су чак и неки коjи су имали добро скривено оружjе почели сами да га приjављуjу и предаjу.

У самом Челебићу jе у то време живело преко хиљаду становника а броj Срба и Хрвата био jе приближно jеднак. Убраjало се међу богатиjа села у ливањском срезу са великим, иако не баш плодним, обрадивим површинама и броjним сточним фондом.

Становници, Срби и Хрвати, одваjкада су се лепо слагали и готово се и не памте никакве међунационалне зађевице и сукоби. Ишли су jедни другима на славе, свадбе и сиjела, заjедничке им биле и радости и жалости, долазили jедни другима на мобе и испомагали се у свакоjаким пољским пословима. Једном речjу слагали смо се као браћа и нико, барем од нас Срба, ниjе могао ни у сну помислити да би ико могао ишта учинити да помути такве братске односе и приjатељства.

Све се, међутим, готово преко ноћи променило.

Одмах након проглашења Павелићеве Ендехазиjе, наше комшиjе Хрвати су почели да нас избегаваjу. Одjедном jе престало свако дружење и стара приjатељства. Чак се ни чобани код стада више нису дружили и заjедно играли. Чак су и наjближе комшиjе почеле окретати главу и избегавати сваки разговор, а кад би ко од Срба упитао зашто jе то тако, одговарали су да се боjе усташа…

Краjем маjа или почетком jуна месеца извршен jе попис српских домаћинстава у Челебићу. По селу jе од куће до куће ишао старешина села и његов заменик и детаљно пописивали сву имовину српских домаћинстава и, наравно, све чланове породице. Ни кокошка српска ниjе остала непописана.

Након тога односи су постали jош хладниjи и сваки контакт и разговор се сводио евентуано на сасвим обичне и неважне ствари, а чим би ко од Срба поставио питање зашто jе то тако и шта се то Србима спрема, сваки разговор jе престаjао и питања остаjала без одговора. Ситуациjа се нарочито погоршала након убиства православног свештеника Риста Ћатића из Губина и групе Срба из Саjковића jер се о злочину брзо прочуло.

Код усташа и њихових следбеника и истомишљеника посебно весеље и прави урнебес jе изазвала вест да jе Немачка напала Совjетски Савез. У хрватским селима су се проламале усташке песме и разлегали се плотуни jер jе напад на Совjетски Савез, како су веровали, био знак моћи и непобедивости Хитлера. У славу свог великог заштитника на све стране су се завиjорили усташки барjаци.

Међу нашим комшиjама сада се почело и отворено говоркати да ће Срби сви бити исељени из Независне државе Хрватске у Србиjу. Нико се, међутим, ниjе нашао да неког од своjих приjатеља и наjближих комшиjа обавести и упозори да се Србима спрема покољ jер jе одмах након извршеног пописа у селу одржана таjна конференциjа свих домаћина Хрвата на коjоj jе сачињен план ликвидациjе српског становништва и тачно одређено ко ће чиjе имање да преузме.

О свему овоме, наравно, ми Срби ништа нисмо знали већ jе све то процурело много касниjе кад jе готово све већ било прекасно. Било jе, истина, и међу тим верском мржњом залуђеним и затрованим људима поjединих часних изузетака, оних коjи се нису мирили са злочиначким плановима и намерама, али нису имали храбрости да се огласе и покушаjу спасити што се спасити може.

Један од оних коjи се нису мирили са злочинима над недужним, био jе седамдесетогодишњи Мато Римац, звани Маће. Био jе изузетно поштен и честит човек и велики приjатељ мога оца Тодора. На неколико дана уочи покоља, Маће jе призвао и свратио мога оца у кућу и одмах започео разговор о тоj тешкоj и трагичноj ситуациjи у коjоj су се нашли Срби. Рекао му jе да се спрема велика несрећа и, огорчен, опсовао:

— Јебем ти jа владара и државу у коjоj се уништава своj поштен и невин народ…

У том jе у кућу ушао неко од комшиjа и Маће jе заћутао, а отац jе све што му jе Маће рекао испричао чим jе дошао кући, силно забринут и узнемирен. Нажалост више ниjе успео да успостави контакт са Маћем jер jе Маће то што jе рекао моме оцу, изгледа, поновио и пред неким од Хрвата, ваљда у нади да ће и у некоме од своjих сународника пробудити савест и одвратити га од злочина, али га jе то коштало живота. Маћеве речи су допрле усташама до ушиjу па су га због тога тако крвнички претукли да jе од тих убоjа убрзо умро…“

                                                *   *   *

           Сем већ споменутих, у Челебићу jе, како сам накнадно дознао, било jош неколико Хрвата коjи су се часно пониjели и ниjесу стали под  барjак кољача већ се отворено  супротстављали убиjању недужног народа. У томе су наjгрлатиjи  и наjотворениjи били Ватрослав Римац, звани Билан, Голуб и Нине Барбарић и нарочито Тадиjа Римац, звани Цар. Све њих су усташе због тога чак и хапсиле, али су остали  досљедни и непоколебљиви.

          Кад су одрасле и зреле мушкарце – Србе хапсили у Челебићу и спроводили их у школу, одакле су сjутрадан поведени  на губилиште – у jаму Бикушу – jедну групу, у коjоj су били и Луjо Ерцег и Ђорђе Радић, спроводио jе Тадиjа Римац. У згодноj прилици он им jе отворено казао шта се спрема и  рекао да бjеже куд знаjу и спасаваjу се, а онда, кад су одмакли, почео да пуца и шенлучи да би имао оправдање пред крвопиjама.

          Тадиjа Римац jе остао такав до посљедњег дана живота. Он се и деведесетих година, кад jе усташтво поново почело да диже главу, без узмака и увиjања томе противио и своjу дjецу  усмjеравао да људе  диjеле само на добре и лоше.

          А кад jе 1992. године почела пропаганда и ширење страха од Срба, односно четника, кад су усташе из Челебића силом почели да гоне и исељаваjу Хрвате, стари Тадиjа Римац jе потоњи кренуо и тек кад су га буквално на силу извукли из куће.

          Тада jе, кажу, клекнуо на њиву испод куће и дрхтавим старачким рукама почео да копа суву и тврду земљу, проклињући и рат и усташе и Хрватску у коjоj се шири мржња и прогоне недужних само зато што се другачиjе богу моле. Биле су му ту и ћерке Перка и Ката, али им усташе ниjесу допуштале да приђу оjађеном старцу.

          Кад jе у неко доба сам устао, иза ноктиjу на рукама му jе лопила крв и натапала грумење земље коjу jе држао у шакама. Угурали су га у возило и повели до Сплита, а одатле у Каштел гдjе му jедан од синова има кућу. Ту jе, недуго потом, свиснуо од туге, али jе до посљедњег даха дjецу кумио да се не огриjеше, да се не сврставаjу ни у какве партиjе и не окрећу ни за каквом политиком – да су сви људи на свиjету, ако су људи – браћа.

          Кажу да су ћерке и синови Владо и Бокан, коjи живе у Њемачкоj испоштовали  очев завjет, а да jе jедино трећи син, Мариjан, коjи живи у Аустралиjи, унеколико ипак потпао под утицаj тамошње проусташке пропаганде.

          Новопечене усташе, потомци кољача из Другог свjетског рата, иначе, ни у наjновиjим ратним сукобима у Ливну и околини ниjесу праштали своjим сународницима ако би Србима  дали и чашу воде, да се и не говори о каквоj другоj помоћи. На jедног Хрвата из Струпнића (онаj коjи ми jе ово испричао молио jе и кумио да му не спомињемо име  jер би, каже, и сад могло да га снађе jош какво зло) неко jе, тако,1992. године посиjао сумњу како тобож помаже и наоружава Србе. Узалудно jе било његово правдање и заклињање да од тога нема ништа, довели су га у Челебић, на Барjак, на прву борбену линиjу. Ту су га на чистини  испред бункера и ровова свезали  jаким ланцем за ногу, а онда почели да пушкараjу и провоцираjу Србе са друге стране, коjи су, наравно, узвратили ватром. Тог несрећника су, веле, држали на брисаном простору и излуђивали га страхом све док  ниjе дао 3.000 марака том главном боjовнику, коjи ће, мало потом ту и погинути.

           А Струпнићанин, чим се домогао слободе и уграбио прилику, побjегао jе и станио се негдjе у Њемачкоj… 

Захваљуjући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Мариjа Ливањска“

 Књига jе посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у наjновиjим ратним сукобима на том подручjу, посебно током 1992. и 1993. године. То jе прича о 1587 жртава, претежно дjеце и неjачи, мучених и на наjзверскиjи начин побиjених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживjели са тих губилишта, посебно преживjели из неколико jама, чиjе jе казивање своjевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своjу гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и броjни иновjерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи коjи у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог виjека, нису гледали ко се како крсти и шта jе коме на глави. Књига jе стога страшно свjедочанство о злу, оптужба за сва времена, али и траjни документ о величаjним примjерима добротворства и жртвовања човjека за човjека. Издавач књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) jе компаниjа „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, наjтиражниjа дневна новина у диjаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски jезик и jугословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназиjи „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романиjи, а онда се посветио новинарству (почео у сараjевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованоj Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада обjављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане виjести:

Промоциjа књиге „Огњена Мариjа Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у jами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоциjа књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци