Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Политика идентитета, Сребреница и неоотомански фактор

Датум објаве: четвртак, 13 децембра, 2012
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/karganovic1.jpg

Наjвероватниjе створена за сасвим различиту
намену, сребреничка афера из jула 1995. користи се опортунистички и игра значаjну улогу у процесу изградње муслиманског националног идентитета

После завршетка етничких сукоба у Босни и Херцеговини (Босна, кратко речено) током деведесетих, идентитет jе играо кључну улогу у самоодређивању поjединих актера и у њиховом одређивању у односу на друге. У том jе процесу развиjање етничке посебности
муслиманске заjеднице наjдаље отишло. То jе обележено покушаjем не само да се присвоjи
одраниjе постоjећа одредница „Бошњак“ као искључива етничка ознака, већ и улагањем
мање или више озбиљних напора да се произведе еx нихило целокупна инфраструктура
националне припадности, укључуjући jезик и посебне културне и историjске наративе.
Зар Исламска декларациjа Алиjе Изетбеговића не наговештава управо такав образац
етноинжењеринга, и то у турско-исламском кључу?

 

УЧИНЦИ СРЕБРЕНИЧКОГ СИМБОЛИЗМА

Мада jе наjвероватниjе била створена за сасвим различиту намену, сребреничка афера из jула 1995. користи се опортунистички и игра значаjну улогу у том процесу изградње националног идентитета. На темељу поставке, коjа не подлеже ни рационалноj расправи, ни емпиричкоj провери, да jе током сукоба муслиманска заjедница у Сребреници (чему су накнадно били додати
и неки други локалитети) била предмет геноцидног истребљења од стране српских суседа,
Сребреница jе претворена у архетипски симбол преко коjег ће се моћи утицати како
на „оштећену“ страну, тако и на страну коjа сноси „кривицу“. У односу на оштећену
муслиманску заjедницу, симболика Сребренице служи као мобилизатор око jедне заjедничке,
етноцентричне, политичке агенде, са имплицитном егзистенциjалном претњом коjа се
налази увек у позадини, на шта Сребреница непрестано и драматично опомиње.
У равни коjа jе дубља од дневнополитичке мобилизациjе, Сребреница такође служи и
као механизам за „сатеривање у тор“ или као интегративно начело бошњачке политике
идентитета, мада са неупитно негативним предзнаком. Посматрано кроз призму сребреничког
симболизма, посебан идентитет муслиманске заjеднице у Босни проjектуjе се не на
одржив начин, тако што би се позивало на позитивне доприносе општоj култури и цивилизациjи,
већ у уским оквирима повезивања кроз стварно, митологизовано или потенциjално заjедничко
жртвеништво.
Питање, да ли би ово могло бити прикладан начин за потврђивање националног идентитета,
заслужуjе да буде праћено jедним великим упитником. Суштинско обележjе ове методологиjе
за изградњу нациjе jе њена конфронтациона природа, прожетост сталним осећањем краjње
повређености, што изазива оштар ресентиман. Заjеднички ресентиман би могао, под
извесним околностима, да послужи привремено као везивно ткиво коjе би одређену групу
окупљало око заjедничких циљева. Међутим, ресентиман jе нешто што jе Нелсон Мандела,
чиjе искуство и мудрост у овоj области не подлежу сумњи, описао као „отров коjи
испиjамо у очекивању да ће од њега цркнути наши неприjатељи“. Као формула за ослобађање
стваралачког потенциjала новокомпоноване нациjе, ресентиман би тек имао да докаже
своjу вредност. Међутим, у мери у коjоj заjедницу коjа jе од њега постала зависник
отуђуjе од непосредних суседа, та врста ресентимана такође ствара и услове сталне
зависности од „заштитничких“ интервенциjа страних фактора.
ПОЗОРНИЦА ЈЕ ПРИПРЕМЉЕНА

Турска у овим стварима не
би имала неку значаjниjу улогу, и остала би и надаље не више од далеке илузиjе балканских
муслимана, да jоj од тренутних хегемона ниjе поверен задатак да води рачуна о њиховим
интересима (вероватно уз дозволу да у скромним размерама обезбеђуjе и своjе) на
Балкану. Очигледна jе компатибилност између идеологиjе неоотоманског режима у Турскоj
и бошњачког идентитета у настаjању, са чврстим и често наглашаваним ослонцем са
обе стране на исламску веру. У смислу темељних вредности, то би погодовало развиjању
jаке солидарности између Сараjева и Анкаре. Али што jе у политичком смислу jош значаjниjе,
бошњачки идентитет се тумачи, без упуштања у то како се поjединци лично осећаjу,
као нешто што се по аутоматизму протеже на све етничке Словене на Балкану без разлике,
само ако исповедаjу муслиманску веру. У оквирима турске неоотоманске агенде и, jош
важниjе, планова за дробљење суверених држава и историjских народа, што лежи у основи
регионалне политике хегемонистичких спонзора данашње Турске, ова околност jе као
поручена. То значи да се географски распон вештачког бошњачког идентитета (уз све
дужно поштовање према искреним приврженицима ове националне идеjе) протеже преко
политичких граница у Србиjу (Санџак или Рашку област) и у Црну Гору. Потпуно несхватање
од стране званичне Србиjе импликациjа овог процеса стихиjског ширења jедног синтетичког
идентитета илустровао jе пре неки дан премиjер Дачић своjом запрепашћуjућом изjавом,
приликом посете турског колеге Ердогана Београду, да домаћи „Бошњаци“ играjу корисну
улогу „моста“ између две земље. Врло слична улога „моста“, коjу су судетски Немци
своjевремено одиграли у односу на Чехословачку, одмах пада на ум.
Оцена дугорочне перспективе проjекта стварања идентитета за муслиманску заjедницу
у централноj области бивше Југославиjе не може се дати без узимања у обзир намера
и интереса, па чак и изгледа за будућност, спољашних фактора коjи таj проjекат омогућаваjу.
Стална прекоокеанска подршка коjу оваj проjекат добиjа строго jе условљена динамичним
развоjем укупних односа са исламским светом као целином, а то jе нешто што се може
променити преконоћ на запрепашћење, пометњу и вероватно разочарање локалних претендената
на синтетички националитет. Што се тиче улоге Турске, у своjоj непримереноj охолости
њен режим замишља да на Балкану може играти улогу коjа би била аналогна некадашњоj
Русиjи, заштитници православних хришћана под отоманском управом, само у овом случаjу
обрнуто, као покровитељица балканских муслимана. Жестока културна офанзива коjа
се одвиjа уз помоћ заводљивих телевизиjских продукциjа коjе би да отоманску Турску
редефинишу у популарноj уобразиљи, споjено са дрским изjавама припадника садашњег
руководства да jе период коjи jе утиснут у колективно сећање већине житеља Балкана
као културна и антрополошка катастрофа у ствари био „успешна прича“, довољно говори
о тим претензиjама. То, између осталог, доказуjе аспирациjу Анкаре да Турска обнови
своj утицаj на подручjу одакле jе пре тачно сто година, по огромноj цени у животу
и ресурсима балканских народа, била неславно и праведно – избачена.
Проницљиво око, међутим, запажа низ знакова да би се изненадно, и из многих разлога
неприродно, ширење утицаjа Турске на подручjу коjе jе после неколико векова лоше
управе оставила у девастираном стању, подjеднако нагло могло и прекратити. Турско
руководство у балканску улогу коjа му jе додељена можда учитава више него што би
требало, а подразумева се да се то односи у jош већоj мери на његове локалне симпатизере,
коjи су познати по пословичноj ускости своjих видика. Ако у одређеном тренутку буде
донета одлука да се апарати коjи Турску одржаваjу у статусу регионалне силе – искључе
или ако Турска буде прекроjена у нешто налик на анадолиjски ентитет коjи jе био
предвиђен Версаjским уговором по завршетку Првог светског рата, и то чисто деjством
закона о ненамераваним последицама, с обзиром на непредвидљивост тектонских потреса
што погађаjу Блиски исток, настаће jедна сасвим нова ситуациjа. Каква будућност,
у таквим могућим сценариjима, очекуjе вештачке националне идентитете на Балкану
чиjи су настанак и постоjање условљени политичким махинациjама, а не природним и
органским развоjем?
Нешто што jе почело као проjекат изградње нациjе у хотелу „Холидеj ин“ у Сараjеву,
у септембру 1993, претворило се у политички динамит чиjи се фитиљ налази у рукама
страних сила. Позорница jе припремљена за даљње нереде на Балкану.
У закључку, jедина спасоносна мисао коjа долази на ум jе мудра поука Хане Арент:„Само
глупост може да диктира политику коjа у удаљеноj империjалноj сили тражи заштиту,
док отуђуjе добру вољу суседа.“
СКУП „ТУРСКА НА БАЛКАНУ“
У АКАДЕМИЈИ НАУКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

У организациjи потпредседника Републике Српске, проф. Емила Влаjкиjа, у просториjама
Академиjе наука у Бања Луци између 30. новембра и 2. децембра одржана jе научна
конференциjа на тему присуства Турске на Балкану. Са рефератима су иступили научни
радници из оба ентитета Босне и Херцеговине, Турске, Русиjе, Израела, Сjедињених
Држава и неколико других земаља У излагањима и расправама коjе су уследиле у оквиру опште теме разматрано jе низ питања, као „БиХ у стратегиjи неоосманизма“ (др Дарко Танасковић), „Један век после Куманова – повратак Турске“ (др Срђа Трифковић), „Османска осваjања на Балкану и елементи успостављања власти“ (др Хатиџе Оруч), „Заблуде турског модела“ (др Рафаел Израели), и друга.
На самом почетку конференциjе, по неким основним питањима дошло jе до оштрог сучељавања
ставова између амбасадора Турске и председника РС .
У свом излагању („Турски фактор на Балкану у савременим геополитичким условима“),
академик Јелена Гускова изнела jе да ниjе изненађена обновљеним и снажним турским
присуством на Балкану зато што jе на jедном међународном скупу jош средином деведесетих
година, од стране западних колега блиско повезаних са НАТО-ом, руским научницима
било предочено да jе у оквирима новог стратешког концепта алиjансе Турскоj додељена
улога доминантног фактора на Балкану. Упозораваjући на опасности од олаког додељивања
таквих „улога“, академик Гускова jе истакла да jе немогуће водити успешну политику
на Балкану без дубоког познавања историjе и менталитета народа коjи ту живе.
Мада jе за очекивати да ће актери са удаљениjих простора имати тешкоће да овладаjу
сложеном материjом на коjу указуjе др Гускова, учесници су стекли утисак да ни броjни
припадници турског контингента на конференциjи, научни радници и дипломате, нису
наjтемељниjе одрадили своj „домаћи задатак“. Њихови ставови били су одликовани тоном
надмености и одсуством спремности да реално сагледаjу негативно тумачење коjе припадници
балканских народа углавном придаjу вишевековноj отоманскоj окупациjи, што jе код
већине присутних изазвало негодовање и делимично затегнуту атмосферу током конференциjе.

Пише:  Стефан Каргановић

 

Извор: БИГ РАДИО

 

Везане виjести:

СРЕБРЕНИЦА: ЗВАНИЧНА ПРИЧА НА “АПАРАТИМА ЗА ВЈЕШТАЧКО ДИСАЊЕ”

Сребреница фалсификовање историjе

Дама у црним чизмама и заслужена казна за „негирање геноцида“




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top