Пио сам мокраћу

Од четрнаесторо преживjелих у jами Равни долац, jедини мушкарац jе био шеснаестогодишњи Глигориjе Стоjић из Доњих Руjана. Оваj ведри и разборити човjек, воjни пензионер у Београду, по коjему се никако не може закључити нити да има шездесет и пет година, нити да jе преживио икакву потешкоћу. О томе говори с неким сjетним осмиjехом и инатом у гласу: никад нико не може ни измислити тилико мука и зла колико човjек може издржати…

„Неколико година уочи рата остадох сироче без маjке. Сестра ми Мара удаде се за Ерцега у Горње Руjане, а у кући остадосмо нас четворица мушких, отац ми Марко — Маркеља га звало — стариjи ми брат Лука, jа и наjмлађи Благоjе несрећни.
Отац био сналажљив човjек, трговао и препродавао стоку и код њега се вазда могао наћи динар. Чинио и позаjмљивао људима, jеднако и Србима и Хрватима, и само jе волио да му се дужник у речени дан макар jави ако не може дуг вратити.
За оно вриjеме и оне прилике ниjесмо рђаво живjели, али jа, богме, био ђаво и jедног дана запуцам и побjегнем у Сплит. Хоћу у варош и бог. Тамо се упишем на месарски занат. Помири се послиjе и отац са тим.
Некако уочи саме окупациjе jа jедног дана некуд скитао по Марjану и набасам на jедну металну кутиjу сакривену у неком запећку. Неко, по прилици, на брзу руку гурнуо и мало камењем зазидао па се оно камење некако обурвало и кутиjа остала да се види.
Извучем. Видим има у њоj нешто па се брзо сакриjем у jедан густиш да утврдим шта jе. Отворим, кад тамо велики свежањ сваковрсниjех кључева и калауза и шест хиљада динара!
Престравим се jа — то паре грдне — шест волова да купиш. Неко покрао и ту сакрио.
Мислим шта да радим па наjпослиjе бацим кутиjу и кључеве а паре у џеп. Одатле право у продавницу па се обучем и обуjем и накинђурим од главе до пете. Ни о чему ти jа више ниjесам мислио. Све ми равно до мора.
Ни кад се зарати jа то ниjесам некако озбиљно замишљао.
Вратим се у Руjане ко господичић и све мислим да ће рат некако брзо да се сврши и да ћу jа брзо поново у Сплит.
Једног дана отац призва мене и Луку. Држи у руци ону jедну сељачку торбу, тканицу, и вели да мучно вриjеме долази, бог зна како ће бити, па ето да нас двоjица знамо, у тоj торби су паре — да се нађу за црни дан. Торба сашивена, не казуjе колико има пара, али вели да jе наjбоље склонити ван куће — ако кућу запале да паре остану. Нашао он скровито мjесто у jедном љескару иза куће — нико сем њега и ето нас двоjице не зна за то мjесто.
Сjутри дан, упамтио сам добро, био jе понедjељак, оца и Луку одведоше. Ја опет мислим некаква jе воjна вjежба, можда ће их на фронт — и не помишљам на зло, гдjе би ти комшиjе направиле зло!
У сриjеду дођоше за мене и за Благоjа. Веле: сви мораjу пред Глигића кућу, има важно наређење…
Пред Глигића кућом сво село. Ува српскога ниjе остало да ниjе дотjерано. Около се узмували наше комшиjе Хрвати, већина наоружани и све некако као да нас не познаjу. Тек понеки прави, униформисани усташа.
Миjо Јурета чита Павелићеву наредбу: доглавник наређуjе да Срби и Хрвати не могу живjети заjедно, да Срби мораjу ићи у своjу домовину Србиjу, тамо их чека све, тамо су и сви мушки већ поведени…
Кренуше нас одмах, било jе може бити вриjеме ручка. Кад бисмо поред наше куће, мене приђе комшиjа Божо Јурета и jедан из Оџака, изумио сам му име, и поведоше ме у страну: ми знамо да ти отац Маркеља има паре, да идеш да нам их даш па ти послиjе куд те воља…
Не злостављаjу ме, не треба душу гриjешити и рећи како ниjе, али видим лиjепо да ме не мисле пуштити док им паре не дам.
Не знам jа ни колико jе било у оноj торби, чуо сам да су они послиjе причали да jе било сто осамдесет хиљада. Завирише они у торбу, задовољно се насмиjешише, али не би ништа од обећања — мене пред собом па потjераше за осталима. Цестом поред кућа Пашалића и Шибеника до кућа Бошковића па одатле лиjепо поред Одакових кућа пољем према Воденом доцу. Онда уз Кланац, Дубоки долац, Џаjину торину, Пишала, Сjенокосе и Кошарице, право на Саjдину пећину.
Ту стигосмо остале. Угнало их у пећину, а около страже, ко с пушком ко са батином, не може из пећине мува излетjети. Гледамо, стражаре нас и гоне све наше комшиjе и очима не вjеруjемо, просто их не познаjемо, колико су се одjедном испоганили и промиjенили — да смо им све у кап воде попили не би нас тако гледали…
Знам за jаму, видим да воде и бацаjу у њу, а опет се jош надам да мене неће, да ће неко од комшиjа пружити руку и спасити ме, да ће се сjетити колико им jе моj отац ваљао и добра чинио.

Јок! Сви се обрели исти и просто као да се утркуjу у поганству. Мене моj комшиjа Иван Пашалић за рамена па у амбис…

Ништа више не знам ни како сам летио ни како сам пао, ни jесам ли приjе дна негдjе ударио у греду — ништа. Отриjезнио см се, изгледа, негдjе пред зору. Притисли ме лешеви. Покушавам да се извучем, а страшни болови по лиjевоj страни ми узму дисање и врате у мрак несвиjести…
Много касниjе сам рендгенским снимањем установио да су ми била поломљена сва ребра на лиjевоj страни, затим лиjева кључњача и лопатица.
Мислим да нас jе првих неколико дана било наjмање шездесет – седамдесет живих. На средини jаме, а она jе доље широка мислим колико двиjе наjпространиjе собе, била су два велика камена. Ко jе погодио и пао на то камење таj jе био одмах мртав. Ко jе имао срећу да промаши и падне около на лешеве, ти су углавном преживjели. Моj брат несрећни и jош неколико дjечака ниjесу били готово ни огребени.
А унутра: боже драги, грозоте! То се риjечима не може описати jер нема тако страшних риjечи…
Глад jе била само прва два-три дана док jе надвладала жеђ. Послиjе ништа, само жеђ, жеђ, за кап воде би све на свиjету дао. Једина ти мисао да на мокроj стиjени нађеш кап, да овлажиш какав дроњак и утолиш ватру у грлу.
Још jа непокретан па просто љубоморан на брата и оне коjи се крећу — све ми се чини да jе греда влажниjа на оноj другоj страни.
Два-три пута удари киша па се зидови jаме оквасише. Да ти jе то било видjети како смо избезумљено лизали мокри камен. Једном jе изгледа била провала облака па  у jами провре поточић. То нас jе, чини ми се, преполовило: ко год ниjе могао да се уздржи, умро jе у наjстрашниjим мукама.
То ти jе оно: жеђ очиjу нема. Нема мука над тим мукама кад се спеку уста и грло а у стомаку плане ватра. Једног дана, кад муке одољеше, jа фино сазуjем ципелу — обуо jа ципеле парадне да у њима путуjем у Србиjу — па се помокрим у њу и немам кад чекати да се мокраћа охлади, плашим се да ципела не пропусти, него попиjем таман онако топлу ону мокраћу!
Још да jе било и мокраће него немаш шта ни мокрити кад не пиjеш…
Наjгрозниjе jе било у наступима очаjања. Обично ноћу кад завлада потпуни мрак. Тада неко плаче, неко лелече, неко пjева, неко виче из свега гласа и дозива, неко се моли богу, неко псуjе бога и све свеце почев од Огњене Мариjе кад нас jе бацило у jаму па до светих мученика.
Кад сване и над jамом се почну роjити птице, некакве жуте, ситне, слиjећу готово до изнад нас и купе мравињак црва коjи из jаме канти уз литицу, све се умири као по команди. Сви заћутимо у страху да ће се крвници опет вратити и опет на нас ваљати камење и бацати бомбе.
Ја говорио да се не jављамо и да не излазимо ни кад су први пут дошли и казали да су Срби из Чапразлиjа, видио сам да jе превара. Говорили и други, али не послуша jадна Сава Вулић — боже лиjепа ли бjеше — и двоjица Лалића него се свезаше, несрећници, у нади да ће се избавити, а они их побише и бацише поново у jаму. Саву посљедњу, голу, бог зна шта су са њом горе радили.
Мало им и то би него за њима камење и бомбе, па кад се уморише jедан викну: спаваjте сад ту, jебем вам маjку српску…
Долазило и послиjе готово сваки дан. Испитали, зар, Саву и оне младиће ко има жив у jами па зову одозго по имену, наjвише Дану Бошковић и Јању Лалић. Ми ћутимо, гласа не одаjемо, они опет: спаваjте, спаваjте…
А брат ми и неколико оних дjечака здравиjих поваздан покушаваjу да се пењу уз литицу. Она, проклетница, глатка и клизава, мачка не би запела, али они jеднако не одустаjу. Испењу се некако по пешес метара па се оданде оклизну и лупе поново доље, изнемогли, крвавих ноктиjу.
На неколико дана приjе него ће нас извадити савлада их глад и жеђ и редом сви помриjеше, само се стињаше као да поспаше…
И кад дођоше да нас ваде, jа ниjесам вjеровао. Видио сам да су то они исти што су нас и бацили у jаму и био тврдо убиjеђен да ћемо завршити као Стоjа и Лалићи. Све остале су извадили, али jа жив ниjесам хтио да ме мрцваре и поново бацаjу у jаму. Пристао сам да се свежем тек кад су ме неке од оних коjе су извадили почеле звати и убjеђивати…
Смjестило нас у кућу Бошковића. Ја запео хоћу да одем моjоj кући. Пустише ме jедан дан: кућа пуста и празна, нигдjе ништа нема сем голих зидова. Чуjем за оца и брата да су завршили у Прологу, Благоjе ми остао у jами баш као и сестра Мара са три сина.
Жељан дана и сунца, изађем jа пред кућу да се ту сит исплачем и изjадикуjем. Може бити да ме у неко доба ту на сунцу и сан преварио, не знам, али мене сунчаница ухвати и свиjест ми се преврну — сви су мислили да сам полудио. А право зборећи не би ни било чудо таман да сам полудио што ме jада убило…“

*   *   *

И казивање Глише Стоjића записао сам 1990. године. Седам-осам година касниjе сазнао сам да jе и његово, чинило се, челично здравље изненада попустило – умро jе у Београду и вjечно починуо далеко од родних Руjана…

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

Везане вијести:

Промоција књиге „Огњена Марија Ливањска“ у Храму Светог Трифуна у Београду

РТРС – ПЕЧАТ – 20. октобар 2011. – Репортажа о страдању Срба 1941. у јами Равни Долац, Ливањско поље

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРБИМА БАЧЕНИМ У ЈАМУ РАВНИ ДОЛАЦ

Промоција књиге „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ у Светосавском културном клубу у Бања Луци