Pljuvanje po Republici Srpskoj

(Reagovanje na intervju Srđe Popovića objavljen u listu „Dnevni avaz“ 11. 01. 2011. godine) Postoji neki čudan razlog zbog kojeg izvestan broj javnih ličnosti iz tzv. „kruga dvojke“ ne propuštaju niti jednu priliku da pljunu na sebe i svoje.

Tako je beogradski advokat Srđa Popović, dana 11. 01. 2011. godine, dao intervju dnevnom listu „Dnevni avaz“, pod naslovom „Srđa Popović o proslavi Dana RS: Bila je to rehabilitacija Karadžića i Mladića!“, u kome je dosledno, onako grubo (drugosrbijanski) opleo po Republici Srpskoj i Srbima preko Drine. Tekst je, razume se, reakcija na proslavu 20 godina postojanja Republike Srpske.

Osećam profesionalnu obavezu da kolegi Popoviću ukažem na par političkih i pravnih konstatacija koje su, očigledno, netačne, a koje su postale svojevrsna himna sarajevske čaršije i njihovih beogradskih sapatnika.

Navedeni intervju počinje konstatacijom da:

„Oni nisu smjeli dobiti tu RS, jer su, ustvari, bili nagrađeni za sudski dokazan genocid.“

Odmah na početku može se postaviti pitanje: Ko su to oni, a ko je to Srđa Popović?

Uvaženi čitalac uočava da sam u uvodu ovog teksta dao odgovor na to pitanje:

Oni smo mi, Srbi, pa čak i dobra većina građana Srbije i Republike Srpske, a društvo intervjuisanog Popovića su oni koji su u ratu bili druga ratujuća strana (sada ih u miru nazivamo Federacija BiH, sve u koaliciji sa grupom poznatom pod nazivom „Druga Srbija“).

Dobro, kolega smatra da „oni“ nisu smeli dobiti Republiku Srpsku, pa nas to vraća u 1995 godinu (konkretno, septembar i oktobar) kada su vojne snage muslimansko-hrvatske koalicije bile na nekih 30-ak kilometara od Banja Luke (konkretno, HE Bočac), odnosno kada je u neposrednoj blizini Trebinja bilo grupisano oko 40.000 hrvatskih vojnika.

Pitanje zašto je vojna situacija bila tako nepovoljna po Srbe ima samo jedan odgovor, a on se zove NATO. Naime, nakon otvorene agresije na teritoriju RSK u avgustu 1995. godine, snage severne alijanse su krajem avgusta i početkom septembra te godine dale nesebičnu (a kasnije lepo naplaćenu podršku) snagama pod kontrolom A. Izetbegovića i F. Tuđmana, i tim je vojna situacija postala izrazito loša po Srbe.

Dakle, takvi uslovi su i diktirali dogovor koji je postignut u Dejtonu, da bi kasnije bio pretočen u međunarodni sporazum u Parizu, ali Popović zaboravlja da Republika Srpska nije rođena u Dejtonu.

Ona je tog trenutka postala definitivna i neporeciva, ali za nas je postojala i građena kroz četiri ratne godine, da bi svoje granice i ustavno utemeljenje dobila konačno nakon zaustavljanja ratnih dejstava.

Nego, da krenem dalje u ovom kratkom osvrtu na pomenuti intervju.

Srđa Popović dalje (izgleda dosta uzrujan) tvrdi:

„Ustvari, nije došlo do neke historijske presude o svim tim događajima. I sad se to, naravno, ispod tog flastera zagnojilo i imate to što imate.“
E, tu smo, Popoviću, istorijske nepravde, ovo, ono, stilske figure, flaster, krvarenje i tako to. Priznajem da sam očekivao da u ovoj novogodišnjoj ispovesti pronađem neku ubojitu, rekomovsku o pomirenju i tome slično.

Izgleda da ste i ti i Nataša Kandić konačno shvatili da nismo baš toliko naivni da sa Hrvatima pravimo komisiju koja će da ispituje „Oluju“, ili pak da sa sarajevskim beretkama otkrivamo zločine Nasera Orića. Stoga se Popović vraća proverenom receptu pljuvanja po Srpskoj, i potpunog negiranja ovog entiteta.

No, da se vratimo da „historijske“ presude.

Popoviću je svakako poznato da su bosanski muslimani tokom II svetskog rata masovno bili pripadnici oružanih snaga NDH, i bogami se dobro dokazali Paveliću i družini, pre svega vađenjem srpskih očiju i paljenjem kuća. Prvo su malo popljačkali, pa kad su se živi vlasnici počeli buniti, onda su prešli na saniranje „personalnih“ problema, i tako su hercegovačke jame vrlo brzo postale sestre bliznakinje onih u Dalmaciji.
Antifašizam u toj (muslimanskoj) populaciji se veže za nešto malo predratnih komunista, te za one koji su posle kapitulacije Italije 1943. brzo sabrali i oduzeli odnos snaga na terenu, i shvatili da je bolje staviti petokraku na fes, nego ostati bez istog.

Nosioci oružane pobune protiv fašističkiog okupatora u Bosni i Hrvatskoj su bili oni koji su tom ideologijom bili najviše i pogođeni. Dakle Srbi, i to kroz dva pokreta, koja su podjednako bila priznata i prepoznata od strane saveznika.

Ovo je toliko notorno, da ukoliko neko pokuša da me demantuje, prvo neka konsultuje literaturu koja obrađuje Prvo zasedanje ZAVNOBIH, koje je održano 25. 11. 1943. godine u Mrkonjić Gradu.

Jednostavnim uvidom u imena i prezimena učesnika Prvog (a bogami i drugog i trećeg) zasedanja ZAVNOBIH, dolazi se do potvrde teze da je antifašizam u BiH bio, mahom srpski.

Stoga Republiku Srpsku i njen nastanak treba vezati upravo za kontinuitet u borbi protiv faši-ekstremizma, kroz koji je srpskom narodu, najpre u Hrvatskoj (kroz ustavne amandmane) oduzet status konstitutivnog naroda. Potom je konstitutivnost Srba u BiH „zaboravljena“ najpre kroz „Akt o reafirmaciji suverenosti Republike Bosne i Hercegovine“ od 15. 10. 1991. godine, a potom kroz referendum muslimana i Hrvata koji je održan krajem februara 1992. godine.

Dakle, deca, potomci, a bogami i aktivni učesnici klanja iz 1941 godine, pokrenuli su lavinu, nakon koje u BiH postoje dva entiteta, i tri konstitutivna naroda. Prvi put (računajući od perioda nakon osmanskog osvajanja) Srbi su postali vlasnici svoje sudbine u Bosni, i kreatori političkih institucija, i to zajedno sa druga dva naroda.

Da budem precizniji, da je postojao „historijski sud“ o dešavanjima 1914-1918, i 1941-1945, NFRJ nikada ne bi bila formirana, niti bi Hrvati i muslimani ikada Srbima bili braća. Oni bi naprosto bili poražena strana, i još uvek bi plaćali dobranu i pravednu odštetu.

Floskuliranje, tipa „sudski dokazan genocid“, svedoči samo o jednoj stvari:

Genocid koji je izvršen nad Srbima od 1991-1999. godine, nikad nije bio predmet čak ni otvorene i javne rasprave a kamoli sudskog postupka. Stoga beo-sarajevski antisrbizam ne propušta priliku da ozbiljnih lica i promuklim glasovima prozbori koju o „agresiji“, „genocidu“ i drugim pojmovima koje moja rodbina, prijatelji i ja zovemo: ODBRANA.

Posebno je pitanje to što advokat Popović zaboravlja da Radovan Karadžić i Ratko Mladić, nisu osobe koje su osuđene za bilo šta, a ako ćemo pošteno, do 1995 godine njihova imena se nisu vezivala za bilo koja krivična dela, za razliku od velikih prijatelja „Druge Srbije“. Mislim, niko od aktivnih učesnika u procesu stvaranja Republike Srpske (Koljević, Krajišnik, Plavšićka…) do početka rata nije imao veze sa sudovima, koliko Dnevni avaz sa objektivnošću.

Ipak, Srđa Popović insistira da proslava 20 godina postojanja Republike Srpske ima snagu rehabilitacije za Karadžića i Mladića, a time izgleda zaboravlja da rehabilitovan može biti samo onaj ko je prethodno pravosnažno osuđen. Verovatno kolega to i zna, ali želi da bude upečatljiv, da se dopadne svojim drugarima iz čaršije.

Dalje se u tekstu navodi:

„Ukazujući, naime, na četničku i uopće ekstremnu ideologiju u svojoj zemlji…“

Razumem da je kolega učio iz udžbenika istorije koje je štrihovao Evdard Kardelj, ali antičetnička histerija koju projektuje kazuje nam da se očigledno zaboravlja činjenica da je predsednik SAD Hari Truman, 29. marta 1948. godine uvrstio Dragoljuba Mihailovića u „Legiju zaslužnih“ čime je on postao, koliko mi je poznato, jedini čovek sa ovih prostora koji je odlikovan najvišim priznanjem stranim državljanima – „Legion of merit“.

Nesporno je to kako je Hrvatima i muslimanima očajnički bilo potrebno da četnički pokret prikažu kao ekvivalent ustaškom pokretu, sve kako bi NOP, koji su udostojili svoga članstva 1944 godine, ispao njihova jedina, bratsko-jedinstvena kuća. Budući da istorija međuetničkih sukoba na Balkanu ne počinje 1991 godine, svaka apsolutizacija srpske uloge u tim sukobima jeste zlonamerna i politikantska.

Dalje se u tekstu predmetnog intervjua nešto pominju Velja Ilić, Čović i porodica pokojnog premijera Đinđića, ali nisam siguran da su čitaoci „Avaza“ zainteresovani za naše domaće probleme. Njih privlači i opija sposobnost jednog Srbina (uz to i pismenog) da pljune na svoje, na čitavu jednu političku zajednicu koju su i oni prokužili. Ukratko, da se uz kafu saglase da su i Srbi i Republika Srpska u Bosni višak.

Dobrica Ćosić je u nekom svom tekstu kao negativnu referencu Srđe Popovića naveo to što je ovaj svojevremeno bio branilac u krivičnom postupku koji je vođen protiv ustaškog ministra Andrije Artukovića. Ćosić je očigledno pogrešno protumačio funkciju advokata/branioca, odnosno nesporno je da Srđa Popović nije saučesnik ako brani nekog pred sudom. Prava i dužnosti advokata u vezi zastupanja klijenata su posebna tema, no ipak nikada bilo kome od kolega ne bih zamerio zato što brani nekoga sa čijim se aktima i delovanjem ne slažem.

Ako je pravo na advokata sveto i neprikosnoveno pravo svakog osumnjičenog, tada je i pravo na život, zdravlje i nepovredivost stana pravo svakog čoveka i građanina.

Pa ako Srđi Popoviću ne treba da se zamera što je branio Andriju Artukovića, neka ni on ne zamera prekodrinskim Srbima što su branili svoje kuće i svoje živote.

(Autor je advokat i stalni saradnik Srpskog kulturnog kluba)

Miroje Jovanović

Izvor: