fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Подршка професору Ковићу: Учили сте нас важности спознаје ко смо!

Поносна сам на сваку оцјену и сваки наш испит, а шта је испит него разговор два пријатеља. Поносна сам на оне десетке, на она предавања која су била другачија и иновативнија. Нису то била пука читања са папира, нити „једва чекање“ да изађете из учионице, то су биле дебате кроз које би за два сата ни не знајући прелазили и књигу од 300 страница.
Проф. др Милош Ковић, историчар

Пише: Свјетлана Самарџија

Драги професоре,

Република Српска је била и биће ваша друга домовина. Толико је добрих људи, прије свега, па онда историчара изашло испод вашег пера истине, пера историје. Ваши су нас часови учили и о умјетности, и о књижевности и о историјским токовима и догађајима који се и данас понављају. Учили сте нас како и зашто се историја понавља, то је изгледа највећа бољка данашњице… Викали су деведесетих: „Србима треба одузети историју“… Само, заборављају свјетски моћници и њихови поданици да се наш народ врати својим коријенима и својој историји и у оним тренуцима када мисле да је заборављена.

Ми смо народ опраштања, народ који у срцима не држи срџбу, а чинили су звјерства над нама, чинили су геноцид над нама. Опстајали смо, гледали смо у Србију и прижељкивали да нас Дрина не дијели! Увијек понављам ријечи великог историчара чији је живот био голготан, Милорада Екмечића који каже да је Република Српска остатак остатака српског народа са лијеве стране Дрине. А са ове стране Дрине, Ви ћете увијек имати дом.

Поносна сам на сваку оцјену и сваки наш испит, а шта је испит него разговор два пријатеља. Поносна сам на оне десетке, на она предавања која су била другачија и иновативнија. Нису то била пука читања са папира, нити „једва чекање“ да изађете из учионице, то су биле дебате кроз које би за два сата ни не знајући прелазили и књигу од 300 страница.

Наши сусрети и након школовања су настављени уз митрополита Амфилохија, увијек блаженог помена. Зато данас не кукумачем, знате и сами како је он говорио, те ријечи сам негдје у срце златним нитима похранила:“што те више гоне и што је већи твој крст знај да нешто радиш добро…“ Наш је једини гријех што смо ми слободан народ, народ који чува слободу говора, који не ћути и не клечи пред већима од себе. Знате и сами, за њих смо варвари са Балкана, а неки од њих постоје нешто мало више од 200 година. А ни Ви ни ја, нити наш народ се не стиди тог епитета, „душа нам је пространа иако смо бројем мали“…

Знајте, Ви сте професор кога се сваки студент катедре за историју Универзитета у Источном Сарајеву радо сјећа и радо помиње. Професор сте који нас је научио важности културе памћења и важности спознаје ко смо. На жалост, губили смо свој идентитет у прошлом вијеку и сада када из нашег бића израња блиједо сјећање на Јасеновац, на Јадовно, Пребиловце, Казане… када из поплочаних бетонских плоча излазе јауци старца Вукашина, митроплита Петра Зимоњића, одлучили су да нам пресјеку везу као што су то радили у пртеклим ратовима одузимајући нам глас вјере и глас науке, одводећи нам интелектуалну елиту, демолирајући нам памћење, вадећи нам велика срца која само знају за опроштај и љубав.

Али, као што то каже наш Добрица: „Мора да су чуле белосветске банде да имамо златна срца па их ваде да их пресаде у сопствене груди, мислећи да ће тако да постану људи. Али узалу!… Људско срце, то чудо над чудима, неће да се прими у њиховим грудима.“

С поштовањем,
Свјетлана Самарџија


Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: