PODVIG NEIMARA SRPSKOG HRAMA: Istinska lepota je u davanju i darivanju

Podvig Vojislava Despota, neimara srpskog hrama u Peterburgu, i duhovno-prosvetiteljskog centra kraj Beograda. Prognanik iz Knina posvećen dobrobiti za druge i uznošenju vere

Kada se suočiš da su ti oteli sve što si decenijama sticao, da je u trenu nestalo sve što su ti ostavili đedovi – nemaš kud do da živiš ili da umreš. Ako pretekneš, onda se uspravi, čoveče Božji. Pokreni se, novu kuću podiži! Za sebe i za druge.

Gonjen „Olujom“ u leto 1995. godine, zaustavio se Vojislav Despot u ravnici nadomak Beograda. Ovde lečio rane progona, oporavio se, uspravio. I pokrenuo bez igde ičega. Ijedne cigle, od svega što je tamo, u njegovoj lepoj Krajini ostalo.

Na novoj, prognaničkoj adresi obnovio je domaćinstvo i postao neimar koji se upisao i u temelje crkve u Kingisepu, nadomak Peterburga i Duhovno-prosvetiteljskog centra u Zemun Polju. Crkva u Rusiji je posvećena knezu Lazaru i caru Nikolaju Drugom, a Duhovni centar istinskoj ljubavi prema veri, našoj.

– Nisam se predavao – pojačava sopstvene reči s početka. – A jesu me pekli oni mirisi, slike i zvuci svega što nam je oteto. Razdirale misli da se vratiš, a nemaš kuda. I neće te. I, ne žele.

Poznat je privrednik bio u Krajini. Domaćin. Imao fabriku stolarije. Imao život. Ali, jednom domaćin, vazda domaćin.

– Zasukao sam rukave – priča nam. – Počeo stari zanat, pa malo kuće, pa lepo s ljudima. I, evo, sad mi je srce puno, mogu i drugima da pomognem. U davanju i darivanju ja nalazim istinsku lepotu života. A zašto sam se opredelio da pomognem i našoj pravoslavnoj crkvi?

To je proviđenje, neko. Verujem da je proviđenje. Meni se ukazalo. Kada sam prvi put otišao da poljubim prag rodne kuće, zatekao sam… sve sprženo. Pretekla je samo ikona našeg sveca. Uzeo sam tu ikonu, evo ovu.

Zadrhtao je Vojislav Despot. Zastao.

– Nisam očajavao, mada ponekad sanjam. I Knin, i put koji smo prešli…

Nema baš vremena Vojislav da o svemu s njim pretresamo, natenane. On sa gostima, u danu u kome smo mu banuli u kuću, obeležava slavu Duhovno-prosvetiteljskog centra – Svetog Jovana Bogoslova. Sa sveštenicima lomi kolač. Liturgiju služi prota Stevan Mrđen, nekadašnji paroh, kninski.

– Patim za Krajinom, zato ne mogu da odem. Nijednom nisam išao – kaže tiho prota.

Okupili se Krajišnici u paraklisu, na spratu zdanja. Vojislav je nekada planirao da ovde bude fabrika stolarije, ali nije imao dilemu – darovao je četiri stotine kvadrata Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ispod je narodna kuhinja u kojoj se svakog dana priprema po 2.000 obroka za one kojima su potrebni da prebrode dan u nemaštini.

– Nisu ovde samo Krajišnici, ima nas odasvud, sa sidrima u ovoj ravnici – predstavlja se Vitomir Todović, rodom iz Foče. – A Ljubisav Vujović vam je iz Čačka. Ono je Dušanka Mandić, e, ona je iz Kistanja. Je l’ tako, Dušanka? Iz Kistanja?