Данас се навршава 14 година од прогона нашег народа на Косову и Метохији. Етнички је очишћено шест градова и девет села, у које се Срби готово и не враћају
Ни после 14 година не зарастају ране погрома Срба на Косову и Метохији. С њима живе и стасавају њихова деца. Домови из којих су протерани многима су и данас далеки и недоступни.
У албанској мартовској „олуји“ 2004. године, етнички је очишћено шест градова и девет села. Из српских домова протерано је више од 4.000 људи. За само два дана дивљања албанских екстремиста, 17. и 18. марта, страдало је осморо Срба и једанаесторо Албанаца, повређено око хиљаду људи. Међу њима 143 Срба и на десетине припадника међународних снага, које су биле дужне да обезбеде мир и заштите све етничке заједнице на Косову.
Запаљено је, срушено, или тешко оштећено 35 цркава и манастира – 18 споменика од посебног културног значаја. Нестало је или оштећено више од десет хиљада вредних фресака, икона, путира, али и много других црквених реликвија.
ОРГАНИЗАТОРИ ИЗМУЧУ ПРАВДИ
После погрома над Србима, ухапшено је 270 Албанаца, а 143 особе су осуђене, већина на новчане, а 67 на затворске казне. Главни актери из политичких структура и редова бивше ОВК, међутим, нису приведени правди.
Порушено је, запаљено, или тешко оштећено око хиљаду српских кућа, десет српских школа, домови здравља, поште и друга здања државе Србије. Више православних гробаља је оскрнављено, уништене су бројне матичне књиге – сведоци вековног трајања Срба на Косову и Метохији.
У овом добро организованом и оркестрираном насиљу, како га је квалификовала међународна управа, учествовала је 51.000 Албанаца. Био је то наставак великог погрома, започетог у лето 1999. Овај, мартовски, одвијао се пред очима 20.000 НАТО војника у тадашњем протекторату Уједињених нација. Од тада се по српски живаљ није много тога променило. Њихов живот је и даље живот у гетима, у којима књиже пуну деценију неизвесности у самопроглашеном, независном Косову.
Окидач за погром била је трагедија двеју албанских породица из села Чабре, код Зубиног Потока, чија су се деца утопила у Ибру. Ову трагедију албански медији су злоупотребили и повели невиђену кампању против Срба, оптужујући их да су одговорни за смрт дечака. Упркос чињеници да је истрага Унмикове полиције утврдила да су оптужбе биле – лажне, талас насиља се није стишао.
Почело је најпре у јужној Митровици, око поднева, 17. марта, где су почели напади на Србе. У поподневним сатима у граду су пале и прве српске жртве. Напади албанских екстремиста прерастају у стихију, на удару се нашло све што је српско.
У Приштини је запаљена Црква Светог Николе, у Гњилану нападнута су српска села. Горело је и у Липљану, Урошевцу, Ђаковици. До темеља је срушен конак Светих Арханђела у Призрену и запаљена Богородица Љевишка, црква из 13. века, као и Црква Светог Ђорђа у овом граду из 16. века. Уништена је Богословија у Призрену, оскрнављена српска гробља. Није поштеђен ни манастир Девич код Србице, као ни гробница Светог Јоаникија Девичког у овом манастиру.
Албански терор настављен је и 18. марта. Спаљено је Косово Поље, српски домови у Обилићу, Племетини, Свињару… У Белом Пољу код Пећи запаљено је свих 28 повратничких кућа и овдашњи парохијски дом. Од тада, до данас, мало се ко враћа на своја вековна огњишта.
ОБЕЛЕЖАВАЊЕ
Годишњица погрома биће данас обележена у Београду, Грачаници и Косовској Митровици. У црквама и код главног моста на Ибру биће служен парастос жртвама.
СКРОМАН ПОВРАТАК
У предходне четири године, на КиМ смо реализовали 170 пројеката везаних за обнову 42 цркве и манастира – речено је „Новостима“ у Канцеларији за КиМ. – Између осталог, потпуно је обновљена и Богословија у Призрену. Што се повратка нашег народа тиче, он је веома скроман.
Аутор: Б. Царановић – М. Марковић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Тринаест година од мартовског погрома
Спалили су ми мужа, а убице су још на слободи! | Јадовно 1941.