Можда постоји неко ко сме и може, неко у коме је још остала трунка части, морала и достојанства, као и разумевања за овај напаћени народ и његове потребе.
Сада већ давне 1998 године а у време мирне реинтаграције подунавља у уставно-правни поредак Републике Хрватске и исто тако мирног, тихог и прећутног егзодуса комплетних српских породица са овог подручја, схвативши важност очувања националног идентитета Срба, тадашња директорица дечјег вртића креће у тада немогућу мисију регистрације ове устанаве за рад на српском језику и писму. Двојезични односно двописмени статут ове установе, као и двојезична табла, требали су бити смерница и пример на који начин Срби могу конзумирати своја права, гарантована Уставним законом о правима националних мањина као и писмом намере тадашњег председника Туђмана, али и другим међународним правним актима и конвенцијама којих је Република Хрватска потписница.
Нажалост, до дана данашњег дјечји вртић Вуковар 2 остао је једина образовно-одгојна установа, регистрована за рад на српском језику и писму. Зашто је то тако треба упитати легитимно изабране представнике Срба, који упркос свом партиципирању у власти како на локалном тако и нивоу државе, али и у министарствима те разним саборским одборима, нису урадили ништа или су урадили јако мало да се овакво стање промени. Захваљујући управо њиховој неспособности и немару данас као резултат имамо да ученици српске националности похађају нерегистроване, самим тим и нелегалне школе, као последицу имамо из године у годину све мањи број полазника оваквих „српских“ школа, иако се број припадника српске заједнице није значајно смањио.
Где су онда српска деца? Одговор је врло једноставан: Све је већи број родитеља који своју децу уписују по хрватском, већинском плану и програму. Да је овакво неангажовање српских политичких представника у Републици Хрватској, као и углавном недовољно разумевање матичне државе Србије за проблеме са којима се суочава српска заједница у Хрватској једносмеран пут у асимилацију и нестанак, више пута смо упозоравали. Да смо чинили и чинимо све што је у нашој моћи како би очували наш национални и културни идентитет, језик, писмо, традицију и обичаје, Бог нам је сведок. Стога још једном дижемо свој глас и не прихватамо овакав однос спрам властитог народа и наше деце.
Да се гвожђе кује док је вруће позната је чињеница, као и то да су управо наша деца најрањивија и најподложнија утицајима категорија, стога и потреба да се урушавање српског националног идентитета, односно његових остатака, започне управо од његових темеља – дечјег вртића Вуковар 2. И док је мисија сада већ бившег градоначелника града Вуковара, као инструмента власти и познате тисћуљетне политике спрам српског народа веома јасна и недвосмислена: ограничити, обесмислити и на концу избрисати ову установу, припајањем са већинским вртићем, остаје нејасна улога српских представника у власти који су дали непосредан обол и допринос овом процесу смењујући управо особу која је једина успела регистровати и водити ову установу упркос ударцима и понижавањима са свих страна. Сатисфакција за властите неуспехе, демонстрација силе, или подређивање интереса српске заједнице, властитим себичним и дневнополитичким интересима или пак нешто треће, сасвим је свеједно, остаје чињеница да смо сами насрнули на своју нејач, на своју прошлост, садашњост и будућност.
И како очекивати разумевање од већинског народа и власти, за посебну осетљивост и потребе које као заједница имамо, па тако и сама установа Вуковар 2, када га немамо у властим редовима !? Како објаснити да у Хрватској грађани другог реда немају превише могућности за запослење у односу на неке неке друге привилеговане категорије ? Како и коме објаснити да родитеље српске деце врло често немају финансијске могућности плаћати високе цене вртића, стога је проценат српске деце у односу на проценат већинског народа драстично несразмеран ?
Како и коме објаснити да је управо то разлог за повећану осетљивост и разумевање за ову категорију, а не за њихову дискриминацију и гашење њихових установа ?
Ваше „Ми не можемо“ или „ми не смемо“ , нису и не могу бити оправдање, тим више што смењујете оне што су доказали да могу и смеју, запитајте се господо драга докле сте нас довели са таквим ставовима након свих ових година. На концу, можда постоји неко ко сме и може, неко у коме је још остала трунка части, морала и достојанства, као и разумевања за овај напаћени народ и његове потребе.
Горан Челар