Pobeda kao uvod u nove procese

Jedan od najuspešnijih privrednika bivše Jugoslavije Borislav Mikelić – oslobođen je optužbi u Hrvatskoj, ukinuta mu je kazna zatvora izrečena 1993. godine – najavljuje procese koji će, nema sumnje, pobuditi veliku pažnju hrvatske javnosti, a među takvima sigurno je osporavanje privatizacije giganta „Gavrilović“

U Zagrebu je ovih dana, na predlog županijskog državnog odvjetništva iz Siska, obustavljen sudski postupak protiv Borislava Mikelića, zbog ratnog zločina protiv civila na području Petrinje. Da ne bude zabune, za taj „zločin“ Mikelića su u Hrvatskoj osudili još 1993. godine, na 20 godina robije, za njim je bila raspisana i međunarodna poternica, nekoliko puta do Beograda (gde Mikelić živi) stizale su poruke da će bivši generalni direktor petrinjskog mesoprerađivačkog giganta „Gavrilović“, kad-tad morati u zatvor, da ne postoje šanse za obnovu postupka, za reviziju ili ukidanje presude, ali Mikelić je bio uporan. Uspeo je prošle godine da pokrene obnovu procesa i to je okončalo odustajanjem Tužilaštva od svih tačaka optužnice. Kažu, nema dokaza da je Mikelić počinio ratni zločin.

NEMA VEZE SA EVENTUALNIM ZLOČINIMA

Naravno, nije ih bilo ni 1993. godine, ali tada je bilo svedoka koji su Boru „videli“ kako komanduje četničkim jedinicama i iz tenka povremeno nadgleda Petrinju, i obilazi okolne srpske položaje. Ovo je priča o hrvatskom tužilaštvu i sudstvu, o hrvatskoj državi kakva je postojala do pre neku godinu i baš takva bila i prihvaćena od strane nečega što zovemo međunarodna zajednica. Ili Evropska unija, ako hoćete.
Svima je bilo jasno, još za vreme procesa u sisačkom sudu, 1993. godine, da Mikelić nema nikakve veze sa eventualnim ratnim zločinima, da u vreme koje se spominje u optužnici nije bio ni u Srbiji, a kamoli u Petrinji, da je imao tešku saobraćajnu nesreću koja ga je na duže vreme vezala za krevet… To su znali i svedoci koji bi sada, da je Hrvatska ono što nije, morali pred lice pravde zbog lažnog svedočenja. Naravno, ništa im se neće dogoditi, kao ni drugim lažnim svedocima koji su širom Hrvatske devedesetih godina svojim iskazima slali nevine Srbe u zatvor, na višegodišnji boravak, zbog ratnih zločina koji nisu počinili.
Često je tu odlučivala ljudska zloba, mržnja, osveta za učinjeno ili neučinjeno u vreme socijalističke Jugoslavije. Ili jednostavno; ovaj Srbin mi se ne sviđa, hajde da ga optužimo makar za oružanu pobunu. U Mikelićevom slučaju potpuno je nevažno, besmisleno, ono što je stajalo u optužnici, Mikelić je kod hadezeovaca i uopšte kod te neoustaške bulumente dvadeset godina zatvora „zaradio“ svojim životom pre izbijanja rata. Sudili su mu zbog onoga što je bio i radio za vreme Jugoslavije.

ODUZIMANjE STATUSA KONSTITUTIVNOG NARODA

Borislav Mikelić, istina, za vreme komunizma nikada nije bio srpski nacionalista, da jeste ne bi dogurao do mesta u najvišim organima Saveza komunista Hrvatske i Jugoslavije, ali Mikelić pripada onoj maloj grupici srpskih komunista koji su imali osećanje za nacionalno. Znam da to zvuči kao naučna fantastika jer Srbin – komunista je pre svega antisrbin, borac protiv „velikosrpske hegemonije“, zaštitnik malih naroda koje Srbi hoće da porobe. To za Mikelića ne važi. Dokazano ne važi. Dok su drugi Srbi u Hrvatskoj ćutali i okretali glavu pred obnovom ustaštva, a ti procesi registrovani su u javnosti godinama pre izbijanja rata, pre dolaska HDZ-a na vlast – Mikelić nije ćutao. Podsećam na slučaj Slavice Bajan.
U junu 1989. godine, sazvan je Sabor Hrvatske da bi zauzeo stav o odluci Ustavnog suda Jugoslavije da se u Hrvatskoj službeni jezik definiše kao „hrvatsko-srpski“ umesto „hrvatski književni jezik“. Sabor zaseda u hladnoj i zategnutoj atmosferi. Svima pada u oči da su izjašnjavanje u vezi sa tim pitanjem već odbili tadašnji lideri Saveza komunista Hrvatske Stanko Stojčević (Srbin) i Drago Domitrović (Hrvat), što je uvećalo težinu saborske odluke i delikatnost situacije. A onda je usledio šok, izvesna Slavica Bajan, do toga dana potpuno nepoznata široj javnosti, traži reč, izlazi za govornicu i predlaže da se Srbima u Hrvatskoj oduzme status konstitutivnog naroda, zahtevajući da se o tome odmah glasa.
U novinarskoj loži konsternacija, niko ne može da veruje šta se događa, očekuje se burna reakcija saborskih zastupnika ali… U Velikoj dvorani Sabora vladao je muk. To telo bilo je sastavljeno u većini od članova Saveza komunista. Svi ćute. Slavica Bajan se vratila na mesto i sedi ponosno uzdignute glave. Saborski zastupnik Borislav Mikelić okreće se levo i desno očekujući da se, u skladu sa partijskom politikom kritikovanja sopstvenih grešaka i skretanja, javi neki Hrvat i kaže da je ovo povratak na Maspok, na pozicije žestokog hrvatskog nacionalizma i netrpeljivosti prema Srbima u Hrvatskoj. Ali niko od Hrvata ne javlja se za reč. Mikelić izlazi za govornicu, vidljivo besan, i vrlo emotivno govori da se upravo dogodio pokušaj rušenja ustavnih odredbi SR Hrvatske, svođenje Srba u Hrvatskoj na nivo građana drugog reda, negiranje svega što je do tog časa u socijalističkoj Hrvatskoj bilo sveto i nedodirljivo. Dodaje da istupom Slavice Bajan Hrvatska ulazi u fazu mogućih otvorenih međunacionalnih sukoba.
Podržao ga je samo Jovo Kablar, predsednik Opštine Knin. Bajan ponovo traži da se o njenom predlogu prisutni izjasne i Predsedništvo Sabora stavlja to na glasanje. Čak 66 zastupnika najvišeg zakonodavnog tela diže ruku u znak podrške. Mikelić ponovo traži reč, izlazi za govornicu, vraća mandat saborskog zastupnika i saopštava da nikada više neće ući u takav Sabor Hrvatske.

MIKELIĆEVA PODRŠKA

Pre Slavice Bajan, a ovo je sada vrlo lično, Mikelić je osećanje za srpske teme pokazao na jednom slučaju u kojem je figurirala moja malenkost. Sredinom osamdesetih, zbog jednog teksta u „Politici“ čiji sam tada bio dopisnik, digne se velika halabuka u Hrvatskoj. U centru pažnje bio je Mika Špiljak, tada najmoćniji čovek Hrvatske, jedan od najuticajnijih u celoj državi, koji je umesto na obeležavanje godišnjice Sedme banijske udarne divizije, u Glinu, otišao na neku fudbalsku utakmicu u njegovo rodno selo Odru, kod Siska. Meni je to bilo najblaže rečeno neprimereno. Napišem prilično oštar tekst, spomenem Srbe i Hrvate, doprinos jednih i drugih u Drugom svetskom ratu, žrtve na srpskoj strani, potrebu i neophodnost da se te žrtve poštuju…
Ideološki komesari u Savezu komunista Hrvatske videli su u tekstu ono čega tamo nije bilo; buđenje velikosrpskog nacionalizma i šovinizma, sa ciljem podrivanja bratstva i jedinstva među hrvatskim i srpskim narodom u Hrvatskoj.
Samo stariji čitaoci „Pečata“ mogu da shvate šta je takva kvalifikacija značila u „onim vremenima“. Bio sam tada suviše mlad da bih se uplašio, bez obzira na to što mi je samo dan posle objavljivanja teksta bilo jasno da su me neki poznanici, čak i prijatelji, zaboravili: „Ma ja njega poznajem onako, iz viđenja“.
Telefon u mom stanu prestao je da zvoni, a na moju zvonjavu retko ko se odazivao. I onda, u kulminaciji celog slučaja, jednog prohladnog popodneva dobijem poziv iz Petrinje. Traži me Borislav Mikelić, moli da dođem do njega. Odem tamo. Iskreno, očekivao sam razgovor visokog partijskog funkcionera i mladog „zavedenog novinara“, razgovor dvojice sunarodnika u kojem će onaj prvi ovom drugom očinski održati lekciju i pokušati da ga vrati na pravi put. Umesto lekcije dobijem od Mikelića podršku, potpuno slaganje sa svim što sam napisao, kao i sa odbranom koju sam primenjivao, te obećanje da će uraditi sve što bude mogao da osnaži moju nezavidnu poziciju. I uradio je. Sećam se da smo u tom razgovoru, a odužio se duboko u noć, dotakli temu probuđenog hrvatskog nacionalizma i da je Mikelić rekao kako taj nacionalizam vidi čak i među članovima Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, partijskog organa čiji je u to vreme bio član. Elem, taj moj slučaj završio je na verbalnim osudama, kvalifikacijama i etiketama koje sam nosio sledećih godina, mada je bilo i zahteva za krivično gonjenje.

LIČNA REHABILITACIJA

Petrinja je za vreme Mikelićevog boravka u njoj, na raznim društvenim i političkim funkcijama, od varoši sa hrvatskom većinom postala gradić u kojem su Srbi bili brojniji, i to je tamošnjim Hrvatima bio krunski dokaz Mikelićevog nacionalizma. Ako se ne varam, upravo ovaj podatak spomenut je i na „suđenju“ koje je okončano izricanjem kazne od 20 godina zatvora.
Mikelić je od pre neki dan potpuno slobodan čovek i može da putuje van Srbije. Poslednjih 18 godina to nije mogao i zato u ovoj njegovoj ličnoj pobedi ima mnogo gorčine. Hrvatska je za vreme „Sablje“ tražila od Beograda da izruči Borislava Mikelića, ali tom zahtevu nije udovoljeno. Mikelić je tada, podsećam, uhapšen pod optužbom da je sastavni deo zemunskog klana. Pušten je bez podizanja optužnice. Tužio je državu Srbiju i dobio spor, kao i novčanu nadoknadu zbog hapšenja i pritvaranja bez osnova.
Neki bi se posle ovakvog raspleta povukli u osamu, zadovoljni zbog zagrebačke odluke i lične rehabilitacije. Mikelić ne spada među takve. Najavio je da će podneti tužbu protiv hrvatske države, sa odštetnim zahtevom u milionima evra, zbog odluke koja ga je onemogućila da se skoro dve decenije bavi biznisom. Tvrdi da će uskoro održati konferenciju za novinare u Zagrebu, ali ono najinteresantnije je u vezi sa „Gavrilovićem“, firmom koju je godinama vodio, a koja je u nekakvom privatizacionom procesu vraćena Đuri Gavriloviću, jednom od potomaka porodice osnivača. Mikelić kaže da ima papire koji dokazuju da je država Jugoslavija pre skoro 50 godina isplatila Gavrilovićima više od pet miliona dolara i time stekla stoprocentno vlasništvo nad „Gavrilovićem“. Biće interesantno.

Izvor: pecat

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović