Planina smrti: Povlačenje srpske vojske kroz Crnu Goru

Najveći deo srpske vojske i izbeglica je sa Kosova i Metohije do Albanije došao preko Crne Gore. Iz Peći preko Čakora i Berana, srpska vojska je stigla do Podgorice. Čamcima preko Skadarskog jezera išli su samo poslanici, diplomate i strane misije. Izbeglice i vojska, močvarnim jezerskim priobaljem, stigli su do albanskog grada Skadra.

Čakor – „planina smrti“, tako su srpski vojnici opisivali visoke planinske prevoje koji se nalaze na granici Crne Gore i Srbije. Bio je već početak decembra. Sneg je, kažu svedoci, bio dubok do pazuha. Temperatura je bila dvadeset stepeni ispod nule. Ispred njih se nalazio vrh od 1850 metara.

Oni koji su iz Peći krenuli ka Čakoru prvo su prošli kroz strmu i zaleđenu Rugovsku klisuru. Duvala je mećava i staza se skoro uopšte nije videla. Sneg je izravnao tlo, sakrio rupe i ivice ponora. Jedan pogrešan korak vodio je u smrt.

Svedoci opisuju da su duž Rugovske klisure i Čakora nailazili na ljudske leševe. Umirali su od hladnoće, gladi, iscrpljenosti… Jedan srpski vojnik tada je zapisao: „Ko je imao zdrave cokule i nešto para on je prešao, koji nema cokule on propada. Imalo je vojnika kojima se odlepila, kao na cipeli, koža od tabana i taj je morao da umre. Mnogima su promrzle uši koje su kasnije u Skadru morali da odseku.“

I dok se jedan deo vojske povlačio preko „planine smrti“, veći deo vojske je iz Peći išao preko planine Žljeb, pa dalje do Berana i Andrijevice. Ovim pravcem se zajedno sa Trećom armijom i trupama Odbrane Beograda povlačio i veliki broj izbeglica – bežanija kako su je tada zvali.

Izgladneli, promrzli i iscrpljeni srpski vojnici stigli su u Crnu Goru. Očekivali su da će tu naići na magacine s hranom. Ničega nije bilo. Siromašno crnogorsko stanovništvo u ovim brdovitim krajevima nije imalo dovoljno hrane ni za sebe. Ono malo hrane što se našlo, prodavalo se po ogromnoj ceni.

I austrougarski špijuni, koji su se nalazi na teritoriji Crne Gore, učinili su svoje: govorili su narodu i podstrekivali političare kako je srpska vojska došla da po naređenju saveznika okupira Crnu Goru. Bilo je dovoljno samo pogledati u kakvom je stanju srpska vojska i shvatiti koliko su takve priče bile nerazumne.

Bila je to vojska u ritama, promrzla, gladna i iznemogla. Koliko god da su bile nerealne, te priče su stvorile lošu političku atmosferu između srpskog i crnogorskog rukovodstva. Nepoverenje je delimično postojalo i u narodu.

Sa druge strane, uprkos poljuljanom poverenju među vlastima dve države, crnogorska vojska je tih dana pružila ogromnu pomoć srpskoj vojsci. Crnogorci su mesecima vodili borbe u kanjonu reke Tare i pokušavali da održe front dužine 145 kilometara.

Branili su sa jedne strane svoju otadžbinu od napada austrougarske vojske, a sa druge strane činili su odstupnicu srpskoj vojsci u povlačenju. Mnogi srpski generali isticali su da je značaj crnogorske odbrane bio presudan za srpsko povlačenje i za spas i opstanak srpske vojske. Da nije bilo crnogorskog otpora, neprijatelj bi brže napredovao i opkolio srpsku vojsku u planinama Crne Gore, što je i bio plan Vrhovne vojne komande Austrougarske.

Dve vojske štitle su odstupnicu preko Crne Gore, Prva armija vojvode Živojina Mišića i sandžačka vojska serdara Janka Vukotića. Crnogorci su tri meseca vodili borbe na frontu dugom 145 kilometara.

Vrhunac je bila Mojkovačka bitka na Badnji dan i Božić 1916. godne.

Neprijatelj je nakratko bio zaustavljen i time je omogućeno izvlačenje poslednjih delova Prve armije koja se nalazila u rejonu Andrijevice. Veći deo srpske vojske, za vreme Mojkovačke bitke, već je bio u Albaniji. Crnogorska vojska nije mogla dugo da izdrži pred nadmoćnijim neprijateljem. Ubrzo posle velike mojkovačke pobede, vlada je kapitulirala i kralj Nikola napustio je zemlju.

Trupe Odbrane Beograda, Druga, Treća armija i delovi Prve armije iz Andrijevice su krenuli ka Podgorici. Na tome putu bili su i karavani diplomatskog kora, grupe narodnih poslanika, veliki broj činovnika, francuske bolnice, ruske i engleske sanitetske misije… Kolona je, kažu, bila toliko dugačka da kada je čelo stiglo u Podgoricu, začelje je još uvek bilo na položajima oko Andrijevice.

Svi su računali da će u Podgorici naći hranu. Međutim, u Podgorici je hleb bio dragocenost koja se plaćala onoliko koliko je ko tražio. Ništa u gradu nije moglo da se kupi, prodavnice su bile zatvorene. Bataljon je dobijao po džak brašna, a sledovanje je iznosilo 200 grama po čoveku.

Vladala je opšta glad. Počele su i velike kiše. Tužni su opisi srpskih vojnika u Podgorici. Bili su izgladneli, bedni, umorni. Spavali su pod vedrim nebom na goloj i mokroj zemlji.

U Podgorici je vladala i velika zabrinutost, najgore slutnje i najčudnije izmišljotine čule su se sa svih strana… Do srpskih vojnika i izbeglica danima nisu stizale nikakve vesti. Od trenutka od kada su napustili Peć, za te dve nedelje povlačenja, nisu dobili ni jednu novost. Nisu znali šta se dešava sa kraljem i regentom koji su iz Prizrena krenuli u Skadar. Pitali su se da li je stari kralj živ? Da li je regent uspeo da se probije kroz albanske planine? Da starog vojvodu Putnika nisu možda napala i ubila neprijateljska albanska plemena? Dokle je stigao neprijatelj?

Slutnja i neizvesnost još više je otežavala inače teško stanje srpskih vojnika i izbeglica tih dana u Crnoj Gori.

Tekst je deo dokumentarnog filma „Srbi na Krfu“ koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.

Stručni konsultant projekta „Srbi na Krfu“ je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

RTS, Slađana Zarić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

„Mišićev manevar“ i herojska odbrana Srpske vojske

Stotinu godina od Mojkovačke bitke

Ko će te ljude pamtiti ako mi nećemo?