Petar Božović: Život je jeftiniji od smrti

Glumac za Novosti o vlasti i pljački, Kosovu i Evropi, kostima predaka i nebeskoj Srbiji, ruskim raketama…

DAVNO je patrijarhalne Crnogorce na velikom platnu uvodio u naturizam, a ne baš tako davno prešao je u asketizam. Tamo mu nisu tražili da iscepa člansku kartu hedonista, a i karta pića ostala mu je ista.

Dok u prstima vrti čašicu domaće šljivovice na terasi „Madere“, glumačka legenda i gorostas nežnog srca – Petar Božović, priseća se scene iz „Ljepote poroka“: snalažljivom kicošu Žoržu, kojem se na kraju usana oklembesila cigara, konobar snishodljivo čestita na izboru za direktora:

– Realno, ja sam to i očekiva. Đe bi vam bio kraj da ste me još prošle godine izabrali – odgovorio je „skromno“ Žorž.

Iz te maestralne role đilkoša sa Ade Bojane izrodilo se i naše prvo pitanje za barda, koji nikada nije bežao ni od političkih tema:

Gde bi nam bio kraj da su ovi novi došli ranije, ili da su oni stari produžili još koju godinu?

– Taj tekst smo Živko Nikolić i ja izmišljali na licu mesta. Te replike vreme nije pojelo. Dolazi mi na um ono Matijino: „Dokle će ovo, zna li iko? Da mi je neko pričao da će ovo ovoliko, ne bi verovao ni ovo“. To sam govorio u Titovo i u Slobino vreme i mislio sam da će proći. Ali tek se izgleda sad izoštrava. Sramno je kakvi su nam političari. Govorim uopšte, da mi ne zamere ni ova nova ni stara vlast. Njihova otuđenost od naroda prosto vređa. Kod nas je politika postala mogućnost za bogaćenje. Ako ništa drugo, nadam se da će ova vlast sprečiti mogućnost da se „legalno“ pljačka.

Ostajete, dakle, verni vašoj teoriji da i dalje letimo u mestu iako se menjaju politički sistemi, vlade, ministri…

– I gore od toga. Srbija je danas duhovna grobnica. Ostavljena na vetrometini, bez ikakvih institucija. Uništena je porodica, selo, prosveta… Danas je jeftinije biti živ nego umreti. Ne možete se sahraniti ako nemate para. Mladi pop govori kako onaj drugi ima bolju eparhiju jer tamo plaćaju više. Plaća se rođenje, plaća se krštenje. A ljudi imaju penziju od 9.000 dinara.

Za prvu glumačku nagradu dobili ste komplet čaša jagodinske pivare. Pošto više nemamo ni domaće pivo, verujete li cinicima da ćemo rasprodati i vodu i vazduh?

– Recite prvo vi meni odakle ovoliko stranih banaka ovde? A narod sve siromašniji. Kako to da nemamo jednu nacionalnu banku u kojoj bi mogao da držim neku crkavicu, ma kako zvučalo primitivno patriotski? Nema je pošto je sve transparentno organizovano. Dosta mi je raznih Đelića i Vlahovića koji su ovde došli kao spasioci. Meni je majka od Vlahovića, pa mi je on možda i neki rod, ali manite me više tih njihovih priča.

Priča Evropa ili Kosovo je opet neizbežna. Šta da biramo?

– Pre mnogo godina gostovali smo sa predstavom „Gorski vijenac“ u Pećkoj Patrijaršiji. Padala je kišica, a okolo je bilo sveta. Ljilja Dragutinović igra sestru Batrićevu. Plače onaj narod, plačemo i mi glumci. A po Patrijaršiji bobolja kamenje koje bacaju Šiptari. Neka kosmička sila vukla me je da ostanem tu još koji dan. Tad sam shvatio da smo svi mi u stvari sa Kosova.

Koliko dugo i nemilosrdno moramo da se suočavamo sa prošlošću da bismo bili primeran kandidat za Evropu?

– Treba da se okrenemo sebi i tu nam nije potrebna pomoć nevladinih organizacija, tih polušpijunskih ćelija koje dovode u sumnju iskonske stvari. Oni nam objašnjavaju i kako da volimo svoje dete, prema najnovijim istraživanjima sa tog i tog univerziteta. A kako bismo preživeli da nas majke u zbegovima nisu čuvale, da nas očevi na samrti nisu pominjali? Čekajte, jesu li naši prevaspitači imali stogodišnje ratove? Gospodo Nemci, nadmena arijevska raso, jeste li vi imali Holokaust? Hoće li lekcije o humanosti da nam drže oni što su decu u Mačvi nabadali na bajonete, dok mi držimo njihove kosti iz Prvog svetskog rata u Lazarevcu, na Oplencu i kojekuda…

Izgleda da ste od onih koji ne veruju da naša anarhična priroda može da se udene u striktne evropske kalupe?

– Nećemo krepati ako ne uđemo u Evropu. Nismo propali ni kada smo prebegli preko Albanije sa kraljem i celom otadžbinom. Na Ubu sam pre dva dana priredio donatorsko veče za izgradnju spomen-kosturnice suvoborskim junacima. Bilo je divno. Pitaju me posle toga novinari šta to za vas znači? Kako šta mi znači? Ako ne osećamo kosti svojih predaka, ko će drugi? Decu moramo učiti da poštuju pretke, da se vrate roditeljima i veri.

Prihvatate li podelu na nebesku i pragmatičnu Srbiju?

– Ovo pragmatična nikako ne stoji. Bez prave nebeske Srbije, u duhovnom slislu, nema ni ove druge. Mi smo biološki uništeni posle Prvog svetskog rata, a Drugi svetski rat nam je doneo bratoubilaštvo koje i danas postoji. To je najveća kazna za naš narod.

Jeste li razmišljali o tome da bi neko novo spajanje republika bivše SFRJ u EU bilo dobro i po vaše zdravlje? Da li je tačno da ste tugu zbog raspada Juge gasili u piću i hrani i da ste se od tada drastično ugojili?

– Tačno je. Ali šta ćemo mi ovakvoj Evropi i ona nama? Prvo su nas rastavili, pa nas opet sastavljaju. Mi smo od jednog jezika napravili šest. A bog nam je dao jezik da nas odvoji od životinje.

Neki tvrde da je opstanak ovde moguć samo priklanjanjem NATO paktu, ili ćemo biti ubogo pusto ostrvo. Da li je to suviše fatalistički?

– O kako bi bilo lepo živeti na pustom ostrvu. Pogotovo kada bismo kojim čudom stekli tu duhovnu punoću o kojoj maštam. Ovde bombardovanje traje i dan danas. Svakog meseca neko pogine od kasetne bombe. Zar ne bi bilo pristojno da nam ta najveća armada koja je bombardovala malu Srbiju da i neku paru da sklonimo te bombe, pošto su ih oni posejali? Ali neće. I dalje ćemo da ginemo i ližemo im cipele. To izgleda i odgovara onima koji su od naše vojske napravili lovačku družinu. Kako da ti se sin očeliči i da sutra bude domaćin kada nije služio vojsku? Ne zna šta je toplo, šta je hladno. Taj viče: žLadna mi je voda, maaamaaa. Ameri se spremaju za rat, stavili su Rusima rakete pod nos. A kad Putin izvede stare rakete za prvomajsku paradu, onda kažu da Rusija zvecka oružjem.

Možda vas nova vlast odobrovolji ovim približavanjem Rusiji…

– To je odmrzavanje, a ne približavanje. Do sada je bilo kao da je Rusija tamo negde iza Japana. Srbi u Republici Srpskoj i dalje gledaju u Srbiju kao u sunce iako im je Milošević na Drini udarao sankcije. Tako i mi po slovenskom osećaju moramo verovati u Rusiju. Velike sile nemaju milosti prema malima i često je Bugarska bila veća miljenica Moskvi od Srbije, ali to ne devalvira pomoć koju su nam, recimo, pružili u Prvom svetskom ratu. Srbe istorija mora da uči i da ne budu zaboravni.

Kada pogledate raspored sila na mapi sveta, da li je novi hladni rat najblaži ishod?

– Treći milenijum je doba siledžijstva. Doneo je razaranje velikih civilizacija Vavilonaca, Sumeraca, Mesopotamije… To su rane koje za sobom ostavljaju žandari sveta koji Indijance i danas drže u rezervatima. Sada su došli da usreće one koji su živeli lepo i lenjo u svojoj Africi. Padne im kokos na glavu, oni ga pojedu, ulove ribicu… A onda su došli usrećitelji koji će da vas uvedu u novu globalnu veru koju vam u dušu uteruju bombama. Kad su nacionalni interesi počeli da se protežu izvan vaše kuće, onda se to zlo teško zaustavlja. Otuda i ne čudi kada ona đubretara Olbrajt kaže: jelž Rusi misle da je Sibir samo njihov?

Slažete li se da je novo doba svelo čoveka na robotizovanog konzumenta?

– Uzavrela i nezasita aždaja kapitalizma nudi odljuđenje. Ovo je globalni robovlasnički sistem. Meni je, recimo, zapanjujuće da nova kasta ne ide za prelepim ženama. Razumem ljude koji su sve uradili da dođu do prelepe žene, ali ne razumem one kojima su u glavi kola, brend, odelo, gilje, dok lepotice špartaju pored njih. Oni nesrećnici i ne znaju kako je lepo sedeti na gajbicama ispred prodavnice mog druga Peđe i piti žladno pivce.

Izvor: Večernje Novosti