Petokraka urezana u čelo: Dečaka Slavu su zarobili Nemci, ali su ga mučili „naši“

Slavoljubu Slavi Koviću nije bilo suđeno da okusi život u svoj njegovoj lepoti. Rođen u teškom siromaštvu, bačen je u ratni vihor baš kad je krenuo da gradi budućnost. Prišao je partizanima, ali je nakon sloma Užičke republike pao u ruke Nemcima. No, mnogo gore, pao je u ruke domaćim izdajnicima. Ne kaže se džabe da je „poturica gori od Turčina“

Slavoljub Ković je rođen u Bogatiću 21. avgusta 1924. godine, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca,u siromašnoj porodici koja je dodatno propala ranom smrću oca, kada je Slava, kako su mu tepali, imao svega tri godine. Oca, dakle, nije ni upoznao.

Živelo se izrazito teško, država bez socijalnih službi nije vodila računa o svojoj deci i omladini, a država koja o njima ne vodi računa — propada. U školu je tako krenuo sa dve godine zakašnjenja, a pred Aprilski rat (i onu pomenutu propast države) počeo je da izučava krojački zanat, nadajući se da će mu to obezbediti kakvo-takvo uhlebljenje.

Nije mu takva sudbina bila. Kada je 7. jula izbio ustanak u Srbiji, prišao je partizanima. Isprva je bio kurir i stražar da bi potom počeo da pravi bombe, da popravlja naoružanje i da šije odela starijim borcima. Sve to pri seoskoj četi Mačvanskog partizanskog odreda, u kojoj je proveo svoj jedini ratni period.

Živorad Berić, prvoborac iz Loznice, decenijama kasnije prisećao se Slavinog pristupanja partizanima.

— Žiko, evo, došao sam i ja. Hoću da idem u partizane da se borim. Pušku nemam, oteću je od Nemaca, ali sam evo doneo ovu moju „mašinku“ (šivaću mašinu; prim. nov), trebaće mi da nešto drugovima sašijem i okrpim — rekao je Slava tada.

Užička republika.

Nakon sloma Užičke republike, usled uspeha Prve neprijateljske ofanzive, dopao je zarobljeništva decembra 1941. godine. Nemci su ga bili zarobili na Ceru, u selu Milini, a potom ga odveli u logor Zabran kod Šapca. Majka Milica i sestra Olga su za to doznale, pokušale da ga izvuku za novac preko jednog folksdojčera koji se time bavio, ali im je on rekao da ništa za njega ne može da uradi jer je Slava bio prkosan prema islednicima, jer ih je stalno psovao, rugao im se, pa je bio određen za streljanje.

A šta se u stvari dešavalo u Zabranu? Pa, Slava je pisao svoju vlastitu slavnu istoriju kojom se upisao u istoriju našeg naroda. Strahovito su ga mučili, i to ne Nemci, već Srbi, nedićevci i posebno ljotićevci, oni iz 9. dobrovoljačkog odreda, saradnici okupatora koje bi danas neki da rehabilituju.

On je trpeo i ponosito vikao da se borio protiv Nemaca. Takođe je, po rečima onog folksdojčera, vikao: „Tucite, ubijte, pobeda je naša!“. Iako sitan i slab, herojski se držao i nije odao nijedno jedino partizansko ime premda ih je znao mnogo. Ljotićevci su mu zato nožem u čelo urezali zvezdu, krvavu zvezdu petokraku za nedužnog Slavoljuba.

Streljan je 10. januara 1942. godine, nekih osam meseci pre nego što će postati punoletan. Pored njegovog imena islednik je zapisao: „Priznao je samo da je učestvovao u borbama protiv Nemaca. Neće da kaže ko mu je dao pušku i municiju. Ništa više neće da prizna. Partija prva“. Ovo poslednje znači: za streljanje.

Njegova je priča nakon rata zaboravljena u moru sličnih priča, ali je fotografija koju vidite otkrivena u arhivi logora Zabran. Odmah je počela da privlači golemu pažnju javnosti, ali se nije znalo ko je dečak na njoj. Konačno, krajem sedamdesetih godina, otkriven je njegov identitet.

Tada se pojavio predlog da se Slava proglasi za narodnog heroja, a u Jabuci kod Prijepolja, u okviru Memorijalnog kompleksa „Boško Buha“ (njih su dvojica bili saborci u Mačvanskom odredu), podignuta mu je spomen-bista (rad vajarke Drinke Radovanović). Ljubivoje Ršumović napisao mu je pesmu „Poema o ćutanju“.

Njegovo ime danas u Bogatiću nose jedna ulica i vrtić ispred kojeg je još jedna njegova spomen-bista. Da se vrtić nazove po njemu ima smisla, jer je po svedočenju njegovih školskih drugova bio dobar, skroman, druželjubiv dečak koji je, iako bedan, sa drugarima delio poslednji zalogaj.

Šta još reći, osim možda ovoga: Slava Slavi!

Izvor: VIDOVDAN

Napomena: Muzej Jugoslavije čuva statuu Slavoljuba Kovića, delo Drinke Radovanović iz 1982. Neda Kovačević ju je fotografisala, i uvrstila u Knjigu prvu njenog BEOGRADSKOG SPOMENARNIKA, s tekstom o Slavoljubu, na str.67.

Vezane vijesti:

Ovo je najpotresnija ratna priča, o partizanskom dečaku koji je …