Planovi Austrougarske: Za Srbe logori i odredi smrti

Austrougarska je iskoristila početak Prvog svetskog rata za sistematsko čišćenje Podrinja od srpskog naroda. Van zakona bilo „nepouzdano stanovništvo“. Formirano oko 300 koncentracionih logora

Sistematsko istrebljenje srpskog naroda iz Podrinja i istočne Hercegovine, s namerom da se tu naseli stanovništvo lojalno Habzburzima počelo je u prvim danima Prvog svetskog rata. Rat je bio idealna prilika da se aktivira plan stvaranja „etničkog zida“ – prostora očišćenog od Srba u Bosni i Hercegovini duž granice sa Srbijom i Crnom Gorom, koja se rodila 1872. u glavama tadašnjih austrougarskih upravitelja Bosne i Hercegovine.

– Došao je rat. Kod nas se pokazao ne samo kao strahota borbe države protiv države, nego kao strahota borbe države protiv vlastitih državljana. Relativna većina naših sugrađana, tj. svi Srbi pravoslavni bili su izvrgnuti najstrašnijim progonima – poručila je u memorandumu ugarskom premijeru grofu Tisi grupa bosanskih političara 20. septembra 1918.

Ovo buđenje savesti izazvao je prodor jedinica srpske i crnogorske vojske sve do Pala i strah od odmazde za zločine nad srpskim civilima. Čim su se srpski ratnici povukli zbog austrogarske ofanzive etničko čišćenje Srba se nastavilo.

– Nije bila reč o nasumičnim zločinima, već o državnoj politici Beča. Samo nekoliko dana posle objave rata Srbiji, Austrougarska je obnarodovala ratne propise kojima su Srbi stavljeni van zakona kao „nepouzdano stanovništvo“. Beč tada formira odrede „šuckora“ od oko 11.000 dobrovoljaca, uglavnom muslimana, koji su imali odrešene ruke u rešavanju „srpskog pitanja“. Odmah je stavljeno u pogon i 300 koncentracionih logora za Srbe. Njihove žrtve do danas nisu popisane – kaže publicista i novinar Miša Todović.

Istražujući istoriju svoje porodice i sela u fočanskoj oblasti Završje on se pre više od dve decenije prvi put suočio s prećutanom istorijom etničkog čišćenja Srba u BiH. Njegova potraga za zaboravljenim žrtvama traje i danas.

NAJVEĆI TALAS ETNIČKOG ČIŠĆENJA

Streljanja i deportacije Srba u BiH započeli su u avgustu 1914. u Hercegovini i Podrinju, a kasnije su proširena i na ceo Sarajevski srez. Najveći talas etničkog čišćenja izveden je 1915. posle nemačko-austrougarske ofanzive na Srbiju.
– O uslovima života u logorima ostali su potresni zapisi malobrojnih preživelih interniraca. Sabijani su u podzemne memljive hodnike gde ne dopire svetlost, u kojima su se bukvalno gušili. Usled iznurivanja glađu i nepodnošljivih životnih uslova izbile su epidemija pegavog tifusa, tuberkuloze i drugih zaraznih bolesti, od kojih su dnevno umirale desetine muškaraca, žena i dece. Mrtvi su ostavljani po nekoliko dana među živima – navodi Miša Todović.

– S ćutanjem o žrtvama iz 1914. sreo sam se i u sopstvenoj porodici. Tri brata mog dede streljana su 1914. u Foči a više članova porodice umrlo je u logoru u Aradu, ali o tome se veoma retko i oprezno pričalo. Taj muk razumeo sam posle otkrića dokumentacije o sudskom procesu Mati Boškiću, austrougarskom sudiji koji je 1914. izveo na preki sud 72 seljaka iz Završja, među kojima i maloletne dečake. Svi su po kratkom postupku streljani – kaže Todović.

Sagovornik „Novosti“ pokazuje potresne izveštaje sa suđenja Boškiću zbog streljanja 72 civila iz Završja u Foči 1914. godine. Sudnicu u Sarajevu tada je ispunilo osamdestak staraca, žena i dece očekujući zadovoljenje pravde. Niko nije sumnjao da će Boškić biti osuđen jer se tokom rata hvalisao da su „ispod njegovih ruku i pera stotine išle na stratište“.

Svedok Janja Popović Stojanović je ispričala da joj je šest muških glava iz porodice živo zakopano na stratištu u Šukovcu.

– Streljan mi je otac, muž i brat. Maćehu Stanu isekla je vojska na njivi. Tražim da se krvnik strelja…

Na pitanje sudije koliku odštetu trži za pobijene sinove, starac Radovan Matović je kroz suze zavapio:

– Odštetu? Za moja dva sina od 20 i 14 godina? Za moja dva sina…

Ni mnoštvo sličnih svedočanstava nije bio dovoljno jak argument za sud da kazni Boškića. On je oslobođen, a opozicione novine „Srpska zora“ konstatuju: „Nažalost kako se vidi, Austrija se u ovoj Jugovini povampirila“.

– O suđenju „šuckorima“, koji su činili zločine od kojih se ledila krv generacijama Podrinjaca nije bilo ni pomena. Ćutalo se radi mira u kući. Slično se ponovilo i posle Drugog svetskog rata sa zločincima iz NDH. Niko nije osuđen za zatiranje 120 srpskih sela u Podrinju devedestih. Danas je zbog tog ćutanja austrougarski etnički zid realnost. Podrinjske Srbe koje nisu očistili ratovi, odnele su ekonomske migracije – konstatuje Todović.

On naglašava da streljanja i deportacije Srba u BiH 1914. čak i neki zapadni istoričari smatraju začetkom politike sistematskog istrebljenja jednog naroda, koja je primenjena širom Evrope u Drugom svetskom ratu.

Inače, o broju zatočenih i umrlih Srba u austrougarskim logorima:

– Iz nekih aradskih dokumenata saznaje se da je samo 1915. bilo 11.000-15.000 srpskih interniraca i zarobljenika, a da je umrlo oko 4.500 logoraša. U Šopronjeku je jedno vreme bilo oko 8.000 interniraca. U Doboju je 1916. i 1917. sahranjeno više od 1.000 dece ispod deset godina, a svega je umrlo 4.500-5.000 ljudi. Ipak to su samo delovi slagalice srpskog stradanja. Ključni dokumenti u kojima se žrtve navode poimenično su nestali. Možemo da nagađamo da li su namerno uništavani. Na primer, iz austrijskog vojnog arhiva dobio sam informaciju da su spiskove logoraša iz Arada poslali u Arhiv BiH, a u Sarajevu kažu da nije kod njih – kaže Todović.

Autor: B. Subašić

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

austrijski zločini nad srbima u prvom svetskom ratu

Sećanje na Toplički ustanak | Jadovno 1941.

DIVLjACI: Brutalnosti i zverstva koje je austrougarska vojska …

Boško Antić: Srbi iz Bosne i Hercegovine pod okupacijom …