Племенити Холанђанин у Ваљевској болници

Аријус ван Тинховен, лекар који је пре др Рајса открио истину о аустроугарским злочинима 1914. године, поделио је судбину српског народа у свим борбама на почетку 20. века – Првом и Другом балканском, те Великом рату

Ретко коме није познат допринос др родолфа Арчибалда рајса о ширењу истине о непријатељским злочинима почињеним у Србији током Великог рата. Али, мање је познато да чувени форензичар не би био у стању да сачин прецизан и стручан извештај да на располагању није имао налазе хирурга Ваљевске болнице, холандског лекара Аријуса ван Тинховена (1886­1965) и доктора руске санитетске екипе Петроградског словенског комитета, Николаја Ивановича Сичева (1878­1954). За нас је посебно значајан допринос доктора Тинховена; овај холандски експерт је, наиме, поделио судбину српског народа у свим борбама на почетку 20. века – Првом и Другом балканском, те Великом рату.

Ван Тинховен је рођен 1886. године у холандском граду Горингхем. Након завршетка гимназије, једно време је боравио у Индонезији, а по повратку у земљу, 1912. дипломирао на амстердамском медицинском факултету. По избијању Првог балканског рата, Тинховен се самоиницијативно упутио у Србију. Убрзо му се придружила група стручњака из Холандије, а почела је да пристиже и финансијска помоћ. Тако је млади лекар пружио драгоцену помоћ у збрињавању и лечењу рањеника и болесника. Своју мисију је наставио и током Другог балканског рата а у Београду се, опет без подршке сопствене владе, обрео и непосредно након почетка непријатељстава са Аустроугарском, 1914. године. Тинховен је распоређен за шефа хируршког одељења у Ваљевској болници, где му се 24. септембра придружио руски хирург, др Сичев.

Под утиском злочина почињених над рањеницима, заробљеницима и цивилним становништвом од стране непријатељске војске, др Ван Тинховен је одлучио да прикупи материјалне доказе о употреби недозвољене муниције, али и сведочанства о конкретним зверствима почињеним у мачви. Тинховен је методично бележио и фотографисао сва запажања током хируршких интервенција.

Одмах по окончању већих сукоба, 21. августа, командант Дринске дивизијске области наложио је Павлу Ђорђевићу, начелнику Ваљевског окружног начелства, да оформи комисију и упути је на терен ради утврђивања почињених злочина. Знајући да Тинховен већ располаже одређеним материјалима, Ћорђевић га је поставио на чело Комисије коју су чинили начелник Ваљевског среза јанићије Красојевић, директор месне електричне централе, инжењер јулијус (Жил) Шмит, иначе швајцарски поданик, др Светислав Николајевић, који је до рата обављао приватну праксу у Кнез михаиловој улици бр. 8, као и службени фотограф и неопходно помоћно особље. Екипа је током 21. и 22. августа обишла просторе између Завлаке и Брезјака, а већ 23. августа поднела детаљан извештај команди Дринске дивизије. Исти документ начелник Ваљевског округа је 29. августа упутио и министру унутарњих дела Стојану Протићу.

Забрањена муниција коришћена од стране аустроугарске војске:

1 „трасирни” метак М1910; 2. „трасирни” метак М1912;

2 „вежбовни” метак М1893; 4. „стражарски” метак М1893;

3 „стражарски” метак М1913

Тинховен се посебно заинтересовао за употребу недозвољене муниције и њен стравични учинак на жртвама. На почетку истраге, као цивилни хирург без искуства у балистици и војној техници, исказао је неверицу да је једна „цивилизована” армија кршила конвенције и чак сумњао у постојање овакве врсте пешадијских метака. Но, убрзо се уверио у реалну ситуацију; направио је својеврсну збирку муниције и њених делова извађених из рана, израдио прецизне цртеже исте, те сав материјал фотографисао. На основу овог материјала, потврду о постојању и употреби забрањених, нехуманих метака добио је и од независних војних експерата из домовине.

Без обзира на то што је у суштини Тинховенова комисија прва утврдила и документовала злочине, а Тинховен лично радио на ширењу истине путем медија, његова запажања ће добити на тежини тек након сусрета са др. рајсом – 21. септембра 1914. Холанђанин је, наиме, несебично све своје налазе, скице и фотографије, као и испити­ вања др. Сичева, уступио рајсу; овај материјал је чувеном криминологу послужио за његове даље радове, па чак постао и саставни део извештаја и књига.

Оболевши од тифуса, Тинховен је 16. марта 1915. године морао да се врати у Холандију. Но, у домовини је наставио да објављује истину о Србији. Публиковање његових дневничких бележака у Хагу 1915. године резултат је извештаја које је слао холандским дневним листовима, али и интервјуа који је дао новинару „Нових ротердамских новина” м. ј. Брусеу. Тако је и београдска „Политика” 21. марта 1915. године донела вест како је Тинховен у Амстердаму у штампи обелоданио истину о употреби дум­дум метака од стране Аустријанаца.

Након опоравка, половином августа 1915, Тинховен је отишао у Француску и прикључио се њеном Црвеном крсту. У првим месецима 1916. одређено време је провео у Албанији, одакле је извештавао за холандске новине. Како је у то време у Драчу и околини било стационирано 130.000 Срба, Тинховен се поново нашао међу пријатељима. Холанђанин је поново упозоравао светску јавност на неодрживе прилике у којима се налазила српска војска, готово без одеће, хране и медицинске помоћи.

Тинховен се 30. септембра 1916. оженио својом дугогодишњом сарадницом и болничарком – јакобом мартом де Хроте, која га је пратила на свим мисијама у Србији. Заборављен од српске јавности, преминуо је 8. септембра 1965, а данас почива крај верне сараднице и супруге на гробљу Нови Валкенвен у Нардену.

Централне силе су биле затечене изношењем истине о сопственим суровостима. Аустријанци су чак покушали да резултате Тинховенових и рајсових извештаја искористе у сопственој пропаганди; тако су се у низу аустроугарских и немачких новина појавили оптужујући чланци како исте, распрскавајуће метке користе Британци, Французи, руси, Италијани и румуни. Када ова провидна пропаганда није уродила плодом, пропагандна машинерија Централних сила покушала је да дискриминише Тинховена и рајса. У низу немачких листова појавили су се написи како је Тинховен практично прогнан из Србије. Када је Холанђанин лично демантовао ове вести, штампа се окренула рајсу. још 24. августа 1914, аустроугарски министар спољних послова гроф Бертхолд је представницима неутралних земаља упутио брошуру у којој је правдао поступке сопствене солдатеске само као „покушај одбране од непријатељски расположених цивила у мачви”. Шта више, окупаторске „Београдске новине” су 1. марта 1917. године штампале обиман чланак о „лажима колумнисте рајса”; Аустријанци су поново тврдили да су репресалије над цивилним становништвом биле оправдане због „непријатељског држања стараца, жена и деце, те као одговор на злочине српске војске над заробљеницима”!

Аутор: Бранко Богдановић

Фотографије из личне архиве Б. Богдановића

Извор: ПОЛИТИКА, недјеља 12 јун 2016., стр. 63