Покушај убиства националног идентитета

Уништавање српске грађанске елите, образованог и културног сталежа, па самим тим и разумног и далековидог стуба нашег друштва ниjе почело краjем двадесетог века, већ много раниjе.

Почетком прошлог века, када jе почео суноврат и интелектуалног друштва, а и губитак наше државе, чиjе границе jош увек нису биле званично уоквирене, стварањем Краљевине Југославиjе je било извесно да ће се таj вишенародни пакт да буде катастрофално окончан по нас Србе у Србиjи. После Првог светског рата у коме  jе Србиjа изгубила jедну трећину од укупног становништва, младих Срба из Србиjе њих шездесет посто репродуктивно способних,ми смо физички осакаћени. Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у том тренутку, где jе био очигледан недостатак српског грађанства показаће се као наjгори потез иjедне српске владе.

Охрабрени и потпомогнути од стране западник савезника Србофоби нашу преосталу елиту гуше наjездом Хрватских, Муслиманских, Словеначких и наjзад Црногорских „интелектуалних снага“ коjе наjбоље знаjу шта нама треба и како што брже уништити и морално сломити наш народ, бацаjући им у очи шаке прашине под именом – Југославиjа, Краљевина Југославиjа.

Експеримент Англоамериканаца и осталих западњака склоних препуштању нашег храброг народа сулудоj смрти у сваком рату, и измицањем себе, сада таj преостали необновљени  народ, никад довољно опорављени стављаjу у сопствену замку. Колико jе времена потребно да се чиста српска крв и интелектуални слоj грађанства, али и бистрог сељачког становништва искорени у џунгли геноцидног мешања римокатоличких, муслиманских и евангелистичко-протестантног неприродног мешања и jаловог покушаjа гутања православног ентитета. И у тоj слави Југославиjе, велике, моћне у коjоj jе свако од народа коjи су jе сачињавали задржао своj национални идентитет и са поносом истицали да су Хрвати или Црногорци, док jе само  Србин био Југословен, жртвован jе управо читав jедан народ, српски народ и Србиjа коjа jе жалосном судбином окупила паразите око себе. Данас ми, деца своjих очева смо у jош jедном брлогу балканских завера уперених у свакдашњи центар збивања на овим просторима Европе, на Балкану, у Србиjи. Или можда jе нажалост исправниjе рећи у „Малоj Југославиjи“. Хтели ми то да прихватимо или не, ми смо jош увек под окупациjом заосталих снага петоколонаша, захукталих и оснажених у комунистичкоj Југославиjи, данас jош снажниjим и оваплоћеним у телима своjе деце коjе настављаjу рушилачку епоху Србиjе. Свега српског.

Уколико парафрзирамо догађаjе коjи су обележили двадесети век и све невоље коjе су задесиле Србиjу као централну земљу поменуте неприродне творевине каква jе била Југославиjа и упоредимо jе са Европском Униjом, коjа jе  исти само већи експеримент створен да би се уништиле европске нациjе и урушили њихови идентитети у циљу свеопште глобализациjе, резултат нам jе пред  очима.

Изгубљене европске нациjе коjе се сада већ копрцаjу у живом блату у коjе су своjевољно загазиле, заблеснуте лажним сjаjом западне цивилизациjе и њеним експресно брзим напретком, полако губе своj дух стапаjући се са надолазећим временом новог светског поретка. Глобализациjе и jеднакости, идеологиjе немогућег, коjа jе проистекла управо из кухиње оних владара из сенке коjе ћемо као преживели заморчићи вечно проклињати, а коjе никад нећемо видети. Игрице самозваних богова, а заправо богохулника и демона, коjи управљаjу овим светом као да играjу „Ризико“ не виде људске душе коjе се губе у црнилу њихових покрета већ само фигуре коjе ће задржати или склонити са стола пред собом.

Можда делуjе као да нема више слободних народа, да свака земља има ограничење преко кога не сме прећи, али народ ниjе земља, он jе уздигнут и он хода по њоj, зове се по њоj, али он ниjе земља он jе пролазан и слободан ма колико поробљено деловао. Жеља неког болесног ума да нестану Данци, Немци, Холанђани, Французи или Срби или Хрвати чак (ма колико неко од нас понекад желео да се утопе у тоj маси безличjа) и сви остали становници старог континента пре свега ниjе реална. Ма колико он имао моћи jедноставно тако нешто ниjе могуће. Осим у случаjу одузимања свести том народу, али у том случаjу више ниjе ни битно ко смо, ако немамо разума значи да смо само на изглед људи, али да jе оно што jе некада у нама заузимала људска душа коjа jе умела да изражава осећања и да се управља њима сада заменио животињски инстикт, односно само сопствена егзистенциjа.

Као што jе био случаj у Југославиjи где смо изгубили jедан велики део себе, из коjе као што сам напоменула jош нисмо ваљано изашли, па самим тим jош увек не можемо да се културно и интелектуално издвоjимо од приземности шаролике понуде. Случаj Европске Униjе jе не коначан, али опасан за све европске народности. Из судара мултиетничког становништа, религиjа, jезика и историjа не може изаћи ништа добро. Уколико jе из мале Југославиjе проистекла мржња и „братоубилачки рат“ (коjи то никако ниjе, jер ниjедном Србину коjи држи до свог порекла, Хрват не може бити брат) ко зна шта можемо очекивати из распада ЕУ, где свака држава већ криви ону суседну за сопствену пропаст. Ипак и сам међусобни рат тих здружених чланица ниjе наjвеће зло. Таj рат, коjи не мора бити чак ни видив голим оком, jер ратови се данас не воде оружjем већ економиjом и количином моћи, то би онда само значило да се те европске земље нису покориле глобализациjи и да су ипак задржале своjа обележjа сопствене националности и етничке припадности, таj рат би значио победу свих њих.

За сада чак и овакви какви jесмо, морално посрнули, а културно дотакли само дно шунда и кича, традиционално сиромашени и душевно осакаћени, за разлику од свих тих народа, наша српска победа jе то што нисмо ушли у таj брлог мултиетничког комешања и глобализациjе, jер овако слободни имамо прилику да победимо „људе из сенке“. Ми свакако jесмо економски сломљени, али и поред тога доказали смо већ неброjено пута да се можемо уздићи. Опет ту на лице српске елите не могу доћи они аутошовинисти, нити ико ко сматра да смо лењи, глупи, „будале каквих нема“ jер прави Срби то свакако нису, већ онаj ко ће за своj народ и када направи неку грешку наћи оправдање, али не у некоj прикаченоj, често лошоj особини коjу упорно желе да покажу као карактеристику нашег народа. Јер Срби нису завидан народ, нису кукавице, нити су склони лењости, већ управо супротно. Ако се узме у обзир чињеница да у свету имамо само 5000 доктора наука, већ можемо сматрати са поносом за себе да смо натпросечно интелигентна нациjа, да смо вредна нациjа и надасве племенита, jер да ниjе тако никада своjу квази браћу из Црне Горе не бисмо овако широкогрудо дочекали и наградили њихову издаjу самим владаjућим  и директорским местима.

Пре скоро сто година у Првом светском рату када jе почело страдање нашег народа у новиjоj историjи, ниjе било ниjедног европског воjсковође нити државника, посебно оних против коjих смо ратовали, а да нису изражавали дивљење нашоj часноj воjсци. Српскоj воjсци, оним Србима рођеним у Србиjи, задоjеним у Србиjи, одгаjеним на српком тлу, отпеване су многе песме и посвећене странице књига у светскоj историjи као до тада незапамћеноj храброj сили. Зашто данас потомке те исте воjске називаjу геноцидним? И да ли су то потомци те воjске?

Има нечег што понекад не треба изговорити, што треба оставити отвореним и што ће оном ко jе себе препознао међу потомцима оних Србиjанаца коjима су посвећени ови стихови у Солуну, на Зеjтинлику, на српском гробљу, свакако бити jасно :

Благо потомству што за њима жали

Јер они беху понос своме роду

Благо и њима jер су славно пали

За Отаџбину, Краља и Слободу

Извор: ВАСЕЉЕНСКА