Петко – српски Робинзон Крусо на Косову

Једина породица у селу у коме је до 1999. године, до повлачења српске војске и полиције са Косова и Метохије, у тридесетак домаћинстава живјело око 200 Срба

Петко Милетић вратио се са породицом у село Опрашке, удаљено двадесетак километара од Истока на Косову и Метохији, гдје данас живи у потпуној изолацији.

„Осудио сам себе, супругу и двоје деце на изолацију и жртвовао их зарад сопственог убеђења да ћу сопственом жртвом помоћи опстанку Срба и српске државе на Косову и Метохији“, прича за Срну Милетић.

Tамара, ученица седмог разреда, и њен брат Лазар, ученик шестог разреда, у пречнику од пет километара, изузев подивљалих паса, живу душу не могу срести нити видјети.

У организацији Министарства за заједнице и повратак у привременој влади самопроглашеног Косова у позну јесен 2009. године у Опрашке се вратило 14 носилаца домаћинстава, међу којима је био Петко, са супругом Снежаном и двоје дјеце.

Од 15 новосаграђених кућа, само на кући Милетића се дими оџак. Остале повратничке куће су опљачкане и разидане, јер су повратници, како каже Петко, суочени са бандама лопова и наоружаних криминалаца, спасавали живе главе остављајући све за собом.

„Имали смо једно убиство, нападе на голоруке људе смештене под шаторима, крађу тек довученог грађевинског материјала и, што је најгоре, отворене претње да следеће јутро нећемо дочекати. Tо, испада, нико изузев мене и моје породице није истрпео нити је имао храбрости да се попут мене и моје супруге суочи са проблемом голог опстанка на ледини“, исповиједа се Петко и кроз сузе каже „ја сам своје двоје деце осудио на пропаст“.

Он каже да се више не плаши самозваних „бораца“, људи који у шареним униформама такозване ослободилачке војске Косова наоружани сијеку шуме у власништву Срба у Опрашкама, али се плаши „Божије казне“ јер је своју дјецу осудио на живот у изолацији.

„Моја деца и моја породица завидимо, верујте ми, људима који издржавају вишегодишње казне у затворима“, вели Петко и додаје да његова Tамара и Лазар виде свијет једино током боравка у школи у Осојану, удаљеној око пет километара.

До школе их вози и враћа назад.

Мотив више за потпуну резигнацију овом угледном домаћину јесте чињеница да у његово двориште од 2012. године до данас није крочила нога било ког функционера, ни из српских нити из косовских институција.

„Знају једино да ме зову да заокружим унапред припремљено име на гласачком листићу и тада обећају све, али ме и услове да ћу остати без минималца у износу од 16.000 динара ако не изађем на изборе и не гласам оног кога ми препоруче“, без страха прича Петко.

Његова супруга Снежана добила је шећер, а и како не би кад свакодневно остаје по три-четири сата сама, страхујући да ће је разбојници затећи, док ишчекује повратак дјеце из школе.

„Ово није живот, али где да одемо? На улицу или у неки прихватни центар? Да живимо од помоћи народне кухиње? Е, то нећу дозволити, па макар нас све четворо овде нашли мртве“, изговара ова поносна мајка и супруга.

Милетићи обрађују осам хектара земље. Имају два велика пластеника. Скидају дјетелину са близу седам хектара површине, али кажу да су све стекли сами и без ичије помоћи.

„Држали смо десетак крава, али смо млеко продавали по цени коју нам одређује онај који би једва чекао да нас више у Опрашкама нема“, вели Петко.

Недостаје му мала помоћ да купи косачицу и балирку, али ту помоћ, како каже, не очекује ни из државе Србије нити од косовских власти јер ни код једних ни других нема „везу“ нити своје људе.

За разлику до њега, који са породицом живи у Опрашкама, помоћ у грађевинском материјалу и механизацији се даје људима који од 1999. године ногом нису крочили у Осојанску котлину, и то је оно што, како он тврди, породице попут његове одвраћа од повратка, јер схватају да је много исплативије бити на списку „заинтересованих“ за повратак на Косово и Метохију.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Два брата једини Срби у селу код Косова Поља

Пркос баке из Вучитрна: Не идем са свог прага, па шта буде

“Празна кућа“ филм о Србима отетим ради трговине органима ДЕО I

Смиља Бајчетић, посљедња Српкиња у Доњој Плешини: Херцеговка која се није одрекла очевине и косовског завјета!