Pokušaj ubistva nacionalnog identiteta

Uništavanje srpske građanske elite, obrazovanog i kulturnog staleža, pa samim tim i razumnog i dalekovidog stuba našeg društva nije počelo krajem dvadesetog veka, već mnogo ranije.

Početkom prošlog veka, kada je počeo sunovrat i intelektualnog društva, a i gubitak naše države, čije granice još uvek nisu bile zvanično uokvirene, stvaranjem Kraljevine Jugoslavije je bilo izvesno da će se taj višenarodni pakt da bude katastrofalno okončan po nas Srbe u Srbiji. Posle Prvog svetskog rata u kome  je Srbija izgubila jednu trećinu od ukupnog stanovništva, mladih Srba iz Srbije njih šezdeset posto reproduktivno sposobnih,mi smo fizički osakaćeni. Stvaranjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u tom trenutku, gde je bio očigledan nedostatak srpskog građanstva pokazaće se kao najgori potez ijedne srpske vlade.

Ohrabreni i potpomognuti od strane zapadnik saveznika Srbofobi našu preostalu elitu guše najezdom Hrvatskih, Muslimanskih, Slovenačkih i najzad Crnogorskih „intelektualnih snaga“ koje najbolje znaju šta nama treba i kako što brže uništiti i moralno slomiti naš narod, bacajući im u oči šake prašine pod imenom – Jugoslavija, Kraljevina Jugoslavija.

Eksperiment Angloamerikanaca i ostalih zapadnjaka sklonih prepuštanju našeg hrabrog naroda suludoj smrti u svakom ratu, i izmicanjem sebe, sada taj preostali neobnovljeni  narod, nikad dovoljno oporavljeni stavljaju u sopstvenu zamku. Koliko je vremena potrebno da se čista srpska krv i intelektualni sloj građanstva, ali i bistrog seljačkog stanovništva iskoreni u džungli genocidnog mešanja rimokatoličkih, muslimanskih i evangelističko-protestantnog neprirodnog mešanja i jalovog pokušaja gutanja pravoslavnog entiteta. I u toj slavi Jugoslavije, velike, moćne u kojoj je svako od naroda koji su je sačinjavali zadržao svoj nacionalni identitet i sa ponosom isticali da su Hrvati ili Crnogorci, dok je samo  Srbin bio Jugosloven, žrtvovan je upravo čitav jedan narod, srpski narod i Srbija koja je žalosnom sudbinom okupila parazite oko sebe. Danas mi, deca svojih očeva smo u još jednom brlogu balkanskih zavera uperenih u svakdašnji centar zbivanja na ovim prostorima Evrope, na Balkanu, u Srbiji. Ili možda je nažalost ispravnije reći u „Maloj Jugoslaviji“. Hteli mi to da prihvatimo ili ne, mi smo još uvek pod okupacijom zaostalih snaga petokolonaša, zahuktalih i osnaženih u komunističkoj Jugoslaviji, danas još snažnijim i ovaploćenim u telima svoje dece koje nastavljaju rušilačku epohu Srbije. Svega srpskog.

Ukoliko parafrziramo događaje koji su obeležili dvadeseti vek i sve nevolje koje su zadesile Srbiju kao centralnu zemlju pomenute neprirodne tvorevine kakva je bila Jugoslavija i uporedimo je sa Evropskom Unijom, koja je  isti samo veći eksperiment stvoren da bi se uništile evropske nacije i urušili njihovi identiteti u cilju sveopšte globalizacije, rezultat nam je pred  očima.

Izgubljene evropske nacije koje se sada već koprcaju u živom blatu u koje su svojevoljno zagazile, zablesnute lažnim sjajom zapadne civilizacije i njenim ekspresno brzim napretkom, polako gube svoj duh stapajući se sa nadolazećim vremenom novog svetskog poretka. Globalizacije i jednakosti, ideologije nemogućeg, koja je proistekla upravo iz kuhinje onih vladara iz senke koje ćemo kao preživeli zamorčići večno proklinjati, a koje nikad nećemo videti. Igrice samozvanih bogova, a zapravo bogohulnika i demona, koji upravljaju ovim svetom kao da igraju „Riziko“ ne vide ljudske duše koje se gube u crnilu njihovih pokreta već samo figure koje će zadržati ili skloniti sa stola pred sobom.

Možda deluje kao da nema više slobodnih naroda, da svaka zemlja ima ograničenje preko koga ne sme preći, ali narod nije zemlja, on je uzdignut i on hoda po njoj, zove se po njoj, ali on nije zemlja on je prolazan i slobodan ma koliko porobljeno delovao. Želja nekog bolesnog uma da nestanu Danci, Nemci, Holanđani, Francuzi ili Srbi ili Hrvati čak (ma koliko neko od nas ponekad želeo da se utope u toj masi bezličja) i svi ostali stanovnici starog kontinenta pre svega nije realna. Ma koliko on imao moći jednostavno tako nešto nije moguće. Osim u slučaju oduzimanja svesti tom narodu, ali u tom slučaju više nije ni bitno ko smo, ako nemamo razuma znači da smo samo na izgled ljudi, ali da je ono što je nekada u nama zauzimala ljudska duša koja je umela da izražava osećanja i da se upravlja njima sada zamenio životinjski instikt, odnosno samo sopstvena egzistencija.

Kao što je bio slučaj u Jugoslaviji gde smo izgubili jedan veliki deo sebe, iz koje kao što sam napomenula još nismo valjano izašli, pa samim tim još uvek ne možemo da se kulturno i intelektualno izdvojimo od prizemnosti šarolike ponude. Slučaj Evropske Unije je ne konačan, ali opasan za sve evropske narodnosti. Iz sudara multietničkog stanovništa, religija, jezika i istorija ne može izaći ništa dobro. Ukoliko je iz male Jugoslavije proistekla mržnja i „bratoubilački rat“ (koji to nikako nije, jer nijednom Srbinu koji drži do svog porekla, Hrvat ne može biti brat) ko zna šta možemo očekivati iz raspada EU, gde svaka država već krivi onu susednu za sopstvenu propast. Ipak i sam međusobni rat tih združenih članica nije najveće zlo. Taj rat, koji ne mora biti čak ni vidiv golim okom, jer ratovi se danas ne vode oružjem već ekonomijom i količinom moći, to bi onda samo značilo da se te evropske zemlje nisu pokorile globalizaciji i da su ipak zadržale svoja obeležja sopstvene nacionalnosti i etničke pripadnosti, taj rat bi značio pobedu svih njih.

Za sada čak i ovakvi kakvi jesmo, moralno posrnuli, a kulturno dotakli samo dno šunda i kiča, tradicionalno siromašeni i duševno osakaćeni, za razliku od svih tih naroda, naša srpska pobeda je to što nismo ušli u taj brlog multietničkog komešanja i globalizacije, jer ovako slobodni imamo priliku da pobedimo „ljude iz senke“. Mi svakako jesmo ekonomski slomljeni, ali i pored toga dokazali smo već nebrojeno puta da se možemo uzdići. Opet tu na lice srpske elite ne mogu doći oni autošovinisti, niti iko ko smatra da smo lenji, glupi, „budale kakvih nema“ jer pravi Srbi to svakako nisu, već onaj ko će za svoj narod i kada napravi neku grešku naći opravdanje, ali ne u nekoj prikačenoj, često lošoj osobini koju uporno žele da pokažu kao karakteristiku našeg naroda. Jer Srbi nisu zavidan narod, nisu kukavice, niti su skloni lenjosti, već upravo suprotno. Ako se uzme u obzir činjenica da u svetu imamo samo 5000 doktora nauka, već možemo smatrati sa ponosom za sebe da smo natprosečno inteligentna nacija, da smo vredna nacija i nadasve plemenita, jer da nije tako nikada svoju kvazi braću iz Crne Gore ne bismo ovako širokogrudo dočekali i nagradili njihovu izdaju samim vladajućim  i direktorskim mestima.

Pre skoro sto godina u Prvom svetskom ratu kada je počelo stradanje našeg naroda u novijoj istoriji, nije bilo nijednog evropskog vojskovođe niti državnika, posebno onih protiv kojih smo ratovali, a da nisu izražavali divljenje našoj časnoj vojsci. Srpskoj vojsci, onim Srbima rođenim u Srbiji, zadojenim u Srbiji, odgajenim na srpkom tlu, otpevane su mnoge pesme i posvećene stranice knjiga u svetskoj istoriji kao do tada nezapamćenoj hrabroj sili. Zašto danas potomke te iste vojske nazivaju genocidnim? I da li su to potomci te vojske?

Ima nečeg što ponekad ne treba izgovoriti, što treba ostaviti otvorenim i što će onom ko je sebe prepoznao među potomcima onih Srbijanaca kojima su posvećeni ovi stihovi u Solunu, na Zejtinliku, na srpskom groblju, svakako biti jasno :

Blago potomstvu što za njima žali

Jer oni behu ponos svome rodu

Blago i njima jer su slavno pali

Za Otadžbinu, Kralja i Slobodu

Izvor: VASELjENSKA