Perverzije nemačke srbofobije

Engleske kolonijalne trupe, 1863. godine, poklonile su severnoameričkim Indijancima oko Velikih jezera ćebad i lanene tkanine premazane tkivom zaraženim malim boginjama, na koje je starosedelačka populacija bila naročito osetljiva.

Piše: Milan Četnik

Država čija je vojska izvela ovu, u svetskoj istoriji unikatnu, podmuklu dehumanizaciju i masovni pomor pokušala je 2015. godine da planetizuje srpske ratne grehe u Srebrenici (streljanja zarobljenika) koje je haški Tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji (ICTY) na svom kreativnom pravničkom kantaru odmerio kao „genocid“.

Kako je za opskurne ciljeve haškog sudilišta krivotvoren pojam genocida, definisan u Konvenciji o genocidu pod okriljem UN iz 1948. godine, objasnio je Šel Magnuson, profesor na švedskom univerzitetu u Upsali:

– Pre suđenja u Hagu ni naučnici ni pravnici nisu mogli ni zamisliti da će pojedinačni masakri biti definisani kao genocid. Tu ideju je formulisao Mahmud Šerif Basioni, američki profesor prava, koji je sačinio studiju o nasilju u Bosni, a koja je predstavljala osnovu za rad tribunala. Basioni je pred američkim Kongresom rekao da, prema Konvenciji o genocidu, u Bosni nije počinjen genocid, ali da bi se situacija mogla promeniti ako se zauzme ‘progresivan’ stav koji dozvoljava ‘lokalni’ genocid, kaže Magnuson.

Tog 8. jula 2015. na britanski predlog “osuđujuće” Rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN veto je izjavila Ruska Federacija.

Pošto je srbofobični entuzijazam anglosaksonske imperije stopiran, njena germanska posestrima, Nemačka, ovih dana, nastavlja tu misiju pridružujući joj, kao kopredlagača, stravičnim pokoljima okrvavljenu Ruandu, kako bi se nemačka lobotomija pojačala teškom, afričkom genocidnom referencom.

U ovom, drugom pokušaju, teatarska scena dislocirana je u Generalnu skupštinu UN, gde bi, krajem ovog meseca, trebalo da se raspravlja o “neobavezujućoj” rezoluciji o Srebrenici. Prema brojnim medijskim izveštajima, glavni zahtevi predlagača su da se 11. juli (dan pada Srebrenice) “obeležava u svim državama svake godine” i da se globalnom pedagoškom kampanjom, u školskim udžbenicima svih država sveta “očuvaju činjenice” konstruisane u Hagu.

Ostvarenjem te projekcije Srebrenica bi postala univerzalni viktimološki (žrtvoslovni) standard i simbol, preteći da, po širini, baci u senku i sam holokaust.

Hrizantema na groblju etike

Prvi genocid u 20. veku izveli su nemački kolonisti u Namibiji, u vreme Drugog Rajha. Istrebili su, od 1904. do 1908. oko 80 procenata naroda Herero i Nama, i to streljanjem i proterivanjem tog autohtonog stanovništva sa njihovih imanja u pustinje Kalahari i Namib, gde su prognanici umirali u strašnim mukama, od gladi i žeđi.

Trenutno, nemačko oružje i municija podržavaju nečuvenu kampanju izraelske armade koja je u Palestini (Pojasu Gaze) dosad ubila više od 33 hiljada civila, među njima čak 13 hiljada dece, raseljavajući i progoneći oko 2,3 miliona ljudi na površini manjoj od dalmatinskog ostrva Brača, namerno držeći stradalnike u stanju permanentne gladi i žeđi, što se dešava pred očima celog sveta, a što se zgadilo i principalima u Vašingtonu.

Nemačka pripomaže izgladnjivanje Palestinaca prekidom finansiranja UNRWA-e, agencije UN za pomoć palestinskim izbeglicama.

Nemačka je najveći izvoznik oružja u Izrael posle SAD. Prema Stokholmskom mirovnom institutu čak 30 odsto izraelskog uvoza oružja, u periodu 2019-2023. siglo je iz Nemačke. Rojters tvrdi (5. aprila 2023.) da je nemački izvoz oružja Izraelu u prošloj godini porastao za hiljadu procenta u odnosu na 2002. i da je taj izvoz većinom realizovan posle 7. oktobra 2023.

Grupa palestinskih i međunarodnih organizacija zajednički je tužila nemačku državu zbog ovog smrtonosnog eksporta kojim se na najgori način podržavaju, kažu zastupnici tužbe, “zabrinjavajući znaci genocida u Gazi”.

U Međunarodni sud pravde (MSP) 1. marta ove godine stigla je i prva, tužba Nikaragve protiv Nemačke za “doprinos izvršenju genocida” u Gazi. U ovogodišnjoj, januarskoj presudi po tužbi Južne Afrike protiv Izraela za “činjenje genocida”, MSP je utvrdio da “barem neka dela i propusti počinjeni u Gazi mogu da potpadnu pod odedbe Konvencije o genocidu” iz 1948. (“Dojče vele”, 8. april
2023) . One konvencije koja još uvek važi za ceo svet, pa i za Izrael, ali ne i za Srbe!

Ključna rečenica Rojtersovog osvrta glasi: “Berlin i dalje podržava izraelsku vojnu ofanzivu u Gazi tvrdeći da ta zemlja (Nemačka) snosi posebnu odgovornost za Izrael zbog svoje (nemačke) nacističke istorije”.

Po ovom, pervertiranom rezonu, Nemačka se, kao počinitelj holokausta, premetnula u moralnu topuzinu. Slepa na “znake genocida”, bezuslovno i bogato naoružavajući svoju nekadašnju žrtvu u ulozi
progonitelja. Pod pokajničkim izgovorom, holokaust je za Nemačku postao zaklon za permanentni intervencionizam. Legitimna osnovica za planetarni oružani angažman pod koprenom kvazietičke
arbitraže. Situirajući se u takvoj, devijantnoj (re)kreaciji holokausta, Nemačka ni za milimetar nije pomerila svoju istorijsku poziciju na osovini zločina.

Pod tim alibijem Berlin je probio ustavne limite i na krilima “pokajničkih obzira” pridružio se “humanitarnoj”, dvoipomesečnoj isporuci olova i uranijuma po srpskim glavama (SRJ). Parafrazirajući kategorički imperativ “nikad više” u “niko, nikad i nigde” bez blagoslova po germanskom “kodeksu časti”.

Arijevska supremacija “kupanjem u čeliku” (germanska pretnja Srbiji 1914.) supstituirana je slikom  Dorijana Greja: Nemačka je hrizantema na groblju etike. Takvom, spektakularno izopačenom moralnom kondicijom Nemačka danas bilduje Srebrenicu. Na stranu prigodni motiv: očita projekcija i kompenzacija, kusuranje sa islamskom sferom preko srpskih leđa, zbog
izraelskih ubilačkih razaranja u Palestini i uokolo, po Bliskom istoku.

Autorska prava na Aušvic

Prepariranjem pojma „holokaust“, u svom semiološkom eseju („Univerzalizacija holokausta na primjeru hrvatske politike prošlosti i spomen područja Jasenovac“, 2010.) bavila se i Ljiljana Radonić, profesorka politikologije na Univerziteta u Beču i zamenica direktora Instituta za kulturologiju austrijske Akademije nauka.

Pod „univerzalizacijom“ Radonićeva podrazumeva značenjsko širenje, difuziju, razvodnjavanje pojma, citirajući druge autore po kojima je holokaust postao imperativ poštovanja ljudskih prava odnosno „spremnik“ (skladište, rezervoar) za sećanje na razne žrtve. Radonićeva je, krećući od germanske namere da inkorporira holokaust u „novi identitet“ Evrope (EEZ,
EZ, EU), rekonstruisala trajektoriju te nemačke žrtvoslovne i humanitarističke „progresije“ koja se, u perverznom finalu, filtrirala u doktrinarnu, tvrdokornu srbofobiju:

– Pokušaj da se holokaustu retrospektivno na neki način pripiše smisao, moralna legitimacija EU kao bolje Evrope koja je proizašla iz holokausta, problematičan je u više aspekata. Kompleksni događaji su istrgnuti iz istorijskog konteksta kako bi stvorili zajednički identitet. Za to je potrebno apstrahovanje od konkretnih žrtava i počinitelja kao i od posebne (nacističke)) uloge Nemačke i Austrije, važnih partnera EU. D. Levy i N. Sznaider preciziraju: „Holokaust se više ne odnosi na Jevreje koje su Nemci istrebili. Pre se radi o ljudskim bićima i najekstremnijem kršenju ljuskih prava“.

Autori pozdravljaju taj fokus na individualne žrtve, a ne kritikuju opasnost ignorisanja različitih konteksta u kojima je „ljudsko biće“ stradalo. To vodi u problematične tendencije da se sve žrtve ubijene u Drugom svetskom ratu izjednačavaju kao jednako nevine…

U tom procesu, univerzalizacija deistorizira događaje Drugog svetskog rata kako bi ih mogla primeniti kao moralnu pouku: Budući da smo „mi Evropljani“ tako uspešno naučili iz holokausta, potrebno je i žrtve današnjih konflikata, Bošnjake i kosovske Albance, videti kao „nove Jevreje“. Prihvatanje Nemačke kao glavnog uzora za uspešno savladavanje istorije dozvoljava upotrebu parole „nikad više Aušvic“ za aktuelne političke ciljeve. Izrazi kao „rampa u Srebrenici“ i „sprečiti novi Aušvic na Kosovu“, u Nemačkoj su upotrebljavani kao legitimacija za intervenciju NATO-a na Kosovu 1999. bez mandata UN, piše Radonićeva.

Slijedi nastavak: Stogodišnjica germanskog revizionizma

Izvor: POLITIKA